Вести
30. 05. 2011.
Дубоко грло, плитка поруга
Поводом текста Радивоја Цветићанина „Дубоко грло“ (Данас, 13. мај 2011)
У подругљивом осврту на чињеницу да је Удружење новинара Србије Џулијану Асанжу доделило награду поводом светског дана слободе штампе, Радивоје Цветићанин („Дубоко грло“, 13. мај) изнео је читав низ нетачних и произвољних тврдњи везаних за Викиликс и његовог творца.
Захваљујем се Данасу на прилици коју ми пружа да исправим неке од њих.„Амерички класици праксе дубоког грла, међу којима је најјаснији био Данијел Елсберг, одбили су већ раније имати везе са Асанжом“, пише Цветићанин у Данасу.
Ништа не би могло бити даље од истине. Данијел Елсберг, човек који је Њујорк тајмсу предао интерне „пентагонске списе“ (Пентагон Паперс) чије је објављивање заувек променило америчко виђење рата у Вијетнаму, од првог дана Викиликса ватрени је присталица Џулијана Асанжа. Штавише, Елсберг је међу првима упозорио да су настојања америчке администрације да оцрни Асанжа идентична кампањи лажи и клевета којим је он извргнут када се 1971. одважио да устане против једног погрешног и неправедног рата.
Елсберг је још 8. децембра прошле године издао саопштење у ком је рекао да је Викиликс „пустио дух транспарентности из једне веома тамне боце“ и да моћне силе у Америци, којим је тајност неопходна, „очајнички настоје да га стрпају назад“. Поручио је Бараку Обами и Ерику Холдеру, америчком јавном тужиоцу, да би требало да се „стиде“ своје кампање против Асанжа.
Цветићанин тврди да је Србија почела славити Асанжа „када су се у свету појавиле значајне резерве према његовом лику“. Нетачно. Кампања против Асанжа почела је чим је Хилари Клинтон у Вашингтону изјавила да је Викиликс ударац на „читаву међународну заједницу“. А Удружење новинара Србије у истом је часу поздравило појаву Викиликса и похвалило напоре антикорупцијских група попут Пиштаљке (www.pistaljka.rs) на конференцији у децембру под слоганом „Треба ли нам српски Викиликс“.
Још тада смо јасно изнели уверење да је „Асанж и српски јунак“. И одговорни уредник Њујорк тајмса Бил Келер давно је изнео властите резерве у односу на личност Џулијана Асанжа (Dealing with Assange and the Wikileaks Secrets, 26. januar 2011, www.nytimes.com), али је у истом чланку жестоко бранио своју одлуку да објави Викиликсове тајне депеше и снажно се успротивио плану америчке администрације да кривично гони Асанжа.
Напади на Викиликс не посустају. Ових су дана Репортери без граница упозорили да је група новинара у Панами који су пренели компромитујуће Викиликсове податке о председнику ове земље, изложена јавној кампањи мржње и блаћења. Ова група, која се бави заштитом новинара у свету, каже да је то пример јасне „одмазде“ против новинара који критикују власт.
Разумем зашто америчка администрација не жели да тајне њене дипломатије излазе на видело. Мање ми је схватљиво зашто се лист Данас сада укључује у кампању против Асанжа, као и зашто се данас баца блатом на оне који одају признање Викиликсу.
Најугледнији светски листови, као и они мање угледни, свакодневно на насловним страницама преносе сазнања до којих су дошли читањем Викиликсових депеша. Увид у те депеше омогућава нам да боље разумемо свет у коме живимо. То је толико јасно да се свагде у свету, поготово после догађаја на Блиском истоку, узима здраво за готово.
Нећу да полемишем са Цветићаниновим оценама мојих скромних уредничких искустава, али морам да упозорим читаоца да Данасов аутор погрешно цитира УНС-ово образложење награде Асанжу. Позвали смо се на његов допринос праву грађана широм света да знају. Цветићанин то назива флоскулом о „праву грађана да знају све“ коју, ето, нису „смислили ни Викиликс ни УНС него Тијанић“. По Цветићанину, флоскула због дневног рецитовања на РТС звучи шупље и компромитовано. За информацију читаоцу, „право грађана да знају“ је принцип који није смислио Александар Тијанић већ га је, четрдесетих година прошлог века, формулисао легендарни Кент Купер, тадашњи директор Асошијетед преса који се руководио тиме да владе не смеју да ометају обелодањивање информација које су од користи за јавност. Тај принцип није искомпромитован, шта год Цветићанин о томе мислио.
Кад је реч о Цветићаниновој критици чињенице да медији у Србији нису „урадили своје“ (у контексту праксе за коју каже да се код нас стидљиво и мукотрпно успоставља, односно успеха групе Пиштаљка, која јесте „урадила своје“), искористићу прилику да и сама поставим једно питање. Заиста, зашто медији у Србији нису учинили своје, ако Асанж и Пиштаљка јесу? И да ли то питање треба постављати смењеној уредници Политике (чији су кључни сарадници редом добили отказе после њене смене, па се један део њих окупио у одличној Пиштаљци, у којој откривају корупционашке афере), или медијским власницима, газдама и уредницима, у какве спада и Цветићанин?
Ево примера. Када би штампа у Србији читаоцима давала више увида у до сада објављене америчке депеше, овдашња јавност се не би изненадила када српска власт кокетира са идејом о подели Косова. То све лепо пише у депеши од 5. фебруара 2010. године, под насловом „Први сусрет амбасадорке с председниковим спољнополитичким саветником“ Јованом Ратковићем. Састанак је одржан 3. фебруара, а амбасадорка Мери Ворлик обавештава Вашингтон да је Ратковић верни тумач Тадићевих ставова и да је британског амбасадора у Београду обавестио да се на Андрићевом венцу разматрају три опције у вези с будућношћу Косова, од којих је једна подела (прва и највероватнија опција је српско „прихватање“ независности Косова, али без формалног признања).
А када једном почне кокетирање са чланством у НАТО, читаоци ће бити мање изненађени уколико већ сада сазнају да Ратковић још у фебруару прошле године америчкој амбасадорки преноси Тадићево уверење да Србија не може „заувек“ остати изван НАТО, али да председник то „не говори често због политичке осетљивости теме“.
Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.