Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
02. 08. 2011.
Кршење демократске процедуре у име грађана
Председник Независног удружења новинара Србије поводом ставова Драгане Милићевић, државне секретарке у Министарству културе и информационих технологија
Нећу се бавити кључном поруком Драгане Милићевић, државне секретарке у Министарству културе и информационих технологија, професионалним удружењима и медијској индустрији да Нацрт медијске стратегије “није Свето писмо” из једноставног разлога: потпуно се слажем са овом тврдњом.
Искуство ме, међутим, учи да кад год неко ускликне, да парафразирам секретарку, како неће задовољавати нечије интересе, већ интересе грађана, ствар постаје више него озбиљна. Због тога, треба се вратити на почетак ове сторије о медијској стратегији да би, ако ништа друго, грађани схватили шта је њихов и секретаркин интерес, а није наш. Кад кажем „наш„, да не буде забуне, мислим на медијска удружења, асоцијације и медијску индустрију.
Министарство културе је средином прошле године платило око 40.000 евра тројици страних експерата да ураде Медијску студију. Људи сели, написали оно што се њима учинило добрим за грађане Србије, али понуђеним решењима нико није био задовољан, ни новинари, ни медијска индустрија, а богами ни Министарство. Зато је за израду Медијске стратегије уплаћено још 40.000 евра, овога пута, на конто „Price Water house Coopers“, једне од четири највеће консултантске куће у свету којој, додуше, медијска проблематика није баш најужа специјалност, но добро. То што су, међутим, у „Price Water house Coopers“ срочили изгледа уопште није било у „интересу грађана“ јер је тај документ за јавност остао тајна.
Пошто се Министарству прилично журило (ови из ЕУ имају незгодну навику да инсистирају на роковима) спасоносно решење је пронађено. Формира се радна група од медијских експерата које су делегирали НУНС, УНС, НДНВ, Локал прес, АНЕМ и Асоцијације медија. Чак и држава именује своја два представника.
За четвртину новца који је дат „Price Water house Coopers“, радна група је добила рок од месец дана да уради нацрт медијске стратегије, а министар Марковић тада рече да смо на „истом послу“. Радна група је завршила свој посао, како је било договорено, 1. јуна. Сва решења су једногласно подржана од свих чланова радне групе, и оних које је именовала држава, министар Марковић потписао Нацрт и потом је уследила јавна расправа у којој, колико ја знам, а знам прилично, углавном нису учествовали грађани већ медијски професионалци.
Ова предисторија процеса писања медијске стратегија важна је због кључне ствари око које се тренутно споре удружења и асоцијације са Министарством. Госпођа Милићевић сада каже да смо ми свој посао завршили и да је право Министарства да напише текст који не мора, али може бити сасвим различит од оног што пише у Нацрту. Притом, додаје, није обавеза Министарства да нас консултује око коначног текста.
Овде се поставља логично питање: зашто смо онда улудо потрошили годину дана и стотинак хиљада евра тих истих грађана Србије на које се позива Милићевићева ако ће неко у Министарству да седне и напише стратегију? Ако је већ постојала оваква намера, зашто Министарство културе није изашло 1. јуна са својим виђењем медијске сцене до 2016, године па да онда, како то демократска процедура налаже, водимо јавну расправу о документу који садржи кључне ставове државе?
Да ли је у духу демократске процедуре да се усвоји тако важан документ практично без јавне расправе?
Државна секретарка заправо треба да одговори на ова питања уместо што вређа нашу интелигенцију и поручује да Нацрт није Свето писмо. Па, наравно да није. Нико то није ни тврдио, али уместо што нас је власт, како сада ствари стоје, само замајавала годину дана, морало се изаћи пред јавност са јасним ставовима о кључним питањима као што су повлачење државе из власништва у медијима, транспарентност власништва, медијска концентрација, наставак приватизације медија, положај мањинских медија, механизам успостављања равноправности свих актера на медијском тржишту, финансирање јавног интереса, финансирање јавног сервиса...
До дана данашњег, међутим, нико не зна какав је став државе према овим кључним питањима медијске стратегије. А, морало би да се зна ако ни због чега другог оно због законитости.
Јавна расправа, у томе је њена суштина, води се о законима и другим актима које предлаже држава, а не радне групе, медијска удружења или асоцијације. Самим чином „пуштања“ Нацрта медијске стратегије у јавну расправу тај документ је постао државни документ који изражава став Министарства културе.Тај документ, подразумева се, склон је променама јер зато и служи јавна расправа, али основна решења, барем је таква демократска пракса, морају се задржати.
У супротном, ако јавна расправа покаже неодрживост понуђених решења, документ се повлачи из јавне расправе и цела процедура се понавља.
Због свега тога, Министарство културе је обавезно, уколико суштински промени Нацрт медијске стратегије, да са новим предлогом поново иде у јавну расправу. Или то или ће прекршити закон.Медијска удружења и асоцијације само на томе и инсистирају и ни на чему другом.
Дакле, није реч о Светом писму него о законитости.Сигуран сам да све ово знају и у Министарству културе, али неко, изгледа, очигледно није извукао поуке из бламаже око измена Закона о информисању, па покушава нешто слично. И исход ће, потпуно сам сигуран, бити истоветан. Ко не верује нека прочита интервју Венсана Дежера, шефа делегације ЕУ у Србији, од пре неки дан.
Вукашин Обрадовић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.