Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
13. 05. 2011.
Дубоко грло
Ако није разбојник онда је лудак. Ако није лудак онда је геније. Ако није геније, није ништа. Тако нам се, после свега, чини Џулијен Асанж. Творац Викиликса некако је заобилазио Србију, али сад га ево на великим вратима. Љиљана Смајловић даје му новинарску награду слободе, а Чачани га хоће за почасног грађанина.
Једино је полиција била мало резервисана према Асанжовој појави, припретивши да ће га хапсити укаже ли јој се на видику. Ваљда тражи Интерпол. Како год, није нам се, напросто, дало да нас ово мимоиђе.
Србија га је почела славити заправо кад су се у свету појавиле значајне резерве према његовоме лику, и то баш у редовима његових партнера. Најмање два од пет великих светских листова, који су прошле јесени ушли у онај велики савез с њим, имају сада главобоље како да га се отресу.
Њујорк тајмс је безосећајнији од, на пример, Гардијана, Асанжа третира попут опушка: искоришћеног, сада га описују као клошара и bag-lady, као човека који се не купа редовно, који носи похабан мантил и поцепане патике.
Ров са Гардијаном настао је кад је овај лист - базичном методом Викиликса - усред процеса везаног за изручење Асанжа Шведској објавио тајне папире о сексуалном узнемиравању који нису повољни за инкриминисанога.
Викиликс је нови Мефисто: он куца и на свој, не само на туђи прозор. Има и дубљих начелних спорова, око редакторске политике на пример, за коју Асанж сматра да није хомогенизована са Викиликсовом.
Конфликти су не само учесталији, него добијају огромне формате. Асанж је изнео тешке оптужбе против неколико најјачих друштвених мрежа, износећи тврдње како је шпијунирање за Америку природни део њихове структуре. Као да су антиципирали овај исход, амерички класици праксе дубоког грла, међу којима је најјаснији био Данијел Елсберг, одбили су већ раније имати везе са Асанжом.
Известан изузетак у овоме тренду направили су његови земљаци из Сиднеја: насупрот аустралијској влади која је солидарна са Вашингтоном, једна га је тамошња цивилна организација - рекли бисмо да личи на ону коју овде води Војин Димитријевић - нетом окитила медаљом и похвалама.
Карактеристично је да Асанж своје јавно присуство помера на Исток. Гост је, тако, бугарских сајтова, а оптужбе против Гугла и Фејсбука изнео је на руској телевизији. Да није у рукама Скотланд јарда, чију ће милост уживати до средине јула када ће се знати иде ли или остаје, он би скровиште лако нашао код живописних диктатора а ла Чавез, који га већ држе на своме барјаку, производећи невероватно циничан парадокс и хипокризију без паралеле: афиционадоси Викиликса они су који ни птицама не дају да слободно лете!
Али Асанж сад мора да седи ту где је, у једној врсти кућног притвора. То му се може чинити као лоша реалност, али се, исто тако, лако може испоставити као сјајна будућност. Америка га, како се зна, не испушта из фокуса, и сад кад нема Бин Ладена, ко би други могао узети то шампионско место.
Шта је, у оваквим приликама, повукло Удружење новинара Србије и Чачане да се покажу?
Чачак има извесно искуство са пословима сличне врсте. Својевремено су у тој малој вароши, наиме, изнедрене идеје попут оних да сличан статус као оснивач Викиликса у њему добију једна светска пин-ап герла, и једна интернационална секс-бомба. Ту се отворио народни вођа Велимир Илић. Актуелну је акцију, међутим, водило Друштво српско-кубанског пријатељства, које би по прилици требало бити на сасвим супротној страни политичког спектра.
Али, не брините, нећемо помешати бабе и жабе, не дај боже, српске домаћине и чегеваристе. Једино што њих овде уједињује јесте порив ка прављењу провинцијалне лакрдије. И онда и сада били су дакако на истом задатку. У паланкама, да баш не кажемо - у селендрама, не прави се разлика међу људима и вестима из света. Сви су они једно једнако чудо, и сви једнако подобни за охоло ругање: и Саманта Фокс, и Сабрина, и Џулијен Асанж, о којима је реч. Ужичани нека се релаксирају: ово ипак може само Чачак.
Свакако да другачије стоји ствар са Удружењем новинара Србије. Није ни оно без традиције која би је лако придодала на ону Чавезову листу. Али, у овој прилици пресудно је било свакако нешто друго: афинитети председнице Удружења, чији су професионални капацитети доиста велики, а амбиција неретко и већа.
Најпре: једно њено уредничко искуство има на себи знак Викиликса. То је случај Мекина, када су у Политици откривене словеначке тајне дипломатске депеше. Новинарски успех резултирао је горким радно-социјалним дебаклом двоје новинара. Тај мали лични фајл није, међутим, потиснуо њену филозофију професије, дакле, одређену начелност.
Онолико колико смо могли видети, она се састоји од две-три прилично једноставне ствари: владе и новинари у позицијама су природног ривалства; политичко новинарство има статус вечите опозиције и нека је врста опозиционе псеудостранке; најзад, обе ове премисе служе заправо једној јединој, главној - да грађани имају право да знају све.
Чини вам се да сте негде чули ову последњу флоскулу? Наравно, али нису је смислили ни Викиликс ни УНС него Тијанић, дневно се рецитује на РТС. Он је и заслужан за то што она у Србији звучи шупље, па и сада када Љиљана Смајловић процењује да Асанжов напор, утемељен управо на њој, заслужује да буде хонорисан са ове стране.
Јер, између тог великог принципа и његове реализације на нашој телевизији, стоји океан. Па кад са јавног медијског сервиса, који са својим декласираним новинарима неодољиво подсећа на Слобин, чујете тај џингл, ви обавезно помислите да вас отуда неко дрско завитлава.
УНС се ограничио на атрибуте Викиликса који - осим у описаној компромитацији - не звуче спорно. Напротив. Оно што у образложењу награде, међутим, донекле недостаје јесте нешто детаљнија процена досадашњих учинака Викиликса.
Асанж се, на пример, воли похвалити тиме да је утицао на актуелне арапске устанке, што свакако одговара његовој профетској уобразиљи. Сам Гадафи пред почетак либијског рата провоцирао је Белу кућу сличним гледиштем.
Осим позитивних има ли и негативних страна тако масивног цурења информација? Који је однос користи и штете, броје ли се главе које би могле ићи на душу Асанжу, итд. Да су изложени, одговори су могли бити од користи за праксу која се код нас стидљиво, и мукотрпно, успоставља.
Имамо у виду пре свега групу Пиштаљка. Удар на Дулића и Шапера није дао знатнијег резултата: Пиштаљка је урадила своје, не и медији. Стога би УНС-ова награда Асанжу била поза ако не би афектирала домаћу сцену.
Уз све кроза шта Викиликс пролази, и драме које га евентуално чекају, он је себи обезбедио егзистенцију. Легалитет му још увек јесте упитан, али легитимитет више није!
Некакво такво разумевање ствари могло би бити ветар у леђа актерима ове игре код нас. Јер, више него свога Асанжа Србија чека свога Санадера. У околностима арогантне власти, неограничене корупције и необузданог криминала они, међутим, једино могу стићи заједно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.