Вести
03. 11. 2019.
Жена председника
Један београдски адвокат љут због текста који сам написала о узбуњивачу из Крушика, у очигледном недостатку аргумената, између пар увреда и лажи, поручио ми је да се о мени распитао и да је сазнао да сам жена главног уредника Пиштаљке.
„Ок, сад капирам“, поентирао је.
Иако сам у првом тренутку помислила „хвала Богу коначно нешто капира“, одмах потом сам се страшно изнервирала. Да се стварно распитао знао би да нисам ја само „жена главног уредника Пиштаљке“, ја сам, бре, жена председника. Не, не, не… не тог. Овај мој је председник УНС-а. За сада. Будем ли другачије одлучила, овај на ког сте прво помислили би требало да се забрине. Ја му нисам ова траљава опозиција, ја ако решим да ме више не зову „жена главног уредника“, него „жена председника“, он може да тражи друго радно место.
Није да је овај адвокат први који је због текстова које пишемо мој муж и његова жена истраживао наше брачно-пословне односе. Пре око деценију када је прогањао новинаре који су се супротставили притисцима ономадашњег режима, Беба Поповић написао је неку књигу где је мог мужа, мог кума, моје пријатеље и познанике новинаре све увезао у шпијунску мрежу све са неким водитељкама са РТС-а које ми нису ништа. Поменуо је и мене, опет као жену овог мог, тек успут, ма без иједне пикантерије. Свима је, чак и оним водитељкама, залепио етикете да су сарадници ДБ-а и КОС-а, само мени ништа него „његова жена“. Толико ме је увредио да сам му одмах одговорила, нигде друго него у Политици, где сам му потанко објаснила шта је све могао да ископа о мени а није. Аматер. Онда онај бивши ДСС-овац Бакарец што се сада доказује као нови кадар СНС-а пишући пљувачке текстове по задатку у Политици и сличним новинама. Изабран у странци да спинује причу о нелегалном постављању пластичне јелке од 83.000 евра у центру Београда, што је вест коју је открила Пиштаљка а пренеле све највеће медијске куће у свету, агилни новојуришник СНС-а је Пиштаљци спочитнуо брачне односе главног уредника и уреднице. Бриљирао је на задатку па је на страницама Политике оспорио кредибилитет Пиштаљке, јер како може да има кредибилитет медиј који је основала једна породица, пита се он. Одговорила сам и њему, али је главни уредник Политике Жарко Ракић онда забранио да се објави мој одговор у коме сам, између осталог, објаснила Бакарецу да за кредибилитет Политике никада није био проблем то што ју је основала породица Рибникар, него што такви као он пишу у њој. Било је ту и пар новинара незадовољних што нисам пустила њихове текстове јер нису задовољавали критеријуме Пиштаљке који су потезали исти аргумент да оспоре моју професионалну оцену. „Он је океј, али она његова…“. Опет исто, ни да се потруде мало више. Па ја кад сам описивала колико ми је неки уредник био глуп и лош новинар нисам као крунски аргумент потезала с ким је у браку и колико килограма има.
Једино су они из Тадићевог кабинета својевремено, како ми је то тада рекао извор који је радио код њих а сад ради код ових, врло коректно и фер питали: „Је л' он њен муж и хоће ли да поставља иста питања као она?“, пошто су, незадовољни интервјуом који сам урадила са Тадићем, забранили да радим још један а онда је уместо мене отишао мој муж. Нешто после његовог интервјуа, а то је онај чувени „неауторизовани“ интервју у ком је медијски саветник Крле одговарао уместо председника Тадића, сви смо избачени из Политике а неки од нас су направили Пиштаљку.
Дакле, очигледно је да је та моја брачна веза са овим мојим амбициозним који је мало, мало, па на некој функцији, мени лично само штетила, иако се стално инсинуира супротно. Кад хоће да увреде или мене или њега они инсинуирају или да ме је он негде запослио или да ми пише текстове. Као да знају да ће то посебно да ме изнервира. Изнервира ме скоро као кад сам на дијети а моја мајка сваки пут кад нас види пита: „Владо јеси ли ти то смршао?“.
Све се погоршало откако се појављује на телевизији и откад му поред главни уредник стоји и да је председник. Сад сви мисле да има и пуно пара. Кад почнем да објашњавам да је функција председника УНС-а волонтерска, да се не плаћа и да нема пара, само трошак, сви се иронично насмеју и одмахну руком. Џаба, не верују. Па он би, кажу, био једини председник у овој земљи који није плаћен. Па ни председник НУНС-а који је у оноликим дуговима није волонтер. То ме опет изнервира.
Па ја сам ваљда једини члан УНС-а коме су, наводно грешком, наплатили учлањење у удружење иако се то не плаћа. Чак ме и овај мој убеђује да је грешка била моја, а не њихова. Ја онда онако, успут, добацим да док сам била члан НУНС-а нико ми никад није тражио ни динара, никад нисам платила чланарину, а тад нисам имала ни мужа, а камоли мужа председника. Кад баш почне да ме нервира запретим му да ћу да објавим слику своје старе чланске карте НУНС-а и да се кандидујем за председницу НУНС-а. А кад баш, баш полудим подсетим га да могу опет, као што сам то пре десет година урадила у Политици, да напишем текст у коме ћу да слажем да помаже жени у кући и да кува грашак. То ће у Србији да му заувек уруши новинарски углед. А о председничком да не говорим.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.