Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
03. 08. 2011.
Новинаре бије ко стигне
Љиљана Смајловић: Немали део јавности верује да има право да разбије главу „гласоношама“
- Колега и ја изашли смо из аута и кренули ка граничном прелазу не би ли направили снимак. Било је око седам сати увече, густа прашина свуда око нас, јер су булдожери нешто копали...
Одједном је почела да пролеће група хулигана. Више и не знам да ли су били маскирани. Деловали су попут фантома. Један је застао, отео ми камеру и снажно ме њоме ударио по глави. Пао сам на земљу, а крв је шикљала из ране, свуда око мене.
Колегу поред мене су тукли, а онда су отрчали. Он се прибрао, устао, придигао и мене и некако смо дошли до пута. Ту нам је стао мештанин у црвеном југу и онако крваве одвезао нас у Лешак, до првог дома здравља, где су нам указали помоћ – овако почиње причу за Данас сниматељ новинске агенције Танјуг, Ђорђе Спасић, који је задобио теже телесне повреде када га је на административном прелазу Јариње ка Косову и Метохији напала група хулигана.
Том приликом повређен је и сниматељ Даворин Павловић. Иако има искуства са ратним извештавањем, јер је годинама снимао по ратиштима како на Балкану, тако и широм света, посебно на Блиском истоку, Спасић каже да на неке ствари човек ипак не може да огугла.
- Снимао сам већину демонстрација по Београду годинама уназад и ту сам доживљавао највеће непријатности. Када су ови хулигани почели да лете ка Јарињу и да пале прелаз, прво што сам помислио је „Боже, знају ли они шта раде?“ – прича Спасић.
Епилог прошлонедељног напада је рана на глави дубока пет центиметара и три копче. Свакодневна терапија и лечење медикаментима, до даљњег.
Напад на сниматеље Танјуга последњи је у низу напада на припаднике новинарске бранше, којим се поново поставља питање колико су медијски посленици безбедни у обављању свог посла. Иако новинарство по себи спада у ризичније професије, може ли се положај новинара донекле заштити бар када је њихова безбедност у питању?
Председници два највећа новинарска удружења у Србији, УНС и НУНС, Љиљана Смајловић и Вукашин Обрадовић сагласни су да је новинарство све опасније занимање у Србији, а да томе доприноси и однос власти према медијима, као и благе казне према нападачима на припаднике „седме силе“.
- Напади на новинаре само су последица а узроци су много сложенији. Новинари не могу и не треба да буду „бели медведи“ али док год се полиција, истражни органи и правосуђе понашају неодговорно према насртајима на новинаре оваквих случајева ће бити и то све више – оцењује за Данас Вукашин Обрадовић, председник Независног НУНС.
Он додаје да све већи значај информације, односно пресудан утицај јавног мњења на глобална збивања, повећавају безбедоносне ризике по новинаре.
- У времену када се ратови добијају, не оружјем, медији постају бојно поље на којем су новинари често жртве. У Србији безбедност новинара је битно угрожена. Подсетићу вас само да троје наших колега, Бранкица Станковић, уредница Инсајдера, Веран Матић, главни и одговорни уредник Б92, и Владимир Митрић, дописник „Вечерњих новости“, живе и раде уз свакодневно полицијско обезбеђење. Имали смо и премлаћивање Теофила Панчића, колумнисте недељника „Време“ – подсећа Обрадовић, наводећи и бројне примере атака на новинаре локалних медија.
Председница УНС-а Љиљана Смајловић каже да је Србија постала сиромашно, гневно, огорчено и фрустрирано друштво, у ком се новинари котирају „једва нешто мало боље од политичара“.
- Нисмо на цени. Грађани нису задовољни медијима и чини им се да не испуњавамо своју друштвену улогу - нисмо на њиховој страни, већ се превише додворавамо власти. То не значи да смо заслужили да нас бију, али не верујем да се проблем безбедности новинара може решити само појачаним казнама. Када ствари крену тако лоше како је кренуло у Србији, онда се гнев окреће и против друштвених слојева и професија који су грађанима у критичним ситуацијама „при руци“.
Новинари су „при руци“ демонстрантима, који не желе да им лик остане забележен на филмској врпци јер ће их тако полиција лакше идентификовати – каже Смајловићева.
Она додаје да према подацима њујоршког Комитета за заштиту новинара, новинари све више страдају у насилним уличним демонстрацијама, за разлику од тренда из претходне деценије када су животе најчешће губили у ратним сукобима или као жртве наручене освете.
Поред опште климе у друштву која толерише насиље, безбедност новинара, према речима Вукашина Обрадовића, додатно је угрожена великим бројем нерасветљених случајева напада, претњи и убистава.
- Други фактор који умањује безбедност новинара јесте неуједначена судска пракса и благе казне када су у питању напади и претње новинарима. Поједине судије изгледа не размишљају када изричу пресуде попут оне нападачима на Панчића или на Бошка Бранковића, сниматеља ТВ Б92, да тиме директно угрожавају безбедност свих новинара. Јер, примера ради, ако хулигана који поломи ногу сниматељу Бранковићу, осудите на 10 месеци кућног притвора, ви отворено поручујете: слободно туците новинаре – указује Обрадовић.
Љиљана Смајловић је присуствовала суђењу нападачима на сниматеља Б92 Бошка Бранковића, који је претучен на демонстрацијама због изручења Радована Караџића Хашком суду 2008. године. Каже да је психијатрица на једном рочишту навела да су се младићи који су напали Бошка осетили „испровоцираним“ због тога што је у њих била уперена његова камера.
- Код нас, дакле, читав један, немали део јавности верује да има право да разбије главу „доносиоцима поруке“, односно гласоношама, како ми новинари себе у овом контексту називамо. Читав један део јавности верује да сме да се искали на камерману ако му се не свиђа слика на екрану. И нисам сигурна да тим младићима судије, благим казнама, нису у основи дале за право.
УНС је због Бошка Бранковића захтевао да Кривични законик посебно штити новинаре и у томе смо успели. Кривични законик је промењен у августу 2009. године и сада су сличне казне за наношење повреда и за претње новинарима као и службеним лицима, попут полицајаца – наводи Смајловићева.
Обрадовић напомиње да је поред доношења адекватних законских решења, много важније спроводити закон, и да поред чињенице да су новинари добили статус лица која обављају посао од јавног значаја, односно да нападачи на новинаре могу добити до осам година затвора, угрожавање безбедности новинара никада није било санкционисано блажим казнама него у последње време.
Смајловићева додаје да УНС сада тражи да се пооштре казне и за наношење лакших физичких повреда новинарима, али подсећа и да они који који би требало да штите новинаре у Србији, не познају довољно закон.
- Министар полиције је недавно рекао да би у Кривични законик требало увести оно што у њему пише још од 2009. године - да новинари имају статус службених лица када је о безбедности реч – указује Смајловићева.
Антрфиле : Ми и Немци
Саговорници Данаса слажу се у оцени да потпуну безбедност новинара нико не може да гарантује, али да разлике ипак постоје у односу на развијеност и друштвену уређеност појединих земаља.
- Одређени ризици су саставни део овог посла и свако ко прихвати да се бави новинарством мора да се суочи са том чињеницом – наводи Обрадовић.
Смајловићева сматра да су новинари безбеднији у уређенијим земљама са стабилном демократијом, него у оним које се налазе у нестабилним регионима.
- Није ту реч само о гаранцијама и о организацији, већ у нивоу друштвене свести. У Немачкој, примера ради, не само што нема убистава новинара везаних за њихов професионални рад, већ политичарима ни на памет не пада да прете новинарима, односно да јавно притискају независност и аутономију нечије уређивачке политике. Код нас је неопходно поправити друштвену климу као и однос власти према медијима, како би наша професија била цењена а новинар доживљаван као неко ко ради у интересу јавности, а не у интересу власти и тајкуна – закључује Смајловићева.
И Брејвик хтео да убија „седму силу“
Љиљана Смајловић наводи да је Њујорк тајмс објавио како је норвешки масовни убица Брејвик у манифесту објављеном на интернету написао да је толико огорчен норвешком штампом да је размишљао да, уместо ове деце, побије најпознатије норвешке новинаре на њиховој годишњој скупштини. Био је љут што штампа не пише о ономе што њега мучи: имиграцији, исламској опасности, пукотинама у норвешком друштвеном ткиву...
Катарина Живановић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.