Вести
26. 02. 2019.
Омбудсман за врсте ретривера: Како да праћење медија престане да изазива мучнину
Разлога да се омбудсмани уведу у српске медије има много више него тамо где они постоје. Док тај феномен цвета у Европи, Азији и одскора Африци, код нас цветају медији који су обешчастили новинарство у Србији, можда и заувек.
Да ли сте чули за омбудсмана за вести? Зашто бисте па чули, то овде нема. Односно, било је пар покушаја, своједобно, али није се запатило. Да ли нам то треба, уопште? То би требало да зависи од тога шта ради та особа.
Светска организација омбудсмана за вести ОНО (Organization of News Ombudsmen and Standards Editors), чија се функција у неким редакцијама назива и „уредник за стандарде“ и „јавни уредник“, као разлоге за постојање ове позиције наводи:
– надзирање тачности, праведности и равнотеже извештавања ради његовог унапређења;
– подизање свести о односу јавности према извештавању и новинарству код професионалних новинара и уредника;
– уштеду времена у редакцији усмеравањем свих замерки и питања о извештавању „на једну адресу“;
– решавање замерки које би иначе могле да постану скупе тужбе.
Све у свему, разлога да се омбудсмани уведу у српске медије има много више него тамо где они постоје. Вероватно су допринели да „тамо“ извештавање не изазива мучнину, као у Србији.
Потпуно независан од уредника
Омбудсмани у озбиљним редакцијама потпуно су независни од уређивачке хијерархије и у суштини одговарају само ХР особи задуженој за њу, а и то под посебним уговорним условима који штите интегритет непрекидног етичког надзора над радом свих новинара и уредника.
Често се омбудсмани баве и менаџментом, посебно оним делом који се бави рекламама – нису све рекламе прихватљиве за пристојне медије, ма колико оглашивач био спреман да плати, а одбијање да се објави оглас мора бити оправдано у најмању руку кршењем темељних цивилизацијских вредности од стране оглашивача. Њихове библије су интерни кодекси индивидуалних редакција.
Њихови „клијенти“ су корисници – читаоци, гледаоци, слушаоци, и омбудсман заступа њихове интересе. Али ако их замишљате као громобран посађен да седи на (виртуелном) шалтеру за жалбе и предлоге, бићете само делимично у праву. Иако је, рецимо, ранији омбудсман Вашингтон поста Патрик Пекстон проценио 2012. године да месечно има посла са око 5.000 жалби, посао омбудсмана је и да пажљиво прати продукцију свог медија, проналази проблеме разних врста (и без жалби читалаца) и организује разговоре са новинарима у потрази за решењима и протоколима који би их убудуће системски уклонили, а ако се пракса покаже ефикасном, и да унесе нова правила у интерни кодекс редакције.
Сви запослени морају да се придржавају интерних кодекса и супротно је обично основ за дисциплинске мере, па и отказ. Тако омбудсмани јуре новинаре и уреднике и терају их да расправљају о етичким и професионалним манама производа сопственог рада. Омбудсмани, погодићете, и нису баш најомиљеније личности у редакцијама.
У новинама и онлајн медијима они обично имају и недељну колумну у којој издвајају и анализирају важне догађаје из њихове области рада и комуницирају са корисницима медија тако што им преносе ставове редакције, објашњавају професионалне стандарде и отварају теме из области професионалне етике, које се директно тичу корисника. Крајем године компилирају се најзабавније исправке и грешке, али и оне најозбиљније.
Друштвене мреже су отвориле невероватно брз и потпуно директан канал за комуникацију индивидуалних корисника са новинарима и уредницима. Испоставило се да је њима истински стало до стандарда и разумевања процеса настанка вести. Омбудсмани су ту да им помогну да не лутају претерано и да уместо претпоставки добију јасне информације о раду новинара.
Иако је први уредник ове врсте постављен у Јапану, и то, обратимо пажњу, 1922. године (дневни лист Асахи шимбун), заправо су славу стекли у САД, које су почеле да их постављају шездесетих година прошлог века. Парадоксално, амерички медији су их скоро све поуклањали након финансијске кризе од пре десетак година, од које се тамошњи медији никада нису сасвим опоравили.
Уместо стручног лица одређеног за овај посао, сада сви новинари и уредници морају сами да бране своје извештавање пред сваким појединачним корисником, путем друштвених мрежа. И већ су се пожелели омбудсмана, јер корисника је на хиљаде, а њихових мишљења не много мање.
За то време, међутим, феномен у Европи, Азији и одскора Африци – напросто цвета. Десетине медија отварају ове позиције, сви јавни сервиси Европе их имају, или постоји један за све медије исте врсте у држави, који са сарадницима одлучује да ли поступак медија заслужује да буде изнесен пред регулационо или саморегулационо тело. Као у Шведској.
Омбудсман Њујорк тајмса у Информеру
Док се то силно омбудсманско цветање одвија по свету, код нас једва да се ико и сећа тих пар постављених, пошто су увенули готово одмах када смо их и посадили. Вероватно због тога што су кредибилни медији постављали уреднике за стандарде док су весели таблоиди и телевизије са националним фреквенцијама потпуно игнорисали било какву регулацију и са отвореним презиром према етици уопште, па и професионалној, отворили конкурс за најстрашније кршење Кодекса новинара Србије.
Тако су обесмислили искрено настојање да се сопствени рад учини што бољим и професионалнијим, а читаоци позову да учествују у уређивању и стварању вести. Тако су обешчастили новинарство у Србији, можда и заувек.
То што су једнако неморални политичари избегли да обезбеде било какву значајну регулацију, бар ону за драстичне случајеве, на судовима, не аболира наше „колеге“ од одговорности за унижавање читавог друштва одвратностима које су спремни да објаве.
Када не би било одвећ сурово (и неетично), стварно би, као нешто између друштвеног експеримента и професионалне комедије ситуације, било занимљиво поставити омбудсмана Њујорк тајмса у редакцију Информера, само на недељу дана. Можда баш оног који је као једну од најпопуларнијих исправки 2017. године објавио да је пас – који је постао невероватно познат када се на интернету појавио снимак како спасава лане из језера – златни, а не лабрадор ретривер. Читаоци су захтевали. Сматрали су да пас Сторм заслужује да буде прецизно представљен.
Шта заслужују грађани Србије? Можда понеког омбудсмана више, за почетак.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.