Вести
30. 10. 2018.
Јубилеј "Новости": На првим линијама фронта
Ратном извештавању "Новости" су платиле високу цену. Највишу.
На вуковарском ратишту 1991. године живот су изгубила чак двојица извештача "Новости" листа.
Ова година уписана је као најтрагичнија у историји нашег листа.
На новинарском задатку 7. октобра 1991. године погинуо је наш новинар Милан Жегарац. Свега пет дана касније, на кућном прагу, живот је изгубио стални дописник "Новости" из Вуковара Јусуф Чехајић Чеха.
Удружење новинара Србије, истражујући судбине убијених и несталих колега, дошло је до сазнања да је Жегарац, ратни извештач из новосадског дописништва "Новости", страдао на углу Трпињске цесте и Херцеговачке улице у Вуковару.
Његово тело је дан касније успео да извуче војник на редовном одслужењу рока у ЈНА Зоран Милановић. Погођен је једним метком у врат, претпоставља се из снајпера.
Пуно је индиција да је метак који је усмртио Жегарца могао да стигне само са хрватских положаја. У потрази за што бољим прегледом догађаја наш колега нашао се пуних 800 метара на територији коју су контролисале хрватске снаге. Био је лака мета.
Његов последњи текст објављен је истог дана када је стигла вест да је убијен.
Црни биланс цене професије ту се, нажалост, није исцрпео.Непуних недељу дана касније, у дворишту своје куће усред Вуковара, страдао је и Чехајић.
Погинуо је док му је жена била на радном месту, у болници. Запамћено је да је Чеха, упркос најавама минобацачког гранатирања града, одбио да иде у склониште.Код себе је имао новинарски нотес, од кога се није одвајао.
Уместо његовог последњег извештаја, супруга Нада је тог дана послала у редакцију: "У 10 сати, 12. октобра, у двориште је пала граната и погодила Јусуфа у прса. Од јачине зид је порушен, а Јусуфа је бацила у подрум. Сахрањен је у заједничку гробницу код болнице, под редним бројем 186."
Касније је тело ексхумирано и сахрањено у породичној гробници, у Вуковару.
Имена обојице новинара "Новости" нашла су се на споменику погинулим журналистима из целог света, на платоу поред реке Потомак, прекопута Беле куће и Линколновог меморијала.
Жегарац и Чехајић са Миланом Пантићем, убијеним дописником "Новости" из Јагодине 2001. године, чине бесмртну Алеју великана нашег листа на чијој се храбрости уче и данашњи новинари.
Људски губици, без обзира на тугу и бол, нису ниједном зауставили издавање новина. За короту, уосталом, није било ни времена. Једне фронтове замењивали су други, линије бојишта су се неумољиво померале. Читаоци су очекивали нове, свеже, извештаје.
На ратишту су се по специјалној шеми смењивали новинари. Још првих дана рата направљен је концепт извештавања из жаришта. На најтврђа подручја упућивани су најбољи репортери, познаваоци терена, људи и обичаја. Никакво чудо није било и да се екипа пошаље "ад хок" ради једног текста, а да на линијама фронта остане и по месец дана. Таквих искустава било је и превише.
Извештачи су се у свакодневном раду суочавали са безброј проблема - несигурним проласцима преко линија, набуситошћу локалних команданата, њиховим незадовољством извештавањем, беспарицом, пуцњавом..."Сарајево - уклет град" гласио је наслов на првој страни "Новости" од 5. априла 1992. године, који је алармантно најављивао: "Босна и Херцеговина на ивици грађанског рата".
Сукоб је мирисао на сваком кораку, чекала се само варница. Свега који дан касније олимпијски град преузеле су наоружане групе, снајперисти, војне и паравојне формације. Дању је одјекивала минобацачка, а ноћу рафална паљба. У рату без јасног непријатеља, пуцало се на сваком кораку. Сукоб у БиХ готово преко ноћи је експлодирао.
"Горе Дрина и Неретва", "Гранате на Љубиње", "Хидроелектрану Вишеград заузели терористи из СДА", "Бањалука препуна избеглица" само су део хронике ратног ужаса који се сливао на странице "Новости".
Репортер нашег листа Светозар Ђоновић јавља се из ратног Сарајева.
"Да би се дошло до истине о рату у овом граду потребно је много сусрета са обичним људима, са представницима свих странака и струја, група, паравојних и војних формација, такозване "Патриотске лиге", свих врста беретки, две милиције, две територијалне одбране, три војске, две владе, и ко зна чега по земљи Босни нема. А највише има сиротиње", писао је Ђоновић.
Наш репортер бележио је истину о сарајевској ратној свакодневици.
"Истина је да људи практично гладују. Ујутру може да се купи понека векна хлеба, а остало је чиста срећа. Ретке су отворене продавнице. А и од отворених нема користи, јер су готово празне. На оскудно снабдевеним пијацама може да се купи зелен или нешто алкохола. Само су цене обилате. За шверцере овде је прави мерак", писале су "Новости" 1992. године.
Крајем априла 1992. године пао је Ускрс, а рођена је нова - држава. У извештају са свечане седнице Савезног већа СФРЈ на којој је проглашен Устав Савезне Републике Југославије "Новости" су грађанима честитале нову државу насловом: "Трећа Југославија - Ваистину васкрсе".
Са јарбола испред здања Савезне скупштине, после 48 година скинута је тробојка са петокраком. Јединствени призор петокраке бачене на плочник својим објективом забележио је наш фото-репортер Ратко Ђоковић.ИЗ ТОГ времена запамћена је једна од најтрауматичнијих ратних репортажа објављена на страницама "Новости".
Воз број 671 који је редовно саобраћао на линији Београд-Бар у Штрпцима код Прибоја зауставила је 27. фебруара 1992. године група униформисаних људи под оружјем. После легитимисања са воза је скинуто двадесетак путника.
Неколико година касније потврђено је да су отмичари паравојна група Милана Лукића Курјака, а да су готово сви отети и касније убијени путници - Бошњаци.Путник у овом возу сасвим случајно био је новинар "Новости" Чедомир Прелевић.
О мучном догађају одмах је написао извештај који је сутрадан објављен под насловом "Блиски додир са ратом". У тренутку писања текста трагична судбина путника није била позната."Воз из Београда који је ионако каснио сат и по задржан је око тридесет минута.
Владала је мукла тишина.- Нема разлога да се плашите, знамо ми кога тражимо - рекли су људи у униформама узнемиреним путницима.Кога су наоружани "контролори" тражили нисмо успели да сазнамо. Из воза је скинуто двадесетак млађих људи, који су са пртљагом кренули према малој железничкој станици у Штрпцима.
Нису пружали отпор, нити гласно негодовали. Наоружани људи су се у време када се на оближњем сигналу коначно појавило зелено светло, војним камионом заједно са онима који су сишли са воза, путем окованим ледом, упутили дубље у Босну..."БЕЛЕЖИЛЕ су "Новости" тих година из дана у дан страдања људи и имовине.
Били су то дани суровог убијања, клања, спаљивања, минирања. Разарање сваког живота без обзира на нацију, веру, име и презиме. У неповрат су одлазили војници, цивили, културна баштина.Крајем 1992. године командант Војске Републике Српске Ратко Младић даје интервју нашем листу у коме негира да је тешко рањен, не крије разочарање великим светом, али и гласно поручује - "Ми само бранимо своје".
"Рођени сте у Божиновићима код Калиновика и за тај крај сте сентиментално везани. Чини се да вас ипак више емотивно потреса помињање Иван-седла", питала је Младића у овом разговору новинарка "Новости" Милена Марковић."Тако је. Подно Иван-седла усташе су ми 1945. године убиле оца. Имао сам тада само две године", гласио је Младићев одговор.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.