Вести

28. 08. 2011.

Извор: Блиц

Посао ми је често између хитаца снајпера

У Ираку сам имао панцир и шлем као заштиту од сигурне руке снајпериста. И на Косову су неколико пута пуцали на моју телевизијску екипу, али све је то отишло у рок службе

Ноћ у којој председник Борис Јељцин извођењем тенкова на московске улице и гранатирањем парламента у којем су били посланицизавереници спречио државни удар у Руској Федерацији памтићу целог живота, јер сам пред јутро, са телевизијском екипом „Скаја“ уз себе, преговарао са руским специјалцима да нас пусте да уђемо у велелепно архитектонско здање из којег је куљао црни дим.

На помен Југославије руски војник се насмејао, а бокс скупих цигарета га је потпуно фасцинирао, па сам после неколико минута непромишљено улетео у зграду са чијих зидова се сливала вода услед попуцалих инсталација. Адреналин је најјачи опијат. Снимали смо мртве посланике и гареж свуда око нас. Адреналин ми тада није дозвољавао да размишљам у какав се ризик упуштам, али наша телевизијска екипа је једина снимила последице гранатирања руског парламента, започиње исповест за „Блиц недеље“ Јакша Шћекић, дугогодишњи продуцент британске ТВ станице „Скај њуз“.

Глава у торби - стил живота

Добио сам задатак од уредништва „Скај њуза“ да из Јордана, са сто хиљада долара у појасу, уђем у Ирак. Имао сам југословенски пасош, који ме је ослобађао од ригорозног визног режима који је прописао Садам Хусеин лично. У Ираку само вреди кеш.

После 12 сати вожње џипом ирачки граничар ми је на перфектном српском језику рекао: “Добродошли у Ирак.” Претрнуо сам од страха. Испоставило се да је службовао у амбасади у Београду.

У фри-шопу који се налазио на граничном прелазу могао сам да купим “Сабрана дела Садама Хусеина”, пеглу и машину за кување јаја. У Ираку сам често спавао у купатилу хотелске собе јер су ту били најјачи носећи зидови. Ту сам научио да када уме да буде врло неудобна ако у њој лежите дуже од пола сата.

Граната је треснула у хотел. Стакло је прштало свуда око нас. Али сам имао среће што сам, као прави штребер, имао батеријску лампу уз себе, која ме кроз рушевине одвела до излаза из хотела. После неког времена сам огуглао на уобичајену новинарску дисциплину у Ираку, коју смо од милоште звали “снајпер рели”.

Одређене деонице пута пролазио сам у колима која су обезбеђивали некадашњи британски специјалци. Имао сам панцир и шлем као заштиту од сигурне руке снајпериста. И на Косову су неколико пута пуцали на моју телевизијску екипу, али све је то отишло у рок службе.

Бермудски троугао

Мој деда Михајло Шћекић био је пуковник Краљевске југословенске војске. Добар део Другог светског рата је провео у заробљеништву у Немачкој. Његова жена, а моја бака Емилија, рођена је у Карловцима.

За околности које су владале у првој половини двадесетог века на Балкану Михајлов и Емилијин брак био је велики преседан. Михајла је служба одвела у Сарајево, где је Емилија родила мог оца Јована, који је успео да преживи Други светски. Јован је открио новинарство као животну страст. Био је главну уредник ондашњег “Света”, потом је прешао у Радио Београд и почетком 1953. бродом отишао у Њујорк на место дописника из САД.

Месец дана након његовог одласка, у фебруару, добио је сина Јакшу. Моја мајка је била лудо храбра жена јер је после прославе мог првог рођендана са бебом из Ријеке запуцала у Њујорк, такође бродом.

Тачно 42 дана смо путовали полутеретним бродом, који се у одласку звао Хрватска, а у повратку 1959. године Србија. Са непуних шест година преживео сам страховиту олују у Бермудском троуглу. Брод се под налетима ветра на таласима љуљао као у луна-парку. И на крају, када смо били надомак Ријеке, капетан је скренуо брод у неку увалу не би ли поздравио фамилију и успео је да га насуче, па смо морали чамцима да се превеземо до нашег одредишта.

После четрдесет година, када сам се послом нашао у Њујорку, обишао сам педијатра који ме је лечио док сам као клиња живео у Америци.

Телевизија природно станиште

Мој Јова је учествовао у пионирском пројекту стварања Телевизије Београд. Превише често се дешавало да мој отац мора да “сврати” на неколико сати на телевизију пре него што би са породицом уживао на излету у Липовачкој шуми. Више сам се играо у старим зградама Телевизије Београд на Сајмишту него у природи.

За мене је телевизија била природно станиште, али Јова је хтео да наставим породичну традицију и, попут њега и деда Михајла, упишем војну гимназију. Моја мајка је гласно казала Јови “Тај филм нећеш гледати!”

Желео сам да упишем Ваздухопловну гимназију, али пошто сам носио наочаре, то је било немогуће. Завршио сам у ВИИИ београдској гимназији. Правни факултет је био логичан избор моје животне линије мањег отпора, која је подразумевала сигурност у златној средини.

Чим сам дипломирао, ђаво ми није дао мира, па сам се пријавио на конкурс „Вечерњих новости“ за приправнике новинаре. Када ме је чика Пера пустио у кафану Клуб књижевника у Француској улици, мислио сам да више од тога у животу не могу да постигнем.

Волео сам да идем у дискотеку „Цепелин“ на Ташу, клуб „Акваријус“ на Славији... Седамдесете су биле фине године у Југославији, па смо се одлично забављали.

Шта има везе чији је ако је добар

Срећа је важан фактор у новинарству. Ишао сам на аеродром да чекам чувеног кардиохирурга Мајкла Дебејкија, који је буквално отимао људе од смрти.

Пртљаг му је био изгубљен и морао је да проведе додатних сат времена на аеродрому. Пошто сам познавао човека из организационог одбора за дочек, он ме је позвао да попијемо кафу у просторији где је доктор чекао своје кофере. И тако, уз кафицу, интервјуисао сам Дебејкија.

Тај усуд судбине ми је обезбедио први пун потпис у новинама. Јова је тада био поносан на мене, али ме је стално одвраћао од новинарства, говорећи ми да је то професија која меље људе и која захтева потпуно посвећење. Није вредело.

Желео сам на телевизију и, после регуларног тестирања на РТБ, почео сам да радим у Београдској хроници. Али врло брзо је мој случај био тема партијског састанка јер по тада важећим правилима отац и син нису могли да раде у истој институцији.

Гордана Суша је устала и рекла: “Шта вам је, људи, ако је добар, шта има везе чији је?” и тако је телевизија постала мој живот.

Нове технологије животна авантура

Откривање нових технологија за мене је увек била специјална животна авантура. Уз Радослава Зеленовића, Косту Царину, Вељка Ђуровића и Драгутина Марковића покренуо сам „Yу видео новину“, чији је први број испровоцирао неког конзервативног уводничара “Политике експрес” да напише како “неће ваљда сви власници ‘мерцедеса’ имати своје новине”.

Уз Велимира Жугића, техничког директора телевизије, путовао сам по Европи и Америци да “купујем” знање. Када је 1990. Југословенска радио-телевизија почела да се распада, РТС је донео одлуку да крене самостално са сателитским програмом. Прво смо кренули са шест сати за Европу, а месец дана касније емитовали смо и шест сати за Америку.

На „Скај” због румунске револуције

Румунска револуција ме је гурнула у продуцентски посао на „Скај њузу“. Тадашња Телевизија Београд је једина имала линк са Букурештом. Три дана пре револуције у Румунији тамошњи инжењери су ме звали да провере да ли тај линк функционише. Уверавали су ме да ћу се ускоро изненадити.

После три дана револуционари су били у телевизијском студију и одлучио сам да ту слику бесплатно понудим читавом свету. Из Си Ен Ен су ми поручили да су заузети америчком инвазијом на Гранаду. Палили су сопствене рефлекторе док су маринци пузали.

За разлику од њих, уредници “Скаја” су ми уз слику наручили и фоно-извештај. Њихова екипа је дошла у Београд, спровео сам их према Букурешту и тада је почела моја сарадња са енглеском ТВ станицом.

Од како је кренуо рат на простору Југославије, “Скај” је извештавао о свему што се догађа код нас и 1993. су ме званично запослили. Био сам први Југословен који је радио за “Скај њуз”.

Породица мој највећи савезник

Проклетство моје професије најбоље осликава моменат када је мој отац доживео мождани удар. Јова се борио за живот док сам са телевизијском екипом био у Москви због терористичког упада у позориште.

Кренуо сам одмах за Београд, али Јову нисам затекао у свесном стању. Нисмо стигли да се опростимо. Много важних и лепих догађаја у мојој породици пропустио сам због професије.

Мојима у кући заиста није лако. Више од пола нашег брачног стажа нисам провео са Маријом. На њу је све пало.

Једном сам у журби излазио из куће док ми је старији син имао високу температуру и Марија ме је питала: “Па добро, је л’ ти некада можеш да кажеш не?” Кратко сам јој одговорио “Не” и она је само одмахнула главом.

Супругу Марију, доктора хумане генетике која ради у Институту за мајку и дете, упознао сам 1981, када сам дошао из војске и свратио код пријатеља, како сам мислио, само на пет минута да их поздрави. Због Марије сам остао целу ноћ.

Данас имамо два сина. Борис ради у Министарству финансија после окончаних студија политичких наука, а Бојан завршава Правни факултет.

Антрфиле : Лична карта

Јакша Шћекић је рођен у Београду 1953. године;
-Дипломирао на Правном факултету у Београду;
-Радио је као новинар у Вечерњим новостима и РТБ;
-Један је од оснивача Трећег канала и сателитског програма РТС;
-Највећи успеси у каријери везани су за рад на месту продуцента британске ТВ станице Скај њуз;
-Извештавао је из ратом захваћених подручја као што су Ирак, Кувајт, Косово...
-Ожењен је Маријом, са којом има синове Бориса и Бојана

Александар Николић