Вести
26. 04. 2019.
Дејан Анастасијевић – сведок једног времена
Отишао је један од најбољих новинара, аналитичара и колумниста. По реакцијама домаће, али и иностране јавности на његову прерану смрт, лако је закључити о величини новинара Дејана Анастасијевића чији лик и дело су превазилазили границе наше земље.
За Дејана Анастасијевића сам нажалост први пут чуо када је ударна вест средином априла 2007. године била да је покушан атентат на њега. Непозната особа му је ставила бомбу на симс од прозора, али је лудом срећом Анастасијевић преживео овај напад. Међутим, ми ни дан данас не знамо ко су налогодавци нити извршиоци овог покушаја убиства новинара.
Тачно десет година касније, на завршетку својих основних студија међународних односа упознајем Дејана Анастасијевића. Прилику да упознам Анастасијевића добио сам захваљујући нашем заједничком пријатељу Дејану Тиагу Станковићу.
Сећам се било је касно пролеће 2017. године када смо се заједно нашли. Било је неко топло вече, а Анастасијевић је дошао на свом бициклу задихан од вожње и одмах је од конобара затражио једну чашу вина. Седа за сто, не стижемо ни да се упознамо, а већ почиње да коментарише политичке догађаје тог дана. Његова бриткост и прецизност у анализи, уз једну одмерену дозу цинизма, били су верујем оно што је красило једну новинарску громаду какав је био Анастасијевић.
То је човек који је свој животни и радни век провео и као дописник са ратишта на просторима бивше Југославије, човек који је сведочио у Хагу против Слободана Милошевића, писао о ратним злочинима и свему ономе са чиме наше друштво није успело да се суочи ни дан данас. Анастасијевић је био и извештач магазина Тајм за Балкан, као и дописник агенције Танјуг из Брисела. Каријеру је почео на радију б92, а завршио је као уредник редакције ББЦ-ја на српском језику, док је највећи део свог стваралаштва провео у редакцији недељника Време.
Касније смо седели још неколико пута, а готово увек је једна од тема разговора била и покушај убиства који је преживео. Причао је о особама на које сумња да стоје иза овог догађаја, сматрајући да би данашња власт морала саму себе да истражи уколико би желела да реши овај случај. Анастасијевић је свој живот посветио указивању на чињенице и трагању за истином, а отишао је у тренутку када више ни чињенице ни истина нису толико битне.
Посао нас је спојио па смо се сретали и на разним конференцијама, а на њима сте у паузама увек могли да видите једну групу људи која је помало повучено стајала са стране. У њој је увек био Анастасијевић који је на тим ’озбиљним’ догађајима излазио из оквира уштогљености, са пићем у једној а цигаром у другој руци, док је својом причом привлачио све оне засићене слушањем исцрпљујућих говора на конференцијама.
Последњи пут смо седели када сам га позвао да га замолим да ми буде саговорник за истраживање које сам радио у склопу писања мастер рада. Пристао је одмах, али ми је рекао да се не љутим ако ми откаже сусрет због здравственог стања. Није отказао, иако сам планирао да га не задржавам пуно и да одрадимо само оно што је неопходно за моје истраживање, провели смо цела два сата у разговору.
Данас је вероватно теже више него икада раније одржати пажњу читаоцу док чита ваш текст и да га наведете да текст прочита у целости. Али, ако узмете било који Анастасијевићев чланак видећете јединствен стил којим је он написан. Иако у новинарској форми, пун чињеница и информација, његов текст се више чита као некаква кратка прича углавном карактера политичког трилера.
И зато оно што је за собом оставио Дејан Анастасијевић, тај опус текстова, представља сведочење о једном времену које ће верујем бити сабрано и у неко дело које би послужило не само као историјска грађа већ и као подсетник на то шта је новинарство. Није потребно да читамо лекције о новинарству нити да читамо теорију, све то је садржано у ономе што је Анастасијевић писао и у начину на који је писао.
Због тога је његов одлазак немерљив губитак за указивање на чињенице и истину, губитак за читаоце у Србији и ван Србије, али и губитак за моју генерацију која нија имала довољну прилику да га чита и да од њега понешто и научи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.