Вести
03. 05. 2018.
Медији на Балкану: Чувари образа на опасном терену
Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Хрватска свака на свој начин генеришу непријатељско окружење за новинаре који би да пишу ни по бабу ни по стричевима.
На Дан слободе штампе, DW упоређује ситуацију.
Босна и Херцеговина је према процени међународне невладине организације Фридом Хаус (Freedom House) „делимично слободна“ земља са 55 од укупно сто могућих бодова. То значи да политичке и грађанске слободе у односу на Хрватску (86 поена), Србију (73 поена) па и Црну Гору (67 поена) нису баш узнапредовале.
Земља која је на зачељу слободарске табеле у поређењу са суседима на листи Репортера без граница има пак боље резултате од комшилука – у области слободе медија. БиХ је ту на 62. месту од 180 земаља, док је Хрватска на 69. месту, а Србија је ове године проклизала за читавих једанаест места, зауставивши се на 76. позицији. Црна Гора се поправила прешавши са кататрофалне 106. на катастрофалну 103. позицију.
Помало слободни медији
Овакво укрштање две ранг-листе доводи до парадоксалног резултата да земља која најмање поштује политичка и грађанска права има најслободније медије у такозваном региону. „Можда су медији у БиХ и у већим невољама него у окружењу, но чини ми се да није нескромно рећи да је основни разлог што су медији у Босни и Херцеговини напредовали док окружење стагнира или назадује, у чињеници да код нас још увијек има медија који се отимају режимима“, каже Вилдана Селимбеговић, председница саморегулаторног Већа за штампу у БиХ и главна уредница сарајевског „Ослобођења“.
Она у разговору за DW додаје да медији који чувају образ и професионалност „готово никоме не ваљају, власти их проглашавају издајницима, оглашивачи заобилазе, а неретко се догађају насртаји и на камере и на новинаре. О вербалним нападима нећемо причати, они дођу скоро као олакшавајућа околност – псовке и увреде су мање зло од насртаја.“
У Србији пак власти не сматрају да постоји проблем. Премијерка Ана Брнабић је у децембра изјавила да су медији у Србији потпуно слободни, а у априлу додала да не разуме тачно проблеме што се тиче слободе медија. Свемоћни Александар Вучића је листу Репортера без граница назвао „политичком кампањом“.
О томе председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Славиша Лекић има сасвим јасно мишљење: „У ситуацији кад је један човек окупирао и монополизовао готово комплетну јавну сцену, експлоатишући је до крајњих граница, и кад водећа странка медије у Србији користе као средство креирања јавног мњења у складу са својим себичним интересима – оно мало слободних медија живи, најблаже речено, у непријатељском окружењу.“
Новинари под притиском
То „непријатељско окружење“ новинара који желе да сачувају право на критичко преиспитивање власти јесте заједнички именилац земаља региона. Благи напредак Хрватске на листи Репортера без граница Саша Лековић, први човек Хрватског новинарског друштва (ХНД), коментарише овако: „Очито су хонорирали перцепцију нешто успешнијег рада полиције када је реч о нападима на новинаре него што је то било годину раније, али то је практично једини конкретан напредак који се у извештају спомиње док су насупрот томе набројани као актуелни сви они проблеми који су постојали и раније – од криминализације клевете и срамоћења, преко политичког притиска на ХРТ.“
Саша Лековић набраја још неке проблеме у Хрватској као што је економски притисак на новинаре без постојања колективних уговора, нетранспарентно власништво, непостојање медијске стратегије из које би произашао концепт суфинансирања непрофитних медија – стари систем је укинут за време прошлог министра културе – кокетирање појединих власника медија са влашћу што отежава ионако тежак положај критички оријентисаних новинара.
Када се иде источно, према Београду, слични проблеми добијају на оштрини. „Медији су у Србији орган власти и темељ Вучићеве моћи. Судбина оних који нису у том колу врло је неизвесна и извесно жалосна“, каже Славиша Лекић. „Никад, ни у време Милошевића, није било теже бити новинар у Србији.“
Вилдана Селимбеговић подсећа да је Босна и Херцеговина специфична по томе што је, у етнички подељеној земљи, све утростручено: „Спецификум БиХ је што – за разлику од медија у Србији и Хрватској где се режими крију иза патриотизма а новинари неретко пристају на ту матрицу – ми овде имамо три патриотизма, три режима иако делују по систему спојених посуда, имамо и три тржишта и врло често, нарочито у предизборним годинама каква је ова, атмосферу страха, звецкања оружјем и претњама.“
У таквим неприликама, додаје наша саговорница, новинарство заправо добија шансу: „Опредјељење за професионалан приступ није само питање образа већ и опће одговорности.“
Веселе деведесете
Да ли је повампирени дух деведесетих заробио ово подручје? Саша Лековић из загребачке перспективе каже: „Ситуација се не може у потпуности упоређивати јер смо тада имали и рат, али ако је ипак покушамо упоредити испада је у неким елементима сада и лошија. Наиме, тада је рат могао бити део објашњења – али никако и оправдање – за оно што се догађало са медијима и новинарима. Данас нема рата, али и даље постоје медији и новинари који се проглашавају непријатељима или националном срамотом јер раде професионално, као и они који бесрамно лажу и хушкају, а нису због тога санкционисани. Штовише неки од њих добијају државну потпору и друштвена признања.“
У Србији је један од врло истакнутих актера деведесетих сада на власти – Александар Вучић. Он тврди да је радикално променио своју тадашњу радикалну политику. Али нешто је остало од у најмању руку амбивалентног односа према новинарима. Председник је појаснио почетком године да никоме, па ни себи, неће одузети право на одговор.
„Данас се његов однос према новинарима који имају критички став према власти, дакле њему, своди на девалвирање, вређање, често и понижавање“, каже Славиша Лекић. „Далеко је већи проблем што његове речи немају само језичку функцију и никада нису само речи: данас ће и последња страначка шуша, без страха од било каквих санкција, дићи глас на новинара. И не увек и не нужно глас.“
Лекић подсећа да је у првој години власти СНС његово удружење забележило 23 напада или притиска на новинаре, прошле године тих инцидената је било 92, а ове године, само у прва 3 месеца, забележено је 30 инцидената у којима су новинари жртве.
Домаћи политичари су уверени да су медији у њиховој земљи слободни. Чак преслободни. А коју год међународну ранг-листу узмемо, доћи ћемо до закључка да у региону постоје тек европски нашминкани и различито дизајнирани нивои условне слободе медија која се у критичним ситуацијама граничи са неслободом. Само што путујући од запада ка истоку радна температура, притисак и ризик од повреде на раду ипак расту.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.