Вести

24. 09. 2019.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

На путу за Еритреју: Куда води неслобода информисања

На врху тужне листе земаља са највише цензуре налазе се сиромашне државе као што су Еритреја, Северна Кореја и Туркменистан, следе их пребогата Саудијска Арабија и пријатељска Кина, наводи Комитет за заштиту новинара.

Комитет за заштиту новинара (Commitee to Protect Journalists – CPJ) објавио је листу 10 држава света са највишим степеном цензуре. На самом врху ове тужне листе стоје Еритреја, Северна Кореја и Туркменистан, гладне, неслободне и дубоко несрећне.

Можда и узалуд, оне упозоравају грађане остатка света, у којем, готово без изузетка, медијске слободе трпе ударце – ако ваше власти критикују, етикетирају и доводе у питање независне медије, није им демократија на срцу, можете одмах да почнете да се питате две ствари: ко је следећи и када ћу ја доћи на ред.

Иза ове три сиромашне земље, следе изнимно богата Саудијска Арабија и чудо привредног раста – Кина. Неслобода изражавања у њима одвија се руку под руку са напретком и богатством. Обе државе располажу невероватним ресурсима и нису се снебивале да их употребе за сузбијање слободе изражавања и информисања.

Из Кине и СА људи такође беже – дисиденти, активисти, борци за људска и грађанска права и равноправност свих врста. Бежати из комунистичког уређења због неравноправности иронично је колико и имати неописиво богатство и неограничену власт а бити толико алергичан на (заправо умерену) критику новинара Џамала Кашогија, да га краљевска тајна служба СА убије у сопственој амбасади у Турској.

Неслобода информисања очигледан је симптом ерозије и одсуства слобода свих врста и то нема увек везе са сиромаштвом. У друштвима која се не одупиру довољно витално насртајима на слободно информисање, осим оних који имају моћ, политичку, финансијску или огољену, наоружану и репресивну, сви остали убрзано губе слободе, права и срећу.

Вашој пажњи препоручујемо мало детаљнији преглед пет медијски и информативно најрепресивнијих и најнеслободнијих држава света, по извештају CPJ и другим изворима.

1. ЕРИТРЕЈА

Са највише новинара у затвору (16) у оштрој конкуренцији подсахарске Африке, са законом који каже да медији морају да промовишу „националне циљеве“ и дозвољеним државним монополом над електронским медијима, ова земља из које у Европу копном и морем стижу стотине хиљада очајника има најнеслободније информисање на свету.

Медијска параноја режима председника Исајаса Афеверкија (22. годину на власти) може се добро описати извештајем ББЦ-ја који каже да је пред прославу националног Дана независности држава затворила друштвене мреже. Диктатори су свуда осетљиви на друштвене мреже, али у земљи у којој само око један проценат грађана има приступ (намерно) неупотребљиво лошем интернету, и то само у интернет кафеима, где су корисници строго надзирани, такав поступак је веома индикативан.

У јуну 2019. више од стотину водећих афричких интелектуалаца, новинара и активиста послало је писмо влади Еритреје са захтевом да посете новинаре од којих је већина у затвору од затварања независних медија 2001. године, а о седморо нема никаквих информација и страхује се да више нису међу живима.

Министарство информисања је овај захтев одбило као „неприкладан“. Информације о Еритреји, па и новинарима и медијима, тешко је проверити јер је страним репортерима улаз у државу забрањен, осим строго надзираних посета, које су веома ретке.

Земља је због рата са Етиопијом увела непрекидну и неограничену регрутацију (војну и цивилну) и под плаштом „ратне економије“ готово потпуно укинула приватно предузетништво и заменила га државним (дакако са регрутима као радном снагом).

2. СЕВЕРНА КОРЕЈА

Иако Устав Северне Кореје позива на слободу медија, слободне медије тамо нећете наћи јер их просто нема. Сви постојећи су државни и углавном само преносе вести централне информативне агенције (KCNA). Агенција се, опет, бави искључиво активностима и изјавама политичког руководства.

Иако звучи невероватно, Франс прес и Асошијетед прес имају мале бирое у тој изолованој држави, што је прилично храбро с обзиром на историју затварања и протеривања страних новинара који би добили дозволу да је посете. Политичка елита има приступ интернету, а од осталих – неке школе и државне установе имају приступ Квангмјонгу, односно строго контролисаном интранету, само за унутрашњу употребу.

Четири од више од двадесет и четири милиона грађана користе Корјолинк, главну мрежу мобилне телефоније, једнако изоловану од остатка света као што је то и тамошњи интранет. Спољне вести стижу искључиво преко тешко ометаних радио и ТВ сигнала суседних земаља (чије је коришћење кажњиво затвором, односно боравком у радном логору) и шверцованих DVD-јева из Кине и Јужне Кореје.

Ако је суд Северне Кореје осудио двојицу јужнокорејских новинара на смрт (срећом у одсуству) зато што су интервјуисали ауторе књиге о животу обичних Севернокорејаца, лако је замислити шта би се десило неком њиховом грађанину који би се одлучио на било какву критику.

3. ТУРКМЕНИСТАН

Са потпуном контролом свих медија који нежно гаје култ његове личности, Гурбангулу Бердимухамедов, на власти већ тринаест година, влада државом која се са новинарима и осталим гласовима критике обрачунава хапшењима и затворским казнама. Осим оних који успеју да напусте земљу (многима је то забрањено) и извештавају за неки од казахстанских веб-сајтова у иностранству. Дописници тих сајтова из саме земље раде анонимно, под псеудонимима, а они који су откривени су хапшени, физички нападани и протеривани. Сви ти сајтови су у Казахстану блокирани, као и ВПН и остали сервиси за анонимизацију коришћења интернета. Све сателитске антене у држави су демонтиране, а решење за интернет је доста једноставно – толико је скуп да готово нико не може да га користи. Мобилни оператер је само један, државни. Солтан Ачилова, на пример, дописница туркменског сервиса Радија Слободна Европа, била је спречена да напусти земљу, притварана је и на крају и физички нападнута. Има 69 година.

4. САУДИЈСКА АРАБИЈА

Поред 16 колега, колико их је било у затвору крајем 2018, у СА је у првој половини 2019. притворено још бар деветоро новинара. Њихова је судбина, по свему што се зна, да су изложени жеђи, глади и разним врстама мучења. Овакав третман је потврђен за бар четворо новинара притворених у таласу хапшења након проглашења новог крунског принца Мохамеда бин Салмана. Од 2011. године, блогови, веб-сајтови и свако ко поставља вести или коментаре на интернету морају да имају лиценцу од Министарства културе и информисања. Контрола над дигиталним садржајима је свеприсутна, а армија тролова и ботова опседа сваку међународну дискусију о питањима важним Краљевству. ВПН и остали анонимизатори су блокирани. Страни дописници извештавају из СА, али власти ни из далека не допуштају сваком новинару да уђе у земљу. Једном у Краљевини, њихово кретање и рад су прилично ограничени. Стравично „државно“ убиство саудијског колеге Џамала Кашогија потресло је свет. Уједињене нације су то назвале „убиством с предумишљајем“ и означиле власти СА као одговорне.

5. КИНА

Бар 47 новинара су иза решетака у Кини, земљи са највећим и најмодернијим системом цензуре на свету. Сви медији, приватни и државни, предмет су надзора државе, и отклон од директива Комунистичке партије Кине кажњава се на разне начине.

Од 2017. године сви веб-сајтови и друштвене мреже, ако постављају било какве вести, морају да имају лиценцу Сајберспејс администрације. Кина има и нешто што се зове „the great firewall“, парафраза израза „велики кинески зид“, само за интернет – становници Кине не могу на стране претраживаче, друштвене мреже, информативне веб-сајтове и све што Сајберспејс администрација сматра да не треба.

ВПН, којим су корисници заобилазили забрану, забрањен је за коришћење 2018, осим ако за то не добијете посебну дозволу.

Ако некако и успе нешто да твитне, грађанину ће се, у најмању руку, на вратима појавити државни службеници и тражити да твит обрише. Ако им се не свиђа извештавање страних дописника из Кине, власти ће им једноставно поништити визе.

Као илустрацију духа слободе информисања у Кини, цитираћемо обавештење које је Кју дејли (Q Daily), приватни веб-сајт, поставио једног новембарског дана 2018. године, вероватно након посете представника државних органа: „Кју дејли је повредио законе о дигиталном информисању и нарушио редовну дисменацију вести на интернету. Чинећи то, прекршили смо Закон о безбедности на интернету, Административне мере за информативне сервисе на интернету, Одредбе администрације за информативне сервисе на интернету и друге повезане одредбе закона. Строго ћемо применити захтеве регулаторних власти. Стога ћемо од 3. августа у 15.00 до 2. септембра у 15.00 суспендовати апдејтовање Кју дејли платформе и извршити свеобухватне и темељне исправке.“

Званично, сајт је доживео посету државних органа због тога што није имао лиценцу да информише грађане. Не само да су морали да прегледају све икада објављене вести и очисте их од могућих неподобних садржаја, него су били приморани и да се јавно самокритикују због своје дрскости.