Вести

28. 12. 2018.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Медијске слободе 2018: Сурови притисци и трули компромиси

Када су у питању медијске слободе, ситуација се током 2018. значајно изменила у односу на ону из претходне године. Ту страшну, али бунтовну и на неки начин револуционарну 2017. сменила је година у којој су на ред дошли с једне стране трули компромиси и пристајање на све, а с друге све конкретнији, суровији и иновативнији притисци на медије и појединачне новинаре.

Како је почела, трајала, тако се – ево – година и завршава. На пријему код премијерке одржаном 26. децембра нашао се и повелики број оних који су се читаве године активно борили против режима између осталог персонификованог и у Ани Брнабић. А она, која је током читаве године приљежно, доследно и без узмака вербално газила по достојанству и слободи медија, и те се вечери јавности обратила овако: 

„Ми можемо да наставимо да причамо о томе, да нема слободе медија, да у Србији влада диктатура и да сваки дан, из дана у дан, и Влада и председник републике доказују нешто управо супротно, али ако ћемо тога да се играмо, можемо да се играмо.“ 

Током 2018. та игра је, баш као и премијеркин говор, била прљава, цинична, безобзирна и вођена с позиција пуке силе.

Гори, гори – кућа! 

У ноћи између 11. и 12. децембра запаљена је кућа новинара Милана Јовановића у Врчину. Као новинар портала Жиг инфо он је детаљно истраживао криминалне радње локалних властодржаца и очигледно налетео на нешто што је неког озбиљно уздрмало. 

Иако су у врло кратком року ухапшене особе осумњичене за ово дело, нови шок уследио је након што је саопштено да је саучесница у спаљивању куће склопила споразум са тужилаштвом и добила шест месеци кућног притвора. Упитан о томе, Александар Вучић је објаснио да неће да коментарише такву казну „јер верује у независност правосуђа“, док је само пар дана раније Јовановић поручио да се плаши за сопствену безбедност јер налогодавац није ухапшен.

Као што то већ у животу бива, и из овог зла изашло је неко добро. Пре свега, јавност је – нажалост, после покушаја убиства – коначно могла да схвати да ту око нас живе новинари који нису шире познати, који се не појављују у гледаним ТВ емисијама, које премијерка никада неће позвати на коктел, али који су у својој сржи управо то – новинари. У седамдесетој, на мало познатом порталу, у малој средини, до последње мрве пепела своје уништене имовине, Милан Јовановић показао је и јавности, али и својим колегама шта је овај посао, с колико би га страсти требало радити и каква је цена поштења и бескомпромисне борбе. 

Осим тога, било је и примера солидарности. Уредник Недељника Вељко Лалић новчани део награде „Александар Тијанић“ уступио је управо Јовановићу, док је у акцији Славко Ћурувија фондације до сада прикупљено скоро два милиона динара.

Вечна тема стратегијска 

Након скоро једногодишњег рада на новој медијској стратегији, државни секретар у Министарству културе и информисања Саша Гајовић је 27. марта славодобитно саопштио да је тај документ завршен и да је „сада код надлежних органа на оцени“. Захваљујући бројним бизарним и по медије претећим одредбама нацрта тог документа, сви су се некако понадали да ће „надлежни органи“ схватити да је враг однео шалу и одбацити макар део спорних одредаба, ако не и сугерисати да се посао почне из почетка, са свим релевантним актерима. Али, „надлежни орган“ је непуних месец дана касније учинио много више од тога.

На седници Националног конвента, усред српског парламента, пред збланутим и необавештеним представницима надлежног Министарства за културу и информисање, вест о формирању радне групе за израду нове стратегије саопштила је – медијска саветница председника Сузана Васиљевић. Овим је поступком пре свега прекршен Устав који ни председнику (па ни његовим упосленицима) не даје право мешања у рад на законским или предзаконским актима, као ни право мешања у медијске послове. Осим тога, понижено је Министарство, а Александар Вучић је од својих европских партнера – уместо опомене да крши своја уставна овлашћења и меша се у послове у којима му није место – добио тапшање по рамену и константне похвале за кооперативност и добре намере. 

Како било, формирана је нова радна група, нацрт нове стратегије представљен је стручној јавности 17. и 18. децембра, али је неизвесно да ли ће и у којој мери предвиђена решења бити промењена. 

Устав, подразумева се, ретко ко и помиње. Баш као што је и ретко коме јасно који ће нам ђаво уопште стратегија ако нема ни слободе, ни мира, а ни примене већ постојећих медијских закона. 

Планирани сусрети 

Састанку премијерке Ане Брнабић са представницима новинарских удружења и асоцијација (НУНС, УНС, Асоцијација медија, АНЕМ, АОМ, РАБ Србија и Синдикат новинара Србије), који је одржан 23. маја, први пут је присуствовала и Сузана Васиљевић, медијска саветница председника Србије. Захваљујући томе, може се рећи да је управо тог дана председник Србије – истина посредно – постао активан учесник и активан преговарач на медијској сцени. 

Баш како је и најављено, био је то „први у низу планираних сусрета“, пошто се иста екипа састајала више пута током године – касније под фирмом дијалога између нечега што се зове Координационо тело за сарадњу с медијима и Тима за дијалог (у којем су представници новинарских удружења и асоцијација). 

Различите су теме биле на столу током тих редовних рандевуа, после сваког од њих објављивано је и некакво саопштење, али било коме ван групе присутних, тешко је, вероватно и немогуће, објаснити која су им тачно достигнућа и да ли је све то имало неке сврхе. 

Нека од новинарских удружења која учествују у дијалогу (НУНС, Асоцијација медија, НДНВ, Локал пресс, АНЕМ и Асоцијација онлајн медија) предала су Влади 13 захтева који се тичу већ познатих проблема на медијској сцени. Два месеца након тога, 22. октобра, удружења су упутила временски орочене захтеве, али до тренутка писања овог текста и самог краја године, од те работе опет није било ништа. 

Напротив, уместо решења већ постојећих, у међувремену су се појавили нови проблеми и нови притисци, па је питање да ли ће и у којој форми овај дијалог бити настављен. 

За разлику од новинара, прилично подељених по питању смисла разговора с особама које су директно одговорне за стање у медијима, ситуација с „друге стране стола“ сасвим је другачија: није било састанка с међународним званичницима а да Александар Вучић, Ана Брнабић или неко од њихових сарадника није поменуо „дијалог“ као несумњиви знак да Влада покушава да реши проблеме и да даје све од себе да успостави квалитетан однос с медијима. 

Плива патка преко Саве…

Моду писања отворених писама – коју је тако успешно започео и одржао Жељко Митровић – ове године преузеле су две жене: Сузана Васиљевић и чланица Савета РЕМ Оливера Зекић. 

Сузана Васиљевић је писма писала Европској федерацији новинара, члановима Медијске коалиције, а пред крај године једном недељно се јавно обраћала и уреднику Данаса Дражи Петровићу, који јој је исто тако једном недељно одговарао.

С друге стране, Оливера Зекић је писма писала коме је стигла – министру Владимиру Вукосављевићу, или Славиши Лекићу, на пример. Такође, често се оглашавала разним поводима (што је велики помак у односу на „глува и нема“ времена у Савету РЕМ), а у име РЕМ-а чак је дочекала и делегацију опозиције, одржавши им ватрено предавање о законима, медијима и политици. Ипак, у антологију рада РЕМ-а, па и у личну антологију ове чланице Савета, сасвим сигурно улази писмо генералном директору РТС-а у „случају реглер“.

На овом месту и с ове дистанце, више уопште није ни битно како су, зашто и у чије име наступале Сузана Васиљевић и Оливера Зекић – све су то нијансе, анегдотице које ће једног дана можда бити смешне или забавне. Битно је, међутим, да су својом активношћу ове две жене додатно погоршале и иначе лошу политичку атмосферу због које медији и јесу у чабру у којем су. Свако ко се усудио да лане нешто што се једној или другој не би допало, могао је да очекује фронтални напад у којем се нису бирале речи, у којем није било никакве милости и у којима је поништена и последња идеја о политичкој неутралности институција које званично или незванично представљају.  

Слобода као таква 

Иако ни премијерка, ни председник, ни председникова саветница, ни било ко ко је близак српском двору не признаје да у Србији постоје било какви притисци на медије, званична статистика НУНС-а наводи да су од почетка 2018. забележена чак 93 случаја напада и притиска на новинаре или медије. Нема сврхе ни да почнемо с набрајањем: од шестомесечне свакодневне инспекције у Јужним вестима, преко свакодневног шиканирања новинара независних медија (било у режимским медијима, било у говорима председника, било у парламенту), до већ стандардне забране рекламирања или укидања средстава на државним или локалним конкурсима. Нема заправо зла за које у овом или оном тренутку није јавно оптужен овај или онај новинар, овај или онај медиј. 

У том смислу, врхунац вероватно представља Илустрована политика која се 1. новембра појавила с насловном страном на којој су Време, НИН и Данас упоређени с пуштеним псима, а читава ствар илустрована је фотографијом разбеснелог пса. Ни то није било довољно, па се наставило с хајком на Љиљану Смајловић и (засад) завршило с насловном страном на којој је једно уметничко дело обрађено на незапамћено вулгаран начин.

После прве језиве насловне стране, Сузана Васиљевић је поднела оставку у Надзорном одбору Политике, док је после друге, оставку на место уредника поднео Горан Козић. Све то, међутим, није променило горак укус да живимо у времену зла у којем најгори ударци могу стићи са потпуно неочекиваних страна и у којем не постоји не само професионални фер-плеј него ни најбазичније васпитање. 

Посебно је био запажен и скандал у вези с карикатурама Предрага Кораксића Коракса на којима су представљени Хитлер и Гебелс како на флашицу хране двојицу напредњачких посланика, а што су „надлежни органи“ доживели као поређење Хитлера са Александром Вучићем. Медијско-политички рат тиме изазван трајао је још неко време, медијска заједница је низом пригодних скупова подржала рад Коракса и његовог колеге Душана Петричића, што је новинаре и активисте додатно зближило и што је свакако позитиван ефекат у суштини бизарног, баналног скандала који није био потребан ни властима, ни иначе измрцвареним медијима. 

Година се исто тако бизарно и завршава. У јавност је 24. децембра процурио мејл којим се службеницима београдског аеродрома налаже да недељнике НИН, Време и Недељник, као и „новине сличног садржаја“ које путници случајно оставе „моментално склоне“ и „не излажу на полицу“. Као реакцију на ову меру, на аеродрому је група новинара, уредника и активиста организовала поделу проскрибованих новина, али је изостала свака друга иоле озбиљнија реакција медијске заједнице или оних који су с медијском заједницом у сталном „дијалогу“. 

Лажне вести

Када је 26. јуна министар Ненад Поповић обзнанио да је председнику Вучићу проследио предлог о формирању радне групе за одбрану од лажних вести, сигурно је да су многи помислили да се ради о најлажнијој од свих икада објављених лажних вести. Ствар је, наиме, била превише бизарна чак и за српске околности. Човек којем је не зна се ни како ни зашто додељен ресор за иновације и технолошки развој навео је да је лажна вест о затрованој београдској води, која је тих дана била актуелна, „само проба за неке будуће лажне вести“ и да је зато неопходно да се „успостави правни и институционални оквир како грађани не би били изложени лажним вестима“.

Срећом, реакција стручне јавности била је више него бурна: било је мало оних који се поводом тог питања нису огласили, а практично није било особе (ван Владе и власти) која је имала разумевања за овакву иницијативу министра чији посао, образовање и радно искуство немају ама баш никакву везу с медијима.

Од тога, дакле, није било ништа. Али, не лези враже!

Само пет месеци након Поповића, са сличном, исто тако бриљантном идејом огласила се ни мање ни више него неизбежна – Сузана Васиљевић. На дводневној пленарној седници Венецијанског клуба, она је саопштила да „Србија јача капацитете за рано откривање лажних вести“, али и да „лажне вести имају за циљ да дестабилизују и угрозе друштво и подрију европске вредности“.

Од свих људи на планети, баш је особа која је директно и лично одговорна за лавовски део стања у медијској заједници, на међународној конференцији изговорила да је „медијско окружење у Србији подложно разним утицајима и да се често понаша веома неодговорно“. И зато је ваљда ту она, да се умеша у решавање проблема.

Засад није познато шта „јачање капацитета“ тачно значи, ко ће се, како, када и да ли уопште наћи пред секиром новоуспостављене дворске инквизиције, али је сасвим јасно да ова идеје неће пропасти и нестати попут оне сличне министра Поповића. Јер, а на штету слободе говора и медија, медијска саветница је, бар до сада, врло савесно и ефикасно реализовала оно што би најавила и оно што је наумила.

Газда 

Након што је Телекому продао подружнице свог кабловског оператера, власник корпорације Коперникус, Срђан Миловановић́, купио је телевизије Прва и 02. Миловановић, који је иначе брат једног виђенијег члана СНС-а, од Телекома је добио чак 200 милиона евра, док је две телевизије купио за двадесетак милиона мање.

Нови газда најавио је да неће бити промене уређивачке политике, али пошто ове две телевизије и иначе нису богзна колико објективне – тешко да ће то негативно утицати на општу медијску атмосферу. С друге стране, политичка позадина новог власника, као и чињеница да је две медијске куће индиректно купио „од наших пара“ и да му је остао још поприличан „кусур“, довољан су доказ да на домаћем медијском небу ништа није чисто, јасно и транспарентно. 

Позајмица и прикљученија

Након што је Цензоловка објавила текст о позајмици коју је београдски Медија центар добио од Драгана Ђиласа, у Независном удружењу новинара Србије дошло је до унутрашњих трзавица. 

Након састанка тек изабраног Извршног одбора и ставова који су о том питању тамо изнети, ауторка овог текста поднела је оставку на чланство у том телу, а колегиница Даница Вученић у Суду части НУНС-а. 

Током лета дошло је до нових несугласица, да би у октобру била одржана ванредна скупштина удружења на којој су пале тешке речи и на рачун колеге Владимира Костића који је написао текст о позајмици, баш као и на рачун више других актера у читавој тој причи. 

Током децембра оставке у Извршном одбору НУНС-а поднели су Биљана Степановић, Слободан Арежина, Тања Јакоби и Анђела Миливојевић, али су њихови разлози остали званично непознати.

Коначно, 26. децембра саопштено је да је ИО „констатовао да дугогодишње негативно финансијско пословање Медија центра представља велику опасност за опстанак НУНС-а“. Зато је, како је наведено, одлучено да НУНС и МЦ „започну преговоре о уступању оснивачких права“, тј. преговоре о уступању Медија центра. Због неслагања с оваквом одлуком, и Јелка Јовановић је поднела оставку на место чланице Извршног одбора. 

Гробља и болнице

Иако нико никада неће успети да докаже међусобну повезаност ситуације у медијима са болесничким картонима и умрлицама новинара – на овом је месту тешко избећи чињеницу да је и ове године, на врхунцу снаге и из пуног здравља, умрло неколико колега. Исто тако, не би требало заборавити да има редакција у којима је половина запослених оболела од карцинома, да се прикупљала помоћ за колегу Пеђу Обрадовића оболелог од леукемије, да се жучно и бубрежно камење у новинарском еснафу више и не убраја у озбиљне болести, баш као што се не броје срчане болести, клиничке депресије или дегенеративна неуролошка обољења. 

Не може се, дакле, доказати, али живот под вишегодишњим политичким и економским притиском, углавном у беспарици, уз обавезна три-четири посла како би се преживело, несолидарност и стално сукобљавање с колегама, умор од вечно истих тема и вечно истих текстова, константан прогон и страх, вероватно су учинили своје и бар мало допринели утиску о физичком одумирању или пропадању „у нашим редовима“. 

Због тога, сасвим је сигурно да на идућем новогодишњем коктелу код премијерке неће бити неких овогодишњих гостију, а да ће се о многима од нас само још причати. Ако нас се ико уопште буде и сећао.