Вести
10. 05. 2011.
Удри, удри новинара
Удружење новинара Србије се надало да ће Први основни суд у Београду јуче послати снажну поруку да се новинари у овом друштву не смеју тући ни шутирати. Нисам сигурна да ће благе казне изречене нападачима на нашег колегу, сниматеља ТВ Б92 Бошка Бранковића, послужити тој сврси.
Десет месеци кућног притвора, колико је добио првооптужени Милан Саватовић због напада на Бошка, можда би била одговарајућа казна да је до туче, у којој је оштећени тешко повређен, дошло у кафани, после пијане размирице колега.
Али подсећам да је Бошко нападнут на радном задатку, док је снимао протесте организоване после хапшења Радована Караџића 2008. године. Миланови другари Стефан Милићевић и Никола Лазић, који су учествовали у нападу на Бошка док је гомила око њих скандирала „Удри, удри новинара“, добили су само условне казне.
Има немало ироније у изрицању казне кућног затвора за ово кривично дело, тим пре што је психијатрица која је сведочила на суђењу истицала како сва три оптужена младића потичу из породица у којим су били заштићени, можда чак и презаштићени и у којим су међуљудски односи били топли. Оценила је да их је на насилничко понашање, коме иначе нису били склони, подстакла маса, јер је реч о незрелим, инфантилним младим особама.
А ми смо се у Удружењу новинара Србије надали да ће после насиља над Бошком Бранковићем, постати кристално јасно свима у овој земљи да новинаре не смете тући, ма колико да сте били пажени и мажени у породици, па чак ни ако се осетите „испровоцираним“ тиме што новинар гледа у вас или тиме што вас сниматељ снима.
После ове пресуде, почињем да се плашим се да је психијатрица и нехотице поставила дијагнозу (о незрелости), која је можда примењива на не тако занемарљив део нашег друштва. Није „маса“ шутирала Бошка када је пао под ударцем Милана Саватовића, нити га је „маса“ изубијала и сломила му ногу.
Да ли је топлина породичног дома заиста олакшавајућа околност за ове младе људе или је њихова одговорност тим већа што их је живот пазио и мазио до хапшења Радована Караџића? Њихова је одговорност за оно што су сами учинили велика.
И за то сносе, пре свега, личну одговорност. Наша одговорност као друштва је, међутим, у томе што смо страховито пермисивни када су напади на новинаре у питању. А ова је пресуда, нажалост, само израз, део те попустљивости и пермисивности.
Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.