Вести

26. 01. 2018.

Аутор: Бојан Марјановић Извор: Данас

Како се "неписмени ђавољи" правници боре наслеђем Ферал Трибјуна

Ћирјаковић и "трагично наслеђе" Предрага Луцића

Грца наше несрећно новинарство, ломи се, посрће и пада под налетима свих могућих и немогућих неповољних околности.

Константни политички притисци владајуће елите, терор тзв. поштене тржишне утакмице којом се, систематски, затире критичка мисао у медијима, бламантан ниво новинарске аутоцензуре и фундаменталног неразумевања света око себе - толико је, заправо, тих неповољних околности да их је тешко све и побројати. Међутим, када се једног дана, у неком 27. или 33. веку, неки академски радници и раднице буду бавили историјатом медијског пакла у Вучићевој Србији, корен једне од живописнијих тужних прича која обележава ту епоху наћи ће у далеким седамдесетим годинама XX века, усред тадашње СФРЈ.

Наиме, то су отприлике године када је Зоран Ћирјаковић - новинар, предавач и неуморни произвођач текстуалног пролива на различитим медијским платформама - пошао у основну школу и, следствено сврси те институције, описменио се. Али, ето, управо је он жив доказ да су југословенски комунисти понекад заиста претеривали у својим просветитељским праксама у које обавезно основно образовање, свакако, спада. Ко зна колико би минута (сати, дана...) читања и нервирања због његових паратекстуалних творевина могли избећи да данас имамо времеплов, па да њим можемо, као у Терминатору или Повратку у будућност, да се вратимо у прошлост и покушамо да спречимо будућу озбиљну новинарску катастрофу.

Бркати учитељ би нас гледао зачуђено, а збуњена учитељица би ширила руке у неверици док им говоримо "Хеј, молим вас, овог малог немојте учити да чита и пише! Верујте нам, ништа добро из његовог познавања слова неће изаћи!" Авај, времеплов још није измишљен, а ми смо осуђени на то да живимо и радимо у јавној сфери коју Ћирјаковић свако мало загади својим писањем, свеједно да ли проказује новинаре и новинарке који се боре против Вучићевог медијског мрака или, тобоже бринући о српском радништву, оптужује леве актере за НГО лешинарење. Наравно, све то у паузама у бављењу својом опсесивном темом - проналаском аутошовинизма и сродних појава у готово свакој овде изговореној или написаној критичкој речи. Осим, разуме се, у оној квазикритичкој речи која долази из десничарске школе мишљења коју можемо назвати кустуричанским антиглобализмом. Школе мишљења које је Зоран Ћирјаковић један од највреднијих проповедника.

Међутим, као и на све друге аномалије унутар нашег медијског поља, временом се човек и на то навикне. Као што се не можете сваки дан бавити гвирењем у неку сцену секса у ријалити програмима или мерењем степена љигавости Миломира Марића по минути телевизијског програма, тако се не можете бавити ни баш сваким Ћирјаковићевим мрчењем карактера у MC Wordu. Не бисмо се ни сад бавили да, недавно, Ћирјаковић није превазишао самог себе и на свом блогу (индикативног и квазиироничног назива "Неписмени ђавољи адвокат") објавио, хм, "текст" под називом Ферал и ја - текст који је, одмах потом, пренет на сајту Удружења, хм, "новинара" Србије.

Цитираћемо пар фрагмената са самог почетка: "Главни повод за ове паланачке чичкарије су бројне реакције не једну "монтипајтоновску сахрану", које су пробудиле сећање на једно ружно лично искуство, што ће, верујем, олакшати посао свакоме ко пожели да дискредитује аргументе и ставове који следе. (...) Можда су Предрагу Луцићу и његовим хрватским сарадницима намере биле најбоље. Можда је све што су радили било добро за Хрватску и њену демократију. Не знам и, искрено, одавно ме не занима тај етнички стерилисани кутак такозване Европске уније. Живим у једној другој и другачијој Европи, за коју у њиховој унији нема а, чини ми се, никада неће ни бити места. Оно што ме занима јесте огромна и, бојим се, непоправљива штета коју је ова, овде све популарнија, школа (пара)новинарства нанела Србији, њеној демократизацији, бољој будућности и могућности дијалога. (...) Фераловско исмејавање је овде брзо и лако мутирало у линч - често опаснији од милошевићевског, самим тим што се не врши у име једне проказане балканске нације већ у име демократије, либерализма и других, употребићу излизани неоколонијални оксиморон, "највиших европских вредности"."

Дакле, Ћирјаковића је на ментални напор потакнула прерана смрт Предрага Луцића, једног од највећих живих новинара, песника и сатиричара нашег језика (ово "живи", наравно, није неки бизарни лапсус већ готово аксиомска констатација да је Луцић, велики и неопходан какав јесте, и мртав неупоредиво живљи него сви ћирјаковићи, ма у којој југословенској тачки да носе ма који етнички дрес). И шта се изродило из тог менталног напора друга Ћирјаковића, осим што је незграпно злобно покушао бити вицкаст када је Предрагову сахрану назвао "монтипајтоновском" зато што је сахрањен уз тактове "Always Look on the Bright Side of Life"? Изродило се да је, мање-више, свака особа која се Ћирјаковићу, из ма ког разлога, замерила током година бивствовања на медијској сцени, заправо, изданак "фераловске" школе новинарства и, цитирам, "трагичног наслеђа Предрага Луцића".

Истина, доста је пасуса Ћирјаковић потрошио на ову менталну акробатику којом је повезао и људе који су најдиректније везани за Ферал Трибуне (попут Петра Луковића) и људе који са Фералом или немају везе или имају тек посредне (попут Светислава Басаре, коме је библиотека Ферал Трибунеа мрачне 1995. објавила роман "Уклета земља"), менталну акробатику у којој се, наравно, опет бавио својим размишљањима на тему аутошовинизма и својим маничним опсервацијама о Радомиру Константиновићу, менталну акробатику у којој заумно жонглира изразима као што су "перверзни стаљинистички либерализам" и "југоносталгични српско-хрватски медијски кољачи".

Међутим, кад се повуче црта испод тих доста нечитљивих пасуса - свако ко успе да стигне до краја текста добиће похвалницу од перверзних, стаљинистичких либерала и тапшање по рамену од југоносталгичних, српско-хрватских медијских кољача - коначан биланс Чирајковићеве анализе у покушају је да баук кружи Србијом, баук ферализма. Ферализма, те злокобне медијске школе којом се, по његовој интерпретацији, неистомишљеници одстрањују из јавног простора у име "демократије, либерализма и највиших европских вредности".

Помислио би човек, читајући Зорана Ћирјаковића, да су збиља страшни били ти егзекутори из Ферала. Већ замишљате Виктора Иванчића како у црном кожном мантилу злокобно куца на врата непожељних у два ујутру, већ вам је у глави и тај злочинац Борис Дежуловић како подмазује свој текстуални митраљез којим стреља и коси кога год његов перверзни, стаљинистичко-либерални ум пожели да покоси, а да не говоримо о најстрашнијем од свих гадова, Предрагу Луцићу и свом његовом "трагичном наслеђу".

Изненадио би се човек који се о "фераловштини" информише само кроз блогерска писања нажалост писменог ђавољег адвоката - оног који не зна шта је то Ферал значио у Хрватској, нити га занима да било шта зна о том, је ли, Хитлерленду, али, тобоже, врло добро зна шта то данас, ако је њему веровати, у Србији никад популарнији Ферал значи - када би видео да је стварност била сасвим другачија и да су управо новинарке и новинари Ферала они који су, током њиховог читавог радног века, излагани најгорим облицима линча.

Политички притисци, физички напади на редакцију и њене чланове и чланице, порез на шунд, мобилизација главног и одговорног уредника усред рата, небројене судске тужбе, изостанак свих оглашивача, прислушкивања, организовање јавног паљења новина, исписивање претећих графита на зградама у којим живе - све су то успели да издрже ти подли фераловци само да би могли у Србији да посеју, како оно би, дух "перверзног стаљинистичког либерализма" и "југоносталгичног српско-хрватског клања". Све су то ти злотвори прегурали само да би могли да својим "трагичним наслеђем" инфицирају баш сваког Зорану Ћирјаковићу недопадљивог актера на медијској сцени Србије. Обашка то што многи од тих актера које Ћирјаковић прозива са фераловштином имају везе таман онолико колико он сам има са антикапитализмом, наш приправник из адвокатске канцеларије "Пакао" је ту да свакоме ко му се, из ма ког разлога, не допадне додели диплому једне новинарске школе у чијем заглављу пише "Ферал Трибуне - убијамо неистомишљенике синце 1984".

А да се Ћирјаковић, заиста, заинтересовао - као што каже да није, иако сумњам у ту његову "необавештеност" - како су то писали ти фераловци и какве су то речи остале у "трагичном наслеђу" Предрага Луцића, верујем да би му брк заиграо од зависти. Брк би му заиграо јер је Луцић исписао толико бриљантних текстова и стихова којима темељно разваљује и капитализам и неолиберализам и колонијане војне интервенције и Трампа и Блера и Саркозија и Буша и Ватикан и све, ама баш све, оне империјалистичке центре моћи против којих се Зоран Ћирјаковић декларативно бори својим несрећним словима. Међутим, Луцић се заиста борио против свих тих побројаних и то је доказивао тиме што се истом - ако не и већом - жестином борио и против овдашњих, локалних господара смрти и моћи, политике и капитала, док Ћирјаковић своју тобожњу прогресивну, антиимперијалистичку политичку позицију користи само као застор којим прекрива своје дневне, врло овдашње политичке свињарије, своја посредна или непосредна релатизовања злочина чињених у име српског национализма, своја омаловажавања LGBTIQ борби, заумним дискредитовањем антирежимских снага или чега год другог његов десничарски мозак да се дохвати. Сасвим је јасно зашто је њему такав Луцић и такав Ферал неподношљив - зашто им, постхумно, и једном и другом не да мира - они су све оно што он није и што никада неће бити.

Ипак, кад се све зброји и одузме, Ћирјаковић, нажалост, може бити прилично спокојан - у нашем јавном простору има изузетно мало те њему тако мрске фералштине. "Све друге опозиционе новине у Југославији у односу на Ферал и текстове Предрага, Бориса и Виктора изгледале су као приучена храброст. У Југославији, у којој је бујао фашизам и гдје су владали мали клонови, Ферал је био једино светло", изјавио је поводом Предрагове смрти недавно Божо Копривица, а ми, упркос напорима Зорана Ћирјаковића - тог најмањег од свих малих клонова који, истина, нема никакву власт, али је ту да буде њен, како рекосмо, нажалост писмени адвокат - можемо само да будемо тужни што тог јединог истинског светла има тако мало и што што га, од недавне смрти Предрага Луцића, има још много, много мање. Али можемо још једну ствар - можемо да наставимо даље да покушавамо да баштинимо и ширимо његово "трагично наслеђе". Колико је то наслеђе велико и важно најбоље знају његова породица и најближи сарадници, знамо и ми који смо имали ту привилегију да повремено са њим сарађујемо, разговарамо и да се са њим смејемо, али знају и сви они који га нису познавали, али су савршено добри знали, читајући његове стихове и реченице, колико је он велико и важно светло нашег језика. Колико је он велики и важан ферал. Ферал који и даље светли, упркос трагичном наслеђу свих лажних антиглобалиста, злостављача слова, ђавољих правних приправника, релативизатора и пљувача, моралних непогода и десничарских мрсомуда и, на крају, али не најмање важно, упркос трагичном наслеђу Зорана Ћирјаковића.

Аутор је новинар и писац