Вести

22. 02. 2019.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Медијско парче ужаса: Брукање новинара на онкологији због Вучићеве промоције

Председник није смео да уђе код малог Златана све и да га је његова мајка на коленима молила. Поштен и нормалан медиј објавио би управо то.

Неколико дана после посете Александра Вучића онколошком одељењу Института за мајку и дете, јасно је практично све:

да је председник Србије, по сопственом признању прехлађен и усред проглашене епидемије грипа, ушао на одељење где се лече деца оболела од најтежих болести, с потпуно ослабљеним имунитетом;

- да је то учинио без адекватне заштите, чиме је оболелу децу довео у животну опасност;

- да је то урадио не марећи за последице, искључиво у сврху сопствене политичке промоције и стицања додатних политичких поена;

- да га за све то није брига, те је оне који су га тим поводом критиковали, јавно назвао „друштвеним талогом“;

Оно што није до краја објашњено (а није ни могло бити, јер су греси председника били такви и толики да се нормалан човек могао само томе чудити и само тиме бавити) јесте улога медија у том трагичном театру, у тој отвореној манифестацији политичке и људске беде, у тој бруци једне државе и једног времена.

А та улога није била тек симболична. Напротив. Као и у толико других ситуација до сада, медији су остварили једну важну, рекло би се антологијску ролу.

1. НОВИНАР НЕ ИДЕ НА ОНКОЛОГИЈУ               

Дужност новинара, посао новинара, није да прате овог или оног политичара – чак и уколико се он зове Александар Вучић, чак и уколико засипа медије позивима на ову или ону промотивну активност.

Дужност је и посао новинара да раде у јавном интересу.

У тренутку проглашене епидемије, када су због грипа затворене чак и образовне установе, новинар једноставно нема шта да тражи на онкологији.

Председник иде? Добро, али ти не идеш. Ни с маском, ни у заштитном оделу, ти не идеш. Јер тамо немаш о чему да извештаваш.

Председник је звао? Нека је. Ти не идеш. Живот је важнији од председника, то је и твој приоритет.

2. НОВИНАР НИ ПОД КОЈИМ УСЛОВИМА НЕ ИДЕ НА ОНКОЛОГИЈУ, ДРУГИ ПУТ

Након што је на друштвеним мрежама и у оно мало преосталих медија потегнуто питање о етичности фотографисања с оболелим дететом, без маске и заштите, искључиво у промотивне сврхе – извучено је „тешко оружје“.

Кренимо од штампе. Информер је објавио причу „Багра не бира средства“ у којој се наводи:

„Наиме, они неће и не желе да знају, иако је томе сведочило неколико новинарских екипа, укључујући и репортере Информера, да је председник Вучић пристао да се фотографише са малим Златаном после вишеструких молби његове мајке! Она је, то сви присутни могу да потврде, најмање три пута молила председника Вучића да направи фотографију са њеним сином.“

Звучаће као фраза и патетика, али нека: ПОСАО НОВИНАРА НИЈЕ ДА БРАНИ ПРЕДСЕДНИКА. ПОСАО НОВИНАРА ЈЕ ДА ПИШЕ ИСТИНУ. У овом случају, то би значило да председник није смео да уђе код малог Златана све и да га је његова мајка на коленима молила. Поштен и нормалан медиј написао би управо то.

Но, права „бомба“ ипак је стигла из Телевизије Пинк, ојачане Тањугом. Пред микрофонима ових редакција мајка болесног дечака испричала је да је председник претходног дана ушао у собу на њен захтев, да је на њен захтев скинуо заштитну маску.

На једном снимку дечак из собе довикује да хоће опет да се слика с Вучићем, а на другом долази на пола метра од камере (и потенцијално инфицираних новинара и сниматеља), да би препричао о чему је с њим разговарао и колико га воли (?!).

Ни то није било довољно. Директор Института др Радоје Симић испричао је да је председничка визита изазвала до тада невиђени емотивни набој, а у великом финалу Гордана Узелац, запослена на ТВ Пинк, из офа је констатовала како Вучића критикују „душебрижници“ и „морални чистунци“ који су спали на „најниже гране“ јер председника „нападају преко болесне деце“.

Ако су новинари који су били на онкологији први дан тамо некако залутали, ако нису били свесни шта чине, припадници елитних медијских јединица који су тамо дошли и други пут – и те како су знали шта чине. А то што су учинили је недопустиво, за професију неопростиво и нема никаквог, заиста НИКАКВОГ оправдања. Јер, па нека буде и „душебрижнички“, посао новинара није да брани председника, већ да брани јавни интерес и људска права грађана и грађанки свих узраста и свих здравствених статуса.

Да не помињемо да су новинари опет, овај пут свесно, угрозили живот оболелог дечака, јер су са нестерилисаном опремом и вероватно незаштићени маскама (колико се може закључити из снимка) разговарали са мајком и приближили се детету ослабљеног имунитета.

3. НОВИНАР ПОШТУЈЕ ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ (И ЉУДСКА ПРАВА) 

Према члану 80 Закона о јавном информисању, „малолетник се не сме учинити препознатљивим у информацији која може да повреди његово право или интерес“. Интерес малог Златана је и те како повређен, а он је учињен препознатљивим урби ет орби.

Чак и уколико је његова мајка дала пристанак на разговор, снимање детета у тој позицији и у том здравственом статусу могло би се оправдати само јавним интересом. А одбрана председника, баш као ни његова политичка, незванично предизборна кампања – свакако не спада у тако нешто.

4. НОВИНАР ПОШТУЈЕ ЗАКОН О ЕЛЕКТРОНСКИМ МЕДИЈИМА (И ЉУДСКА ПРАВА)

У том смислу, још је експлицитнији Закон о електронским медијима, где се у члану 68 каже:

„За учешће малолетника у аудио-визуелном програму потребна је сагласност родитеља, старатеља или усвојиоца, ШТО НЕ ИСКЉУЧУЈЕ ДУЖНОСТ ЕМИТЕРА ДА ОБРАТИ ПОСЕБНУ ПАЖЊУ приликом учествовања малолетника у програму и не искључује његову одговорност за објављени садржај.“

Да у Србији постоји некакво регулаторно тело за електронске медије, оно би свакако могло да се позабави питањем да ли је, колико и зашто Телевизија Пинк прекршила закон чије би спровођење требало да контролише то тело.

Но, пошто у Србији таква институција постоји само на папиру и када је то политички лукративно – од те приче нема ништа. Пинк и Тањуг су, што се ове државе тиче, могли да болесно дете доведу и у студио, да објасни и опише колико воли председника. Нико им ни реч не би рекао.

5. НОВИНАР ПОШТУЈЕ КОДЕКС НОВИНАРА СРБИЈЕ

Када је у питању Кодекс новинара Србије, извештавањем о Вучићевој посети онкологији прекршено је више тачака – правила којих би требало да се држи свако ко држи до професионалних стандарда своје професије.

Пре свега, прекршена је тачка 5 Поглавља 4:

„Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група.“

Уласком у Златанову собу, фотографисањем председника који без маске грли и љуби то дете, а затим и срамотним другим обиласком – прекршено је достојанство оболелог детета, као и његово право на живот и лечење.

Прекршена је и тачка 7 Поглавља 6 која каже да „новинар никада не сме да злоупотреби емоције других људи, њихово незнање или недовољну способност расуђивања“.

Ово правило односи се на саговорнике који су болесни, недовољно упућени у моћ медија, на оне који су преживели трагедију, који су уплашени или на било који други начин „у ванредном стању“. И бивало је тога у домаћим медијима доста – било је цитата лелека на сахранама, било је узимања изјава од жене осумњичене за вишеструко чедоморство, било је интервјуа с родитељима који су тек изгубили децу… Свега је било, али се не памти срамотнија и отворенија злоупотреба од оне којој су изложени дечак Златан и његова мајка. Он тешко болестан, а она у стању у каквом већ може бити жена чије је дете на онкологији.

Прекршена је и тачка 4 Поглавља 7 која гарантује приватност детета и скривање његовог идентитета, баш као и тачка 2 Поглавља 2 која прописује да „економски и политички интереси издавача не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу нетачно, необјективно, непотпуно и неблаговремено информисање јавности“.

6. НОВИНАР ИМА ПРАВО ДА КАЖЕ „НЕ“

Пошто је ових дана модерно величање и похваљивање новинара таблоида који су (после низа текстова којима су уништавали људске животе) одлучили да прекину с том праксом, ред је да овде подсетимо на врло важну, а често занемарену тачку Кодекса која говори управо о томе.

Дакле, према тачки 3 Поглавља 2, „новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести“. Он, како се каже, не може бити кажњен због одбијања да извештава „супротно својим опредељењима и моралним начелима“. Такође, „уколико новинара присиљавају да извештава супротно својим уверењима, он има право да јавност с тим упозна“.

Да су имали нешто против угрожавања здравља и живота детета које је злоупотребљено у политичке сврхе, новинари су могли да изађу из болнице и обавесте уреднике да неће да извештавају. Не зато што воле или не воле Александра Вучића, већ зато што цене и поштују нечији живот.

Да им се образ зацрвенео, сасвим сигурно не би морали да оду на онкологију и други пут, да интервјуишу мајку, да оправдавају председника, да малтретирају болесно дете. И опет не зато што воле или не воле Александра Вучића, већ зато што се то једноставно не ради. Није безбедно, није поштено, није професионално и није пристојно.

Тога би се, дакле, требало присетити када стигне дан (а стићи ће) у којем ће већ поменута новинарка Пинка покушати да се оправда; кад стигне дан (а стићи ће) када уредници режимских гласила испричају „своју страну приче“; кад они који су јурцали по онкологији буду тврдили (а тврдиће) како су били присиљени, како су имали децу и кредите, како су морали од нечега да живе.

Јер, чак ни најгори међу нама не би смели да отплаћују кредите и збрињавају породицу науштрб нечије болести, науштрб нечијег страха, науштрб нечијег живота.

То се не сме. То је грех и велика, велика срамота.