Вести
26. 01. 2018.
Напад на мртвог Предрага Луцића
Само 72 сата након смрти Предрага Луцића, непоколебљиво храбри Ћирјаковић Зоран решио је да се обрачуна с мртвим уредником “Ферала” и с “Фералом” уопће; какав монструм од скотине треба да будеш па да у првој реченици ретко небулозног, очигледно болесног текста помињеш тек окончану “монтипајтоновску сахрану”, питање је на које само нека душевна болница зна одговор кетаминском ињекцијом.
Четири дана након смрти Предрага Луцића, мог пријатеља и уредника из “Ферала”, добио сам СМС упозорење од мојих познаника да обавезно погледам званичну страницу УНС (Удружење новинара Србије) и да на њиховом сајту још обавезније прочитам текст под тајанственим насловом “Ферал и ја”. Шта ћу, одем да видим шта је то часни УНС објавио, пренео или преписао, нису ваљда гори од својих колега из НУНСА (Независно удружење новинара Србије).
Увек пријатељски Google одмах ми је у свом превозу нашао УНС станицу/ УНС страницу коју сам тражио; у некаквој рубрици “Вести из медија” нађем текст који није вест, већ подужа текстуална кобасица с насловом, ваистину – “Ферал и ја”. С лакоћом откривам тко се качи уз “Ферал”: Зоран Ћирјаковић, аутор блога Неписмени Ђавољи Адвокат, чији је мото “Писменост је последње уточиште протува које немају шта да кажу”.
Само 72 сата након смрти Предрага Луцића, непоколебљиво храбри Ћирјаковић решио је да се обрачуна с мртвим уредником “Ферала” и с “Фералом” уопће; какав монструм од скотине треба да будеш па да у првој реченици ретко небулозног, очигледно болесног текста помињеш тек окончану “монтипајтоновску сахрану”, питање је на које само нека душевна болница зна одговор кетаминском ињекцијом.
Уверите се сами, ово је почетак Ћирјаковићеве дијареје: “Главни повод за ове паланачке чичкарије су бројне реакције не једну ‘монтипајтоновску сахрану’, које су пробудиле сећање на једно ружно лично искуство, што ће, верујем, олакшати посао свакоме ко пожели да дискредитује аргументе и ставове који следе. Нажалост, избегавајући ‘ја’, скривајући терет личних искустава, фрустрација и емоција, у оваквим текстовима пречесто само желимо да нашу мисију увијемо у јефтину обланду објективности и непристрасности”.
Да је само ово написао, то би већ било довољно да кола Хитне помоћи крену на адресу Неписменог Ђавољег Адвоката; Ћирјаковић који у себи понавља мантру да је “новинар”, не може да се састави са собом и предсобљем и чивилуком; чега све ту, јебем ти писменост, нема – терет личних искустава, обланда објективности, наша мисија, фрустрације и емоције, фали само власторучно потписано признање о сопственој поремећености.
Иде други пасус, да чујемо какве су намере биле Предрага Луцића: “Можда су Предрагу Луцићу и његовим хрватским сарадницима намере биле најбоље. Можда је све што су радили било добро за Хрватску и њену демократију. Не знам и, искрено, одавно ме не занима тај етнички стерилисани кутак такозване Европске уније”.
Кад га већ заболе србијански њежник за тај “етнички стерилисани кутак такозване Европске уније” (читај: Хрватску), који се qурац Ћирјаковић уопће бави било чим што је хрватско – хрватским новинарима, хрватским магазинима, хрватским намерама? Где живи тај човек? “Живим у једној другој и другачијој Европи, за коју у њиховој унији нема а, чини ми се, никада неће ни бити места”. Да ли је то Ћирјаковић на ивици плача јер за Србију (која је у “једној другој и другачијој Европи”), у “њиховој унији никада неће бити места” ? Или је нешто још луђе у питању?
Још луђе, поуздано: “Оно што ме занима јесте огромна и, бојим се, непоправљива штета коју је ова, овде све популарнија, школа (пара)новинарства нанела Србији, њеној демократизацији, бољој будућности и могућности дијалога. Пресађена у контекст Србије, Фералова матрица поспрдне дехуманизације ‘лоших момака’ произвела је плејаду другосрпских аутора који пишу као медијски кољачи, злоћудни и немилосрдни идеолошки егзекутори”.
Зашто је “Ферал” изнервирао Неписменог Ђаволовог Адвоката Ћирјаковића: “Фераловци су хрватску верзију зачинили јаком дозом нама тако драгих и блиских вулгарности. Овај медијски коров се у Србији укоренио и раширио у облику који би могли назвати псовачко кама новинарство”.
Који су њихови аргументи, Зоране Неписмени Ћирјаковићу: “Аргументи наших ‘грађанских’ медијских убица – ‘псујем, пишем, кољем’ новинара – одавно не леже толико у топузу колико у ками. Фераловско исмејавање је овде брзо и лако мутирало у линч – често опаснији од милошевићевског, самим тим што се не врши у име једне проказане балканске нације већ у име демократије, либерализма и других, употребићу излизани неоколонијални оксиморон, ‘највиших европских вредности’…”
Све чекам да ме, као неугледног “Фераловца” по презимену Луковић, помене Ћирјаковић којег сам бар у десет наврата, кроз године распада, текстуално нокаутирао у првој рунди, али тко чека – тај дочека: “Као ‘издајник’ из деведесетих који је пре десетак година претворен у ‘нацисту’, прошао сам оба медијска топла зеца. После темељног фераловског черечења од стране Петра Луковића и плеторе следбеника из Времена, Пешчаника, Данаса и иних ‘невладиних’ организација, третман који сам својевремено имао на ‘бастиљи’ Милорада Вучелића ми делује бенигно, као најбоља услуга коју ми је неки странац икада учинио, ставка у CV-ју за коју би, чини ми се, многи данас платили…”
Прескачући делове текста које није разумео ни сам аутор – познат као хистерични десничар који обожава да се представља као српска Alt-Right фракција, нешто као пичкастија верзија Milo Yiannopoulosa– коначно сам дочекао велику истину и добио одговор на питање: тко је тај злочинац који је из Хрватске пренео Фералов медијски отров у Србију?
“Фералов медијски отров, који је у Србију пренео Петар Луковић, наставили су да шире Басара и Славиша Лекић… Разорна ферализација ‘грађанских’ медија у Србији препознатљива је и у ономе чега у њима једва да има – извештавања, и у ономе чега има недопустиво много – крсташког новинарства, које се, при томе, обично своди на недомишљено и мање или више вулгарно придиковање, праћено серијским вређањем интелигенције чак и најглупљих неистомишљеника”.
Покушавајући да се некако пробијем кроз текст који је збир Ћирјаковићевих политичких мастурбација без слатког олакшања кроз православну сперму, дигао сам руке код 92. пасуса у којем покојног Срђу Поповића описује као “ киселог Дарта Вејдера ‘грађанске’ Србије”. Уверен да му се јавио славни видовњак из деведесетих Љубиша Трговчевић, дисторзирани Ћирјаковић најављује да се и њему јавља да ће “Политику” водити Зоран Пановић, смењени уредник “Данаса”.
Паде ми на памет да могу да се опкладим у пиво да у последњем пасусу свог писаног тестамента Ћирјаковић неће пропустити прилику да заједно помене Предрага Луцића и Петра Луковића; да проверимо!
“Остаје да се надамо да (Пановић) свог земљака и пријатеља Басару неће са собом повести у један од ретких листова који после 5. октобра нису оболели од Фераловог погубног вируса. Чак и ако узмемо у обзир Политикину срамну прошлост, Пановићева професионална биографија, обележена хроничном - и, да, срамном - слабошћу према фераловштини, намеће потребу да га превентивно подсећамо да је гнушати се ‘Војка и Савла’, Горана Козића или ‘Одјека и реаговања’ и истовремено објављивати Басару и Луковића перверзно, бедно, лицемерно... да некако покушам да останем пристојан. Не би било лепо да стелт глодура Жарка Ракића замени нешто још јадније. Ако Политици већ не гине Константиновић, бар би било лепо поштедети је од трагичног наслеђа Предрага Луцића.”
Ово није из “Ошишаног јежа”, већ из текста новинара који је некад радио за Нин. Што не говори толико о Ћирјаковићу, колико о Нину, Унсу, Нунсу, Курцу и новинарству у Србији.
Што би рекло Прљаво казалиште: Зауставите земљу, силазим/није ми до ничег, одлазим.
Коментари (1)
Остави коментар31.01.
2018.
ima nas još
Ima jedna narodna definicija koja opisuje "hrabre" likove poput Ćirjakovića, a glasi "uzima meru mrtvom vuku". Lukoviću, na žalost ova se zemlja ne da zaustaviti. Sve je otišlo dođavola, a ima nas još koji smo poželi da siđemo. Ovde se može samo s pameti sići, a to bi bilo najgore. Ko bi svedočio o beščaću?
Одговори