Вести
12. 10. 2010.
Влада Војводине уценила „Дневник“
Услов под којим је Влада Војводине ових дана прихватила понуду немачке медијске групације ВАЦ да поклони свој власнички удео од 55 одсто запосленима у новосадском предузећу „Дневник Војводина прес“ - раван је уцени. То је очигледно. Остаје само да се види да ли ће се новинари и остали који раде у листу „Дневник“ усудити да се супротставе политичарима који на тако груб начин угрожавају њихова права.
Борба за најпознатије војвођанске дневне новине - ако до ње уопште дође - биће неравноправна. Јер, без „благослова“ покрајинске владе потенцијални већински власници листа не могу да преузму поклон од ВАЦ-а. На тој „кваки“ се темељи и уцена. Наиме, Владин услов да „благосиља“ тај поклон је склапање новог уговора између предузећа „Дневник Војводина прес“ и „Дневник холдинг“. А по слову тог уговора, „Дневник холдинг“ - који је под контролом Владе - и убудуће ће предлагати главног уредника листа „Дневник“, а исто тако и заменика генералног директора „Дневник Војводина преса“ - иако је мањински власник акција.
Да невоља по нове већинске власнике листа буде већа, њима се намеће и ограничење да свој удео у „Дневник Војводина пресу“ не могу да продају током наредних 10 година. Није потребно много проницљивости па да се схвати да се иза таквог уговора крије жеља покрајинске владе да задржи контролу над уређивачком политиком листа. Она се чак није бог зна како ни трудила да то затаји. На тај начин је демонстрирала снагу и одлучност.
Ако се запослени у „Дневнику“ ипак одваже да одбију склапање тог по њих штетног уговора, и као већински власници листа узму његову судбину у своје руке, могли би много успешније да послују него по диктату политичара. Та могућност, међутим, крије у себи и ризик неуспеха. Јер, ако тржиште њихов рад не верификује као ефикасан, уместо препорода листа и добре зараде може да уследи - кључ у браву. Такви су закони тржишне привреде. Слобода, наиме, подразумева одговорност. А овдашњи човек, који је дуго живео у „социјалистичком рају“, сада се уз много траума и тешкоћа прилагођава друштву у транзицији. При том је још увек психолошки слабо припремљен да прихвати ризик духовне и економске слободе. Он и даље осећа носталгију за „старим добрим временима“ када су о њему бринули партија и држава. Тада је - без обзира на то да ли је радио добро или лоше - плата увек била извесна. Истина, мала - али зато сигурна.
Они из покрајинска владе су, изгледа, озбиљно рачунали на страх од слободе и носталгију за „старим добрим временима“. Зато су тако „великодушно“ понудили да у наредне две године пружају „Дневнику“ финансијску подршку у месечном износу од пет милиона динара. А то ће рећи да обезбеде мале, али зато сигурне плате запослених и тако их „корумпирају“ не би ли одустали од „авантуре“ да сами крену својим путем.
Ризик да „Дневник“ брзо „потоне“ без понуђеног „појаса за спасавање“ није мали. Поготово ако га „торпедују“ они исти који му сада нуде спас. Како? Па тако што својим политичким утицајем испослују да, рецимо, лист остане без прихода од огласа оних фирми које су под њиховом контролом, а то значи скоро свих значајнијих.
Забрана да запослени у „Дневнику“ продају свој већински пакет акција у наредних 10 година посебна је прича. У њој је прави бисер изјава председника покрајинске владе Бојана Пајтића да је то у њиховом интересу. „Не желимо“, вели он, „да се сутрадан тих новина дочепа неко из криминалних кругова, или неки власници сумњивог капитала“. Пајтић је, очигледно, овом изјавом желео да заплаши „Дневникове“ мале акционаре и обесхрабри их да се отму контроли његове владе. Међутим, учинио је то врло неспретно. „Дневникови“ новинари би сада могли да искористе прилику и поставе му нека по њега крајње неугодна питања. Рецимо, ово: „А зашто ви, председниче покрајинске владе и потпредседниче владајуће странке у Србији, не предузмете нешто да заштитите грађане од криминалних кругова и власника сумњивог капитала, па да ми онда слободно, без страха продајемо наше акције коме хоћемо?“
Најбоље би било када би се нашао неки нови ВАЦ. Али таквог купца нема на видику.Спретно или неспретно изведени, притисци на економски малаксао и по тиражу катастрофално посрнули „Дневник“ врло су жестоки. Ипак, шансе да стане на зелену грану ако се одважи да покрајинској влади каже „не“ нису мале. Наравно, под условом да његова уређивачка политика буде утемељена на озбиљном истраживању тржишта, а не по диктату спонзора на власти, и да има професионално компетентан, а не политички подобан руководећи тим, који ће ту политику да спроводи са главним уредником и директором на челу. Такву прилику „Дневник“ никад није имао, чак ни после приватизације. ВАЦ се, истина, није мешао у његову уређивачку политику и избор главног уредника, али ништа није ни предузео да спречи покрајинску владу да то чини.
Незахвално је прогнозирати који ће пут „Дневник“ сада да одабере. Једно је, међутим, сигурно: епилог овог „случаја“ - ма какав био - по свом значају далеко ће превазићи оквире покрајинских новина. На проби је, заправо, слобода штампе у Србији.
Јан Бриза, новинар из Новог Сада
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.