Вести

02. 12. 2010.

Извор: Време

Криза покосила штампане медије

Роберт Чобан, председник Колор прес групе

“Очекујем да се у наредних пола године деси још катастрофичнији сценарио, пошто су ове две године издавачи преживели исцрпљујући резерве, узимајући кредите, хипотеке су свуда стављене, гаранције су дате, сви јемци су употребљени, све штампарије су презадужене. У наредних пола године и у региону и у Србији можемо очекивати гашење сигурно још 15 до 20 одсто магазина”, каже Чобан.

У земљама југоисточне Европе мало је компанија које су највеће у својој области, а да не припадају држави или међународним корпорацијама. Колор прес група је једна од највећих медијских групација на Балкану са 74 магазина који се издају у целом региону, са месечним тиражом од два милиона и 3,2 милиона читалаца.

Сувласник и председник ове групе Роберт Чобан за “Време успеха” говори како се домаћа фирма може супротставити богатим странцима и да ли је могуће постати богат човек у Србији без подршке политичара.

“Време успеха”: Како је светска економска криза погодила издаваштво?

Роберт Чобан: Презентацију коју сам држао пре месец дана започео сам сликом надгробних споменика новина које су се угасиле у економској кризи. Набројао сам 50 брендова који су престали да постоје. Најдрастичнији пример је “Борба”, основана 1922. године, преживела је Краљевину Југославију, Шестојануарску диктатуру, Хитлера, Стаљина, Тита, Милошевића, али није преживела српску транзицију и економску кризу и угашена је 2009. године. “Недељни телеграф” за који су сви чули и који је у најбољим данима имао тираж од 120.000 примерака, умро је пре неколико месеци.

Дневници “Глас јавности”, “Сутра”, ”Газета”, недељници “Европа”, “Стандард” и нека издања наше компаније, као ФХМ, угашени су.

Криза је у том првом налету покосила од десет до 15 одсто наслова. Очекујем да се у наредних пола године деси још катастрофичнији сценарио, пошто су ове две године издавачи преживели исцрпљујући резерве, узимајући кредите, хипотеке су свуда стављене, гаранције су дате, сви јемци су употребљени, све штампарије су презадужене.

У наредних пола године и у региону и у Србији можемо очекивати гашење сигурно још 15 до 20 одсто магазина. Погођени су и мали издавачи, али и велике компаније, јер су по свом механизму споре и троме, тешко гасе издања или отварају нова.

Наша је предност што смо домаћа компанија и што можемо у року од 24 часа да покренемо или угасимо нешто, да променимо број страна, или периодику излажења.

Такође, велике међународне компаније које су дошле овде донеле су високе стандарде који су можда нормални у њиховим земљама, али овако јадном тржишту какво је српско не одговарају ни по висини плата, ни по осталим трошковима.

Они су мислили да ће то надокнадити високом ценом огласа. А огласа сада нема као 2006. и 2007. године, у време експанзије телекомуникационих компанија, пивара...

Сада сви чекају 2011. и продају Телекома, али многи неће ни доживети да се продаја Телекома заврши.

Како сте ви одговорили на кризу?

Ми смо били принуђени да радимо неке ствари које не бисмо радили пре кризе.

У Пољској сам видео магазин “Пошаљи рецепт”, који има тираж од милион примерака у земљи са 40 милиона становника.

Магазин је јефтин, домаћице фотографишу себе, породицу и јело које спреме и шаљу то редакцији, која им за то плаћа хонорар. Ми смо тај систем преузели и наш последњи број имао је 136.000 продатих примерака. То је убедљиво најпродаванији месечник у Србији.

Ти магазини су се појавили у претходне три, четири године и намењени су људима на које индустрија магазина уопште није рачунала. То су сиромашни људи, губитници транзиције.

После пада Берлинског зида, ваљда су сви мислили да ће читати “Космополитен” и “Вог”, али капитализам није био подједнако нежан према свима. Створила се класа људи која не жели да плати високу цену за “Вог”, а и то што пише тамо њих не интересује, јер живе потпуно другачији живот.

Пре кризе мислили смо да ће Вог бити следеће што ћемо радити, али испало је да је то “Пошаљи рецепт”.

Како се носите са конкуренцијом, великим међународним корпорацијама?

Када је ЊАЗ 2001. ушао у Политику или када је Бурда дошла 2002, ми смо већ имали неке магазине који су могли да им парирају. У већини осталих источноевропских земаља транзиција је дошла десет година раније и у тим земљама су немачке, швајцарске, аустријске и холандске компаније све покуповале.

На сајму магазинских лиценци, који је ове године био у Сао Паулу, ми смо били једини домаћи представници из Источне Европе.

Зашто је то тако?

Медијско власништво компанија у целој Источној Европи је у Лондону, Хамбургу, Цугу и они шаљу на сајам људе из Енглеске и Немачке, уместо људе из својих фирми у Естонији или Бугарској. То је један од разлога зашто стране компаније код нас у последње време не послују добро, јер та врста неоколонијалног односа централистичког управљања има много мана.

Ја верујем да је српско тржиште за те велике компаније ситно и губици се лако подносе. Али ми се за њега боримо као да нам је то све и онда је то сасвим друга врста приступа.

Док је телевизијски посао постао јако скуп и њиме могу да се баве или држава или мултинационалне корпорације, у штампи се показало да је познавање ситуације, људи, окружења много битније од великог новца.

Каква је будућност штампе поред интернета?

Штампани медији неће никада бити у позицији као деведесетих година на Западу, или од 2004. до 2007. у Србији, када није била оваква пенетрација интернета, а било је јако много огласа. Будућност у принту постоји, али уз наслањање на онлајн издања.

Рецимо, ми смо пре две године покренули портал “Свет.рс”, који је веома брзо достигао највећу посећеност у шоубиз сегменту у региону. Тамо се налазе ствари које не могу да чекају недељно издање.

Чак су и дневне новине превише споре. На пример, након убиства и самоубиства Филипа Каписоде и Ксеније Пајчин у марту, портали који се тиме баве су истог дана били загушени, јер људи нису хтели да чекају ни вести у пола осам, ни сутрашње новине, а камоли следећи уторак за недељне новине. Они хоће информацију одмах и сада.

Ви сте ове године добили лиценцу од лондонског “Економиста”. Како сте, као компанија која је позната по таблоидима, дошли на идеју да узмете лиценцу за њихово издање?

Прошле године лондонски “Економист” нам је понудио лиценцу издања “Свет у 2010”. Оно што је “Вог” у свету моде, то је лондонски “Економист” у бизнису.

“Свет у 2010” представља преглед дешавања у следећој години, са изјавама светских политичких лидера или економских стручњака.

Након тога смо одлучили да издамо њихов лајфстајл магазин “Интелиџент лајф”, који излази четири пута годишње. Намењен је пословним људима у тренуцима када нису на послу и бави се темама као што су аутомобили, храна, вино, путовања, наука, култура. То се показало исплативо, јер има довољно оглашивача и читалаца, ма колико се у први мах чинило да је “Интелиџент лајф” сувише британски.

Нашој компанији која је изградила име на неком другом сектору и некој другој врсти магазина, ово су врата ка новим читаоцима и оглашивачима, као што су банке или осигуравајуће компаније.

Да ли је криза мало успорила посао куповине и продаје лиценци? Јесте ли имали неких повољности приликом куповине?

Претходних година ми смо били ти који смо јурили и вукли за рукаве власнике лиценци, а ове и прошле године смо на конгресима скоро морали да бежимо по ходницима и бранимо се од њих.

На сајму лиценци у Лондону 2006. године, добили смо “Хелоу” и “Брава каза”. Тада су лиценце били скупе и услови тешки. Економска криза довела је до тога да су даваоци лиценци ти који јуре потенцијалне издаваче, скоро па их моле да преузму издања која је претходни издавач упропастио.

Сада су и цене лиценци много ниже, иде се и на то да прва година буде потпуно бесплатна. Тако смо у региону добили неке лиценце које пре неколико година нисмо могли ни да замислимо, конкретно у Хрватској “Грацију” коју је издавао ЕПХ.

Ми смо се свих ових година држали магазина, нисмо улазили у ваниздавачке воде и дневне новине. То нам је помогло да останемо фокусирани у економској кризи на оно што знамо да радимо.

Ваша компаније има годишњи приход од 20 милиона евра, а ви сте сигурно богат човек. Да ли се сматрате тајкуном?

Ту реч је на овим просторима први лансирао Денис Куљиш, оснивач и уредник Глобуса, деведесетих година. Пре неки дан је био овде у Београду, па смо разговарали о томе.

Не доживљавам себе као тајкуна, јер мој начин живота се не уклапа у стереотип о тајкунима. На пример, за тајкуне су обавезне јахте, бесна кола, вила на Дедињу. Јахту немам, много новца трошим на путовања, а немам некретнине по егзотичним локацијама.

Ако путујем са породицом, одседнем у добром хотелу, а када сам пролетос ишао са друговима у прибалтичке земље, одсели смо у хостелу где је цена осам евра за ноћ. Немам ту везаност за статусне симболе типа виле на Дедињу, или јахте укотвљене у Будванској луци, да је гледају они са два евра у џепу.

Мислим да је такав лајфстајл на неки начин неморалан у земљи каква је наша.

У Србији је тешко постати богат без подршке политике. Да ли сте је ви имали?

То је једна од ствари на коју смо мој партнер у овом послу, Ђуровић, и ја најпоноснији. Ми смо били чланови Демократске странке 1990. године када сам почињао да се бавим новинарством и били смо међу првих 50 чланова у Новом Саду.

Касније, када смо почели са “Индексом”, ниједан од нас није био у политици, нити смо се касније тиме бавили. Тих година у “Свету” су колумне писали Александар Вулин из ЈУЛ-а и Оља Бећковић.

Док новине нису отишле скроз у шоу-бизнис, имали смо додира са политиком. Али од половине деведесетих, од када смо сасвим у шоу-бизнису, наши контакти са политичарима су се свели на здраво-здраво.

Отворили смо штампарију, која је међу пет највећих индустријских погона у Новом Саду, коју није отворио ни покрајински премијер, ни градоначелник. Нисмо добили ниједан динар субвенционисаног кредита, ни од града, ни од Покрајине, ни од државе.

Ми смо то градили 20 година, а вероватно су неки уз помоћ политике зарадили много више новца, за много мање времена. Наш пут је био спор и дуг, без политике и уз све ризике које је то доносило и деведесетих и од криминалног миљеа и нарочито у две године Ђинђићеве владавине, које су биле пуне притисака криминалаца.

У данашњој Србији држати релативно велику компанију са 300 запослених, а да нисте били инволвирани у политику или криминал, наш је највећи успех.