Вести

15. 10. 2018.

Извор: Радио Слободна Европа

Гибсон: Новинарство ризичан посао и у ЕУ

Живимо у растућем непријатељском окружењу за новинаре, унутар и ван Европске уније, и то је дубоко забрињавајуће и нешто се мора учинити.

Последња убиства показују да је бити новинар веома ризичан посао и у многим ЕУ државама, и питање је ко ће да устане и да их заштити, каже у интервју за РСЕ Том Гибсон, представник за Европску унију Комитета за заштиту новинара (Committee to Protect Journalists/ЦПЈ).

Када је реч о ЕУ институцијама, Гибсон указује да оне критикују земље изван ЕУ, али када је реч о унутрашњости самог блока, немају компетенција да критикују чланице свог клуба, те сматра да је то је једна од ствари на коју треба да се одговори.

Представник ЦПЈ каже да ће новинарске организације наставити да притискају и ЕУ и друге институције да се осигурају услови за слободан рад новинара, али и указује на опасности од популистичког тренда унутар ЕУ и потенцијалну промену политике након избора за Европски парламент идуће године.

Уз оцену да и сами грађани све чешће немају поверења у рад новинара, подсећа и како су општој атмосфери допринели амерички и чешки председник слањем индиректних непријатељских порука.

РСЕ: Почећемо са прилично дугим уводом за прво питање, али мислим да је важно. У посљедњих годину и три месеца, четворо новинара је убијено само на тлу ЕУ. Прво шведска новинарка Ким Вал у августу 2017. Убио ју је и потом исекао на комаде и бацио у море дански изумитељ Петар Мадсен. Полиција је релативно брзо решила случај и убица је осуђен. Потом је у октобру прошле године, новинарка истраживач Daphne Caruana Galizia убијена у експлозији аутомобила бомбе на Малти. Десет је људи ухапшено у овом случају, само тројица оптужена, наручилац и даље непознат. У фебруару 2018. је у Словачкој убијен новинар истраживач Јан Куциак, заједно са вереницом, што је узроковало оставку премијера и његовог кабинета. У септембру је полиција саопштила да је Куциак убијен због свог посла, да је убиство било наручено, а ухапшено је осам осумњичених.

И онда је 6. октобра у бугарском граду Русе, на обали Дунава, пронађено тело новинарке Викторије Маринове која је силована, претучена и задављена. За сада су успели да ухапсе, релативно брзо, две особе. Касније ћемо такође говорити о несталом саудијском новинару, али да Вас прво питам о овом прилично новом тренду унутар ЕУ. Како сте све ово доживели?

Гибсон: Заједница за слободу штампе укључујући, и моју организацију Комитет за заштиту новинара (ЦПЈ), је веома забринута због овог тренда који показује растуће тешке услове за рад новинара, и наравно опасне. Ми смо веома свесни да новинари унутар ЕУ и у суседним земљама ризикују претње због свог рада. Такође, треба да гледамо и на шири проблем, а то је да се новинари сусрећу са много изазова у медијском окружењу које се веома брзо мења. Што значи да су многи новинари под притиском, не само физичких претњи, већ психолошких претњи и сајбер застрашивања (cyber bullying).

Новинари се осим тога суочавају са законским претњама, под економским су притиском и стога су често присиљени да примене аутоцензуру да би се заштитили.

Живимо у растућем непријатељском окружењу за новинаре, унутар и ван ЕУ, и то је дубоко забрињавајуће и нешто се мора учинити. Ова убиства показују да је бити новинар веома ризичан посао у многим ЕУ државама. И питање је ко ће да устане и да их заштити.

РСЕ: Да! Као и какву поруку убиства новинара унутар ЕУ шаљу мање демократским друштвима као што су на Балкану, где још имамо бројне нерасвијетљене случајеве напада и убистава, као и претњи новинарима на дневној бази, укључујући и са највиших званичних адреса. Да не помињем ауторитарне државе снажних владара као што су Русија, Турска, Кина или, како што смо недавно видели у Мјанмару, са хапшењем двојице Ројтерсових новинара који су истраживали ратне злочине над Рохинџама?

Гибсон: Да, мислим да је веома важно и да треба да обратимо пажњу на то и да се боримо да се европске институције укључе и виде како оне саме могу подржати новинаре. У сваком од случајева које сте поменули на почетку, ми смо имали саопштење ЕУ лидера који су снажно осудили убиства, али ми заправо знамо да много новинара у чланицама ЕУ раде у веома тешким условима. Прети им се и изложени су као што сам рекао, разним врстама притисака, а суштинско је питање какву подршку добијају.

Ако се осврнемо, на пример, на случај Daphne Caruane Galizie, знамо да се пре смрти суочавала са претњама смрћу, законским претњама, влада је креирала кампању мржње према њој, била је хапшена, стављана на билборде којима су је омаловажавали. Знамо под каквим је притиском била, била је у једној веома изолованој позицији, и није имала нити подршке, нити заштите.

А она је само једна од многих новинара који су у истој ситуацији. Тако да је питање како ЕУ институције у Бриселу могу боље подржати те новинаре и да ли су заиста вољни да буду критични према ЕУ чланицама. Јер у овом тренутку много ЕУ институција могу да критикују земље изван ЕУ, али када је реч о унутрашњости самог блока, онда они немају компетенције да критикују, и то је једна од ствари на коју стварно треба да се одговори.

РСЕ: Сви знамо важност снажне реакција на ову врсту насиља, али колико је важна рекација не само новинарских удружења и цивилног друштва, они увек осуђују овакво насиље, већ и, као што сте поменули, ЕУ институција. Примера ради, Брисел, или да будем прецизна Европска комисија, у периодичним извештајима о напретку за балканске државе захтијева од сваке државе појединачно, кандидата или аспиранта за чланство, да разреши нападе на новинаре и да осигурају поштовање слободе медија. И то су поставили као један од главних критеријума на путу ка ЕУ. Да ли мислите да је ово добра стратегија и да ли мислите да постоји још нешто што би могли, или требали, да ураде?

Гибсон: Хајде да то ставимо у оквир приступања. Земља је аплицирала за чланство, ЕУ је поставила сет критеријума које треба испунити да би се прикључили Европској унији, један од њих је заштита слободе медија и то је извесна полуга предности коју ЕУ може имати.

Но, моја порука коју сам поменуо раније је кад се земље прикључе ЕУ оне постају дио клуба, и онда постаје много теже за институције у Бриселу да буду критичне. Тако да је то оно што видимо у једном броју земља ЕУ, а Бугарска је једна од њих где смо имали случај убиства новинарке Викторије Маринове.

Ово је веома важан случај и сачекаћемо да видимо шта ће се догодити, мада у овом тренутку нијесмо потпуно сигурни да ли убиство има или не везе са новинарством. Али оно што је најважније је правда за њу и њену породицу, али је такође важно да видимо услове са којима се новинари сусрећу.

Знамо да тамо постоји велика тржишна медијска концентрација, да је то тешкоћа за независне новинаре, јако је тешко новинарима да раде истраге, то је и веома корумпирано друштво, са великим нивоом ризика од физичких напада и великим нивоом ризика од псхихолошког притиска.

Оно што ми, као заједница за слободу медија, треба да чинимо јесте да наставимо да будемо солидарни, да радимо заједно, да наставимо са притиском на владе да би успјешно процесуирали ова убиства. Али, такође и да заштитимо новинаре, и да се постарамо да људи разумију улогу коју новинарске акције чине за друштво – да оне имају моћ позивања на одговорност, грађанима осигуравају информације. Ми знамо да су у многим државама, укључујући и на Балкану, новинари редовно мета застрашивања, стално имају проблема, а и немају увек подршку грађана.

И поред наведеног, истовремено они раде веома осетљиве истраге а то је веома важан посао.

РСЕ: Шта мислите да саме новинарске асоцијације, као ЦПЈ, могу учинити да боље заштите новинаре?

Гибсон: Комитет за заштиту новинара ће наставити да истражује и документује случајеве појединачних хапшења, напада и остале проблеме, наставићено да будемо заговорници овдје у Бриселу, али такође и у Вашингтону и УН. Желимо да стојимо раме уз раме уз новинаре свугде, новинаре који раде под ризиком. Мислимо да је веома важно да увек радимо са новинарима, у име новинара и са осталим организацијама које имају исту мисију.

У веома смо тешкој ситуацији у овом тренутку и морамо радити на солидарности.

РСЕ: А колико је важна сарадња са институцијама као ЕУ а и другим институцијама на Западу?

Гибсон: ЕУ наставља да игра веома важну улогу у заштити слободе медија и људи гледају на ЕУ широм света као на институцију која може бранити новинаре, заштити слободу штампе и новинаре када су под ризиком. И стога је веома важно да наставимо да вршимо притисак на ЕУ да би осигурали да она испуни своју обавезу заштите новинара. Тако да је тражење подршке у Бриселу, за које сам ја задужен, један аспекат, али такође као додатак томе, веома је важно да чујемо гласове новинара широм Европе, и да се њихови гласови појачају кроз извештавање организација за слободу медија, као и да их људи у Бриселу чују, слушају и дјелују.

РСЕ: Поменули сте у одговору на прво питање окружење у којем новинари данас раде. До које мере непријатељско понашање према медијима, генерално тако популарно сада чак и на Западу, као и раст екстремне деснице и популизма, доприносе том ужасном тренду отворених напада на новинаре?

Гибсон: Оно што видимо у Европи је потенцијална промена политике. Знамо да следеће године имамо изборе, европске изборе и изгледа да их може обележити раст популистичких странка, као што смо видели да су одређене партије успеле добити контролу у Мађарској, Пољској, Италији. А ове партије често заузимају позицију да подржавају извештавање које њих фаворизује.

Наравно оно што ми желимо да наставимо да радимо је да подстичемо све новинаре да извештавају на начин који се тражи, а то је независно извештавање, без притиска на њих да представљају одређене ставове, да нема мијешања владе у њихов рад. Мислим да је кључ пронаћи простор да новинари буду критични. Ми још увијек кажемо да ће новинари унутар ЕУ увијек имати простора, који ће им дозволити да раде свој посао слободно без мијешања.

Али ми знамо да су у земљама као што је Мађарска и Пољска новинари под притиском, а постоји и поларизација у новинарској заједници, примера ради у Пољској. На једној страни имате новинаре који заступају провладине позиције, а на новинаре који имају другачије мишљење се гледа као на антинационалисте и опозицију влади. И то је веома опасан тренд зато што ствара климу „они“ и „ми“. А то није сврха новинарства. Новинарство је истраживачки рад, извештавање о чињеницама, и као што сам рекао, раније позивање на одговорност оних у чијим је рукама моћ.

РСЕ: Имали смо недавно случај у Македонији, где је новинар из државне новинске агенције преко социјалних мрежа позвао таксисте да нападну, или, да будем прецизнија, да силују дописницу Фајненшл Тајмса Валерy Хопкинс. Он то наравно није рекао експлицитно, већ је употребио врло јасну алузију из добро познатог македонског филма о таксисти који силује. Услиједила је снажна реакција македонске Владе која се формално и искрено извинила новинарки и WСЈ. Али, када је ово еруптирало, моје македонске колеге су ми рекле да то није први пут, и да је једина разлика сада што је реч о страном новинару и да је због тога реакција била тако гласна. Како је могуће уклонити ову културу некажњивости која преовладава у свим балканским државама. Имамо десетине случајева који никада нијесу решени?

Гибсон: Мислим да је ово заиста узнемиравајући тренд и то не само на Балкану. Ако узмемои САД, имамо тај чувени видео на којем се Доналд Трамп претвара да туче некога у рвачком мечу, а на лице те особе коју туче је ставио лого ЦНН-а. Па да томе додамо и председника Чешке, Милоша Земана, када је на пресс конференцији дошао са калашњиковим на којем је писало „за новинаре“. Индиректна порука је јасна.

Па стога да се вратим на оно што сам рекао раније, треба да се фокусирамо како да подржимо новинаре да раде свој посао на најбољи могући начин, а то је бити у служби грађана, локалне популације, изградити поверење у професионално новинарство. То је приступ који ће тражити и подржавати организације за слободу медија, тражићемо подршку ЕУ институција у Бриселу, као и подршку грађана и националних влада.

Јер као што сам рекао, све ово видимо као један узнемиравајући тренд, и то онај који рефлектује непријатељске ставове према новинарима у више различитих држава широм Европе.

РСЕ: На крају вас морам питати и за случај несталог саудијског новинара Џамала Кашогија из конзулата Саудијске Арабије у Истанбулу. Иако Турске власти саме имају неславан скор по питању репресије над медијима и застрашивања новинара, у овом случају раде све што је неопходно, из којих год разлога. The Washington Post, у којем је он сарадник колумниста, такође је све подигао на ноге, но влада Саудијске Арабије очигледно није вољна да буде транспарентна. Влади САД пак требало је прилично да реагују, посебно председнику Трумпу, што је вероватно разумљиво будући да има блиске односе са принцом Мохамадом Бин Салманом, де фацто владаром Саудијске Арабије посљедње двије године. Морам Вас питати да ли гајите наду у овом случају?

Гибсон: Ја не могу заиста дати никакву оцену, да ли се надамо или не. Оно што сада радимо је да притискамо власти колико год можемо да обезбеде информације о томе где се налази и то ћемо наставити радити све док не добијемо чврст одговор.