Вести

17. 04. 2019.

Аутор: Јасмина Добриловић Извор: Цензоловка

„Та слика ми је стално пред очима, тај пламен, ватра, дим, тај смрад“

Милан Јовановић и Јела Дељанин, који управо реновирају кућу која им је спаљена у децембру, први пут заједно говоре о паклу који су преживели те ноћи док је кућа горела и од кога се ни четири месеца касније још нису опоравили, али и о поносу који осећају зато што је Милан писао и говорио истину.

Четири месеца су прошла откако је запаљена кућа новинара Милана Јовановића. У међувремену су пронађени извршиоци и налогодавац тог чина – Драгољуб Симоновић, донедавно председник Општине Гроцка и високи функционер СНС. Јовановић је пре два месеца почео са реновирањем комплетно уништене куће.

Он и његова супруга Јела Дељанин у интервјуу за Цензоловку по први пут заједно говоре о ужасу који су преживели и од кога се још увек лече.

Цензоловка: Како напредује реновирање куће?

Јовановић: Сада, пошто сам прошао тај пакао и захваљујући управо Фондацији „Славко Ћурувија“ и добровољним прилозима које грађани уплаћују, и господин Лалић ми је помогао (Вељко, уредник Недељника, прим. нов.), Репортери без граница… дошли смо до тих средстава да ево поново враћамо кућу у првобитно стање.

Е, сада, докле ћемо успети с радовима зависи од средстава, али, у сваком случају, огромно хвала и за ово, јер ово ја сам никада не бих могао и успео да урадим. Од пензије ово не може да се направи, да се реновира. Ово све је рађено 50 година, а реновирање траје последња два месеца.

Цензоловка: Докле сте стигли и шта још све треба да урадите?

Јовановић: Треба да се уради доста тога. Овде је некада био паркет, сад не могу да га ставим, немам новаца за паркет, ставићу ламинат. Били су ми дрвени прозори, али не могу опет њих да ставим, они су пуно скупљи, тако да сам ставио ове пластичне. Наручио сам собна врата, керамику, као што видите, мењамо, инсталацију електричну мењамо јер је све то стопљено, све је то изгорело, степенице те, видите да је све изгорело, ништа то није остало, чак ни кашике, и оне су покривљене од температуре, знате. Можете да замислите, електроуређаји, све, једном речју – све је уништено.

Цензоловка: Хоћете ли успети да вратите кућу у првобитно стање, постоји ли шанса да изгледа исто као пре?

Јовановић: Друго је малтерисан зид, друго је гипсана плоча. Више није то то. Онда, врата дрвена, све је то било пуно дрво, као што видите, није то било као сад све од картона, није то тај квалитет више, али новаца немам да тај квалитет себи приуштим. Али нек то буде тако, само да се вратим ја овде – поред свог огњишта.

Цензоловка: После свега што вам се десило, како се осећате?

Јовановић: Осећам се као користан грађанин ове земље, осећам се ипак поносан јер знам да сам писао и говорио истину. Увек сам говорио истину. Нису могли да ме зауставе никаквом кривичном пријавом за клевету јер добро знају да клевете никада није било.

И покушао је Симоновић да ме једанпут убије, други пут је то наручио, трећи пут је запалио кућу, да сагорим са све кућом. Ето, ни то није успело, али успео је да убеди судство да га пусте на слободу, да се брани са слободе, па онда да се не појави на том суђењу јер је у овој земљи све дозвољено.

Цензоловка: Како ваша породица гледа на све што вам се десило? Шта вам кажу супруга и син?

Јовановић: О њима бринем и гледам свог сина да држим по страни од свега овога што се догађа и од онога што ја радим. Супругу не могу да одстраним јер она то не дозвољава, знате. И пуно јој хвала што је уз мене и што ме подржава. Кад су ми запалили кућу, баш ми је рекла да се осећала бедно, као бескућник, а сада кад је истина изашла на видело и када сам ја доказао да сам био у праву, она каже: Е сад се осећам поносно јер знам да све што си радио да си био у праву.

Цензоловка: Шта вам је највише остало у сећању од тог јутра, 12. децембра, кад су вам запалили кућу?

Јовановић: Највише ми је остао у сећању управо тај пожар кад ме супруга ван извела и кад сам се борио за живот, за дах, да дођем до даха јер нисам могао да дишем, а окренем поглед и видим да ми гори све оно што сам стицао 50 година. Та слика ми је стално пред очима, тај пламен, ватра, дим, тај смрад. Још увек се осећа тај смрад, још није све санирано, смрад паљевине, али мислим да ћемо то да одстранимо. А надам се, надам се да ћемо да одстранимо и тај смрад тих људи који су ово урадили.

Цензоловка: Госпођо Дељанин, а шта је ваша најупечатљивија слика?

Дељанин: Онај моменат кад нам је горела кућа и када сам са спрата одозго стрчала да Милана будим, а он се никако не буди, био је ошамућен од лекова силних, од дима, и да сам њега једва извукла напоље.

То ми је тако остало урезано и, не знам, никад ми се неће та слика избрисати. То је било страшно, не бих желела никоме тако нешто, нервни слом такав сам доживела, не знам, не могу да вам објасним како сам се лоше осећала, немоћно да њему помогнем, да га извучем из кревета, да га напоље изведем, а он не може на ноге јер се нагутао дима. Ужас!

И нон-стоп сам опседнута тиме и, не знам, никад ми се то неће из мозга избрисати, тако сам се лоше осећала и доживела сам такав стрес да сам на психијатрију отишла и тамо се и лечим. Требала сам остати тамо у болници, али ја нисам могла Милана да оставим, нисам знала шта ћу са њим. И дан-данас се лечим, идем на контроле, пијем лекове, притисак сам добила висок исто, и тако…

Цензоловка: Шта сте рекли свом супругу Милану кад сте схватили да вам је кућа потпуно уништена?

Дељанин: Много сам била бесна, ја сам га и молила: Милане, немој, остави, немој! Шут са рогатим не иде, тако кажу. Била сам бесна страшно, али он ми је рекао: Јело, идем даље, што сам започео, ја морам завршити. Онда сам видела да ја не могу са њим, рекла сам: У реду, Милане. Подржала сам га после тога, али било је страшно све.

Цензоловка: Како сте реаговали кад су откривени извршиоци и налогодавац Драгољуб Симоновић?

Дељанин: Страшно сам била усхићена, била сам поносна јер сам видела неку правду, нешто. Док нису открили ко је починио, била сам… Страшно, нисам смела изаћи на улицу, ни у продавницу. Мислила сам да су сви упрли прст у мене: „Види она Миланова, види њих, тако им и треба што су им запалили кућу“.

Била сам понижена страшно, али када су открили и када је председник Вучић рекао да је он налогодавац (Драгољуб Симоновић), премда је Милан то и тврдио, е тад сам се поносно стварно осетила, подигла сам се мало, подигла главу мало. Ето, тако ми је било.

Цензоловка: Шта сте рекли Милану тада?

Дељанин: Рекла сам: Милане, извини што сам утицала на тебе, што сам те спутавала да то радиш, тај твој новинарски посао, али сам поносна на тебе. И стварно сам поносна на њега, премда, не знам, ја се плашим вратити се овде поново, такав имам осећај, тако, уплашена сам, не знам шта ће ми се десити поново, мени и њему кад се вратимо, да се поново тај Драгољуб Симоновић са његовом том групом људи не појави или неко други да нам поново не запале кућу, да нас негде не сретну, и тако…

Цензоловка: И даље осећате страх?

Дељанин: Плашим се, верујте! И то Милану и причам, премда – он се не плаши, он каже: Ја идем даље. Ја њега разумем, он је храбар, али ја нисам, ја сам мало више кукавица. И уплашена.

Цензоловка: Али остајете са Миланом и даље?

Дељанин: Наравно, како да не! Таман посла, не бих Милана оставила ни за цео свет, таман посла, ми смо дуго заједно и таман посла… Поносна сам на њега, ето!

Цензоловка: А сад кад гледате кућу док вам је реновирају, имате ли у глави слике како је ово све изгледало пре него су вам запалили кућу?

Дељанин: Имам, имам! Ту је било наших успомена, знате, све што смо радили, радили смо заједнички. Рецимо, ове степенице смо ја и он заједно радили. Он сваки шраф, ја сам му држала ове степенице, он је то шрафио, радили смо сами. Па, знате како, то не може човек да избрише, јер то је рађено својом руком, а сад ево. Али добро!

Цензоловка: Познати су извршиоци, као и налогодавац паљења ваше куће. Верујете ли у правосуђе и у фер суђење?

Јовановић: Веровали ви мени или не, ја верујем у ово правосуђе, да има часних и поштених судија. Али има доста и судија које још увек суде и пресуђују, доносе пресуде у име народа, а имате судије које сада суде и доносе пресуде у име Српске напредне странке.

Цензоловка: Симоновић је и даље функционер СНС-а…

Јовановић: Мени још увек није јасно да председник СНС и шеф ове државе, председник Србије, господин Александар Вучић у својој странци држи Драгољуба Симоновића. Да ли је могуће да је њему још увек потребан Драгољуб Симоновић? Мени то није јасно. Ко су особе, ко су ти људи који су ушли у ту странку и зашто Вучић држи те особе. Драгољуб Симоновић је био генерални директор Железнице. Како је он успео да њега постави за генералног директора Железнице кад ми сви знамо да је он био контролор кола на железници, да је носио чекић, ударао у точкове железничких вагона? Да ли је могуће да таквог човека постави за генералног директора Железнице?

Цензоловка: Шта вам то говори?

Јовановић: То ми говори да је битно да имате партијску књижицу и ако имате партијску књижицу, ако сте послушни члан СНС, можете да добијете функцију коју хоћете.

Цензоловка: Радни век сте провели као полицајац и након тога сте се упустили у новинарство. Шта је по вашем мишљењу теже – бити полицајац или новинар?

Јовановић: Новинар, новинар. Као полицајац сам пуно боље радио, и у моје време, док сам ја радио, полиција је имала боља овлашћења, сада ова полиција, њој су сва овлашћења ускраћена. Мени је лакше било радити као полицајац него као новинар. Да будем искрен, ја као новинар за једну причу, за једну истину, да бих дошао до те истине, сигурно потрошим по 15, по месец дана трагајући за документацијом, за поузданим људима, за њиховим изјавама…

Цензоловка: Планирате и даље да истражујете и пишете?

Јовановић: Писаћу и говорићу и сутра ко буде дошао на власт, исто ћу контролисати шта раде политичари, да ли раде у име грађана или су почели да се баве политиком због богаћења, јер они треба да служе грађанима, а не да грађани робују политичарима.

Цензоловка: Како реагују комшије кад вас виде?

Јовановић: Неко ме поздравља што то радим, неко ме гледа попреко. Мени је важна истина, ја кад објавим истину – мирно спавам. Маса комшија једва чека да се вратим. Има оних који подржавају Симоновића, прилазе, честитају, двојица ћуте. Страх је огроман, страх је још увек међу грађанима. Али, веровали или не, био сам пре неки дан у центру Врчина, људи се ослобађају тог страха, прилазе ми, честитају, жале се шта је њима све, које зло им је нането, и спремни су, хоће да говоре пред камерама, хоће да дају изјаве.

Цензоловка: Како је живети уз стални полицијски надзор? Сада су уз вас увек два полицајца где год да идете.

Јовановић: Ја сам частан и поштен човек, мени полиција не смета. Што се мене тиче, нек стану испред, нек направе кућицу, нек седе овде 24 сата, годинама, мени полиција не смета уопште, јер ја се не бавим криминалом, само се криминалци боје полиције.

Е, сад! Теже ми је за рад. Ако хоћу с неким грађанином да причам, да разговарам, теже иде. После ме ти људи зову на телефон јер неће да причају пред полицијом.

Цензоловка: Тренутно живите са супругом у изнајмљеном стану, мислите ли да ћете ускоро да се вратите у своју кућу?

Јовановић: Надам се да ћу брзо да се вратим у своју кућу овде, надам се.