Вести
26. 08. 2011.
Људи крију, виногради ћуте
Шта се, пре тринаест година на Косову и Метохији, догодило двојици српских новинара?
Зочиште - Велика Хоча - Августовско сунце притисло Метохију. Дуж пута Зочиште - Велика Хоча непрегледни виногради чекају да се њихови гроздови преточе у чувено ораховачко вино. Ту су, јула 1998. године, последњи пут виђени новинари Телевизије Приштина, Ђуро Славуј и Ранко Перенић.
Отели су их припадници терористичке ОВК. Од тада је прошло тринаест година. Толико већ у агонији живи супруга Ранка Перенића Снежана.
Немо гледа на пут који је њеног супруга одвео у неповрат. Нервозно пали цигарету, сузе су пресахле.
- Неко сигурно зна истину. Ко год да је, молим га да ми је каже. Ништа више не тражим, тихо говори Снежана Перенић, новинарима окупљеним поводом тринаестогодишњице нестанка колега Славуја и Перенића.
Удружење новинара Србије и Друштво новинара Косова и Метохије затражили су од албанских власти у општини Ораховац да им дозволи подизање спомен плоче на месту где су нестала двојица српских новинара. Општина Ораховац одбила је овај захтев, без образложења.
Можда би им такво обележје „нарушило“ стилску уједначеност бројних, дуж пута од Суве Реке па до Малишева, разасутих споменика припадницима ОВК.Удружење новинара Србије због тога је организовало протест на месту где су последњи пут виђени Славуј и Перенић.
Док новинари развијају транспарент на коме на српском и албанском језику пише „Вратите нам наше колеге“, педесетак метара даље на путу, зауставља се мотокултиватор. Није било потребно познавање албанског језика да би се схватило шта возач поручује окупљенима. Ипак, видевши да га игноришемо, наставља куда је кренуо.
- Те провокације су уобичајена ствар, објашњава један колега са Косова.
Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије обраћа се окупљеним новинарским екипама.
- Ми мислимо да су људи у врху власти Косова одговорни, ако не за отмицу наших колега, онда за заташкавање истине. Нико није одговарао за тај злочин, ни држава Србија не пита превише за те људе, али нека се не надају ни у Приштини ни у Београду да ћемо ми престати да питамо и да ћемо престати да долазимо овде.
Шта се догодило српским новинарима? То, кажу упућени у косовска збивања, знају локални Албанци. Али, они ћуте.
Истину знају и метохијски виногради, кроз које су одведени страдалници, али они не могу да говоре.
Срби у околини Ораховца живе у енклавама. У Зочишту, некадашњем српском селу, више нема ни једног. Њихове куће и имања запоселе су комшије Албанци. Сећање на то чији су околни виногради чувају још само монаси у манастиру Зочиште.
Оливера Радић, професорка српског језика и дописник листа Јединство живи у српском делу Ораховца. У њему је остало још свега 350 душа. Оливера не може да оде на гробове својих предака. Српско гробље остало је у већинском, албанском делу Ораховца.
- Провокације Албанаца који пролазе кроз српски део су свакодневне. Није да вам отворено прете, али, рецимо, млади Албанци дођу и турирају моторе испред наших кућа. Људи више не виде своју перспективу овде. Ето, пре неки дан једна српска кућа продата је Албанцу за само седам хиљада евра!
Зашто држава Србија не откупи наше куће, да, ако одемо, сутра имамо где да се вратимо, пита се Оливера. Радује је једино, што се на том ораховачком изолованом српском острвцету, као из пркоса, рађа све више деце. Прошле године рођено их је седморо!
У Великој Хочи Србима је нешто лакше него онима у Ораховцу.
- Колико нас има, питаш? Много, ни броја се не зна. На земљи нас је око шестстотина педесет, али под земљом нас је много, много више. Срби су овде од памтивека живели, рађали се и умирали. Ми ходамо по гробовима наших предака, прича отац Миленко, великохочански парох.
Са комшијама из суседних албанских села мештани Велике Хоче живе у варљивом миру. Неки долазе у Хочу да тргују са Србима. Али, Срби у оближњи Ораховац ретко одлазе.
- Кажу, има слободе кретања. Каква је то слобода када не смем у мантији да прођем кроз Ораховац? Зар треба да се кријем? - пита се отац Миленко.
- Ми смо ту и нећемо нигде одавде ићи. Шта ће бити, не знамо. То зна само Бог. Он нас води.
Ветар са Шаре таласа метохијске винограде. А они, раздвојени од својих берача, као да поручују: „Чекамо вас“.
Новица Савић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.