Вести
22. 12. 2010.
Најтежа је борба с временом
Новинарима у Србији не недостају храброст и знање, већ разумевање и поштовање друштва, нарочито власти. Коначно, солидан новинар у свету може себи и својој породици да обезбеди пристојан живот, а многе моје колеге овде то, нажалост, не могу, каже добитница награде УНС-а
Љубица Гојгић, новинарка РТВ Б92, добитница је награде „Димитрије Давидовић” за уређивање у 2010. години, коју додељује Удружење новинара Србије.
После разноврсне новинарске каријере (почела у Радио Индексу 1992, седам година радила за НИН, била извештач из Хага за Телевизију Б92, водила емисију „Процес ТВ”…), Љубица Гојгић данас води интервјуе у централним дневним информативним емисијама Телевизије Б92.
Добили сте награду „Димитрије Давидовић” за уређивање у 2010. У чему видите свој највећи допринос?
Дала сам све од себе да будем достојан члан амбициозног тима који се зове Информативна редакција Б92 и да будем добар саговорник нашим гостима. Мојој редакцији припадају највеће заслуге за оно што сам ја данас, у новинарском смислу. Заједно смо покушали да кроз једну нову форму свакодневног краћег разговора понудимо гледаоцима Вести неку додатну информацију и коментар, и драго ми је што су тај квалитет препознали и гледаоци, али и колеге из УНС-овог жирија.
Мислите ли да су толике награде на овако малом простору већ девалвиране?
Па, тешко ће вам лауреат рећи да су награде девалвиране. Можда неке и јесу. Признања која вам додељују колеге су, међутим, посебно драгоцена и добра су смерница за будући рад.
Били сте специјални извештач из Хага, сада водите интервјуе у информативним емисијама Телевизије Б92. Где видите себе даље?
Веома сам волела свој посао извештача из Хага. „Живо” извештавање са важних догађаја један је од најлепших сегмената новинарског рада. Због тренутака чистог адреналина, када гледаоцима саопштавате важне вести, многи и бирају посао новинара. У тих неколико минута, чини ми се, сваки пут изнова полажете новинарски испит и показујете колико знате и умете ли то знање да јасно поделите са гледаоцима. Волим и рад у студију, који такође свакодневно доноси нове изазове. Више пута сам рекла да бих волела да уживо извештавам из Брисела када Србија постане чланица Европске уније.
Разговарали сте са многим шефовима дипломатија и уопште политичарима. С ким је било најтеже? Ја лично памтим Ваш разговор са Кушнером у коме сте се борили да добијете одговоре?
Ја волим посао који радим и ништа ми, али заиста ништа, није тешко. Ценим саговорнике који у студио дођу спремни да одговоре на сва питања, па и на она која им се не свиђају. Најтежа је, ипак, борба са временом. Живимо у „брзом” времену када се све саопштава у неколико реченица, а пажња јавности лако губи.
Остајете верни медијској кући Б92. Многи су отишли, Ви не размишљате о томе?
Свако од нас повремено мора да одлучи у ком правцу ће кренути даље и тада се разматрају све опције. Добро је док има изазова, то вас тера да будете бољи. За сада остајем на Б92.
Како бисте описали нашу политичку а како културну сцену. У чему су сличне, а у чему се разликују?
И једној и другој недостају идеје и енергија. Радила сам културни магазин у најгоре време, од почетка деведесетих. Тада нам је недостајало све, али не и ентузијазам. Неке од најлепших позоришних представа настале су тада, а уметници су говорили да је то њихов начин борбе против зла и сивила које нас је окруживало. Данас све ређе препознајем ту енергију. И у култури и у друштву уопште. Уморили смо се, тачније уморили су нас празним обећањима они које смо изабрали да буду алтернатива једном лошем режиму.
Радили сте у САД и у Француској. Где смо ми у односу на свет кад је реч о новинарској професији?
Новинарима у Србији не недостају храброст и знање и по том критеријуму могу да се мере са било ким у свету. Недостаје често разумевање и поштовање друштва, а нарочито власти. Коначно, солидан новинар у свету може себи и својој породици да обезбеди пристојан живот. Многе моје колеге овде то, нажалост, не могу.
Гордана Поповић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.