Вести

26. 06. 2011.

Извор: Прес магазин

Ко преживи - писаће

Будућност штампаних медија Амбициозни документарац о „Њујорк тајмсу" поново је ових дана узбуркао духове у свету и отворио питање има ли новинама живота после интернета, а код нас и једно допунско: да ли српска штампа треба да буде захвална што каска за светом.

 

Прво је дошао интернет, а онда је са бока ударила економска криза, два љута непријатеља штампаних медија. Нове технологије, беспарица у народу и повлачење оглашивача, довели су до тога да све више људи напушта дивну, вековну традицију по којој нема лепшег јутра него кад замирише кафица, а успут зашушти папир омиљеног дневног листа (Прес, наравно) и још омиљенијег додатка, Прес магазина.

Што се српских медија тиче, једина срећа у несрећи за „папирне" медије, ако се то може рећи без цинизма, јесте што за белим светом због ратова и санкција каснимо у развоју десет година. Интернет је међ' Србље ушао крајем 20. века и још се није сасвим примио, па и даље има људи који воле да осете штампану вест у рукама, а не да их читају на свом монитору. Светска криза нас, јасно, није мимоишла, што су штампани медији жестоко осетили на својој кожи.

Бранко Чечен, шеф центра за истраживачко новинарство при НУНС-у, каже да је после појаве интернета у Европи и свету тираж дневних новина временом опао за читавих 30 одсто, што ми из оправданих, горепоменутих разлога у првом моменту нисмо могли да приметимо.

- Највећи светски губитник у свету је штампа. Посебан проблем који ствара интернет је одлазак дугорочних оглашивача, који масовно прелазе да се рекламирају на телевизији. А чак и телевизија трпи губитке због интернета, мада за сада знатно мање од новина - каже Бранко Чечен.

Управо је поносни „Њујорк тајмс", пун славних новинара и добитника Пулицерове награде, увео наплату текстова на својој интернет страни, али показало се да то није добар пословни потез. Једноставно, људи интернет схватају као јавно добро, на којем остварују људско право на слободан приступ информацијама.

Вести путују муњевитом брзином, па ако нека вест мора да се плати на „Њујорк тајмсу", на неком другом месту у сајбер-простору биће потпуно бесплатна. Следећи корак за спас је у многим медијским кућама био - отпуштање новинара и убрзавање процеса рада, што опет прави већу штету него корист.

- Ако се новина одлучи на „сечу" људи, краткорочно може да има користи, али то мора да се одрази на квалитет чланака и рада. Новинари немају времена да се посвете једној теми, ширењу мреже контаката и озбиљном истраживању. А површан прилаз информацији тера читаоце - објашњава Чечен.

Ипак, и поред свега, велики медији, „диносауруси" како их Чечен назива, у Енглеској, Француској и Америци успели су да преживе, тако што су се уз велика новчана улагања прилагодили новом добу. У Француској су формирана и два нова дневна листа која сасвим солидно послују. Међутим, за све је потребно огромно улагање, а новца има све мање.

- Био сам недавно на факултету за медије у Мисурију, где је један новинар из Асошијејтед преса држао предавање на ту тему. А то колико су новинске агенције у ужасном стању, посебна је прича. Он је урадио пројекат који је успео да подигне на ноге Асошијетед прес, а заснивао се на томе да новинари раде једну тему за читав спектар медија, од новина до радија. А да би се то постигло, било је потребно уложити баснословну суму новца. А пара нема - каже Бранко Чечен.

За разлику од диносауруса као што је угледни британски „Гардијан", у последњих неколико година низ америчких дневних листова ставио је катанац на своје редакције. Године 2009. затворен је „Роки маунтин њуз", лист који је излазио 150 година, а за њим је у историју отишао и „Сијетл пост интелиџенсер", млађи од „Роки маунтин њуза" само четири године. Овај потоњи поклекао је пред новом технологијом и сада излази само на интернету.

Велики „Чикаго трибјун" и „Лос Анђелес тајмс" пошли су тужном стазом многих српских предузећа - прогласили су банкрот да би се заштитили од поверилаца. Коментаришући пропаст штампаних медија, сенатор Џон Кери рекао је да новине изгледају као угрожена животињска врста. И док штампани медији грцају у дуговима или нестају, електронске новине задовољно трљају руке.

Јер, појавом свемоћног интернет претраживача Гугла, који нуди бесплатну услугу преусмеравања на вести које излазе на мрежним новинама, амерички листови имају милионске посете. Међутим, и ту има јадац: Гуглу ниједна новина на свету не може да наплати што је преузео неку вест. Ни то не ваља.

Најскупља, а уједно и једна од најважнијих тековина писаног новинарства одавно је постала угрожена - страни дописници. Најскупље улагање у новинаре, дописнике из иностранства, полако ће, кажу стручњаци, морати да оде у историју, јер се не исплати. Њих ће, можда, заменити сада већ масовно популарни блогови, то јест интернет-дневници, који су протеклих година играли важну улогу у информисању јавности.

Пре неколико година једна двадесетчетворогодишња девојка из Ирака, под надимком Ривербенд, прославила се пишући блог из ратом захваћеног Ирака, а њена размишљања преносили су многи светски медији.

Уз све то, губи се полако и основна улога медија, која би бар начелно требало да служи као веза између власти и народа, односно корективна установа за све брљотине домаћих и страних политичара.

Ситуација не може да буде боља ни због тога што, захваљујући муњевитом протоку информација, вести постају бајате већ после неколико сати од објављивања. Према речима Слободана Рељића, бившег уредника у НИН-у, ипак не треба бити сувише песимистичан поводом одумирања штампаних медија. Они ће преживети, само је питање како ће после свих друштвених ломова на крају изгледати. Слично као што видео није убио радио, неће ни интернет убити новине, сматра Рељић.

- Највећи проблем медија је тај што је све претворено у маркетинг и пуку забаву. Ако погледате како америчке телевизије извештавају о рату, то изгледа као забавни програм. Неки гледалац у Тексасу посматра то као филм у којем постоје добри и лоши момци и он нема потребе, нити му то вести нуде, да укључи мозак - каже Слободан Рељић.

Рељић сматра да је већина информација која се пласира данас, чак 90 одсто, у ствари обична пропаганда упакована у новинарску форму вести или извештаја, која шаље поруку неке политичке партије, предузећа или корпорације. Уз стално повећање информација ствара се огромна бука у јавној сфери, која у суштини веома мало значи ономе коме је намењена.

- У писаној форми могу да опстану и такозвани специјализовани часописи, који су последњих година преплавили тржиште, посвећени роњењу, моди или пецању. Пошто присуствујемо слому неолибералног капитализма, из тог урушавања биће створено нешто ново. Новине сигурно неће пропасти, али нисам сигуран да ће изгледати као данас и да ће се бавити озбиљним информисањем јавности - процењује Рељић.

Чињеница је, каже Рељић, и то да медији у 70 одсто својих прихода остварују од реклама, а 30 одсто од читалаца, па је логично да се више окрећу ономе ко им доноси више новца.

- Када свет изађе из кризе, сигуран сам да ће преостати озбиљне новине, где ће бити забележено оно што је важно за читаоца и друштво. Телевизија не може да има ту сврху, јер је на њој све спиновано и подређено забави. Треба само упоредити информације које стижу са Си-Ен-Ена и из „Њујорк тајмса", па видети колико су озбиљнији у обради информација - говори Рељић.

Што се тиче других, слабијих непријатеља штампаних вести, најновије истраживање под називом „Професија на раскршћу - новинарство на прагу инфорамционог друштва", које је спровео истраживачки тим Центра за медије и медијска истраживања Факултета политичких наука, медије пре свега угрожава неквалитетно новинарство, доминација сензационализма и таблоидног приступа (22,13 одсто), а раме уз раме с тим је и велика бољка српских и светских медија, политички притисак на новине и медијску аутономију (20, 59 одсто). Истраживање је обављено на узорку од 260 новинара и уредника, а анкетиран је и 51 власник и директор медија.

Најзаступљенији облик притиска на медије је утицај на кадровску политику медијске куће (19,89 одсто), корумпирање новинара или уредника да пишу „наручене текстове" (17,31 одсто), ускраћивање куповине рекламног простора (13,45 одсто), ускраћивање информација на које медији имају право (12,45 одсто).

Што се Србије тиче, испитани су као највећи проблем новинарске професије у нашој земљи навели лоше плате (20,36 одсто), низак степен професионализма и недовољно поштовање новинарске етике (16,78 одсто), низак друштвени углед и статус професије (16,09 одсто), техничку застарелост опреме за рад (3,16 одсто), неприпремљеност за новинарски посао на дигиталним платформама (1,79 одсто).

Дакле, ко преживи, писаће. Али једино под условом да у новој електронској форми пронађу садржинску и креативну везу која већ постоји у штампаном издању. Велики претраживач Гугл, који је променио виђење на свет протока информација, сигурно не планира да се повуче са интернета, нити да пренос вести плати од онога од кога га је узео.

Једини начин да штампани медији преживе и у интернет форми јесте да пронађу начин да наплате садржај који већ „путује" по интернету.

Јер, ако рецимо тим врхунских новинара три месеца истражује аферу у Влади Србије и то на крају забележи у новинама, а после пет минута сав труд и новац који је утрошен буде бесплатно подељен на милион интернет-адреса, јасно је да новина у којој је ексклузивни чланак објављен неће моћи да преживи. Уосталом, ту је још увек Џулијан Асанж и његов „Викиликс", који је проценио да је информација злата вредна за народ, и да баш зато мора да буде бесплатна. А новине могу да их користе да би зарадиле који динар.

Под условом да ће за неких 20, 30 или 50 година, када свако буде имао телефон који му из минута у минут јавља најновије вести а штампани медији буду сахрањени, истраживачки новинарски подухвати уопште постојати.

Вест ће, наравно, преживети само ако буде шарена и забавна.

Антрфиле : Мењали би се, али како

На питање како очекују да ће се примена нових технологија одразити на будућност новинарске професије, испитаници су одговорили разнолико. Већина сматра да ће се повећати продуктивност новинара (28,17 одсто), мањи број мисли да новинари који дуго раде у традиционалним медијима неће бити способни да се адаптирају на промене (19,19 одсто).

Затим, да ће пасти кредибилитет новинарских садржаја због брзине којом је потребно све више „штанцовати" информације (17,08 одсто). Тек мали број испитаника мисли да ће публика у обимној понуди садржаја имати више поверења у проверене новинарске садржаје (5,46 одсто).

Кад су у питању трошкови пословања, већи број испитаника сматра да ће они бити смањени (13,38 одсто), док 2,99 одсто мисли да ће се повећати због пораста инвестиција у технологију.

Он подсећа да су велике светске медијске куће, као што је „Њујорк тајмс", о којем је недавно снимљен документарац - у којем се, онако интраредакцијски, суочавају „стара гарда" која још верује у штампу, и млади асови којима је Твитер, а не оловка и блокче, основно средство за рат - у почетку готово агресивно одбијале да покрену своје интернет странице, у паничном страху од губитка читалаца. На крају су схватиле да је то неминовност.

Станко Стаменковић