Вести

25. 01. 2018.

Извор: Данас

Радионица "Заштита и безбедност новинара"

На крају ће притисак постати само – пиштољ у главу

Драматичан наслов није сензација за публику, већ доживљај новинара који су изложени сталним претњама, а изречен је на радионици "Заштита и безбедност новинара у Србији и како је унапредити".

Позивајући се на бројне извештаје међународних организација, као и извештаје НУНС-а, модератор Мирослав Јанковић, правни сарадник у Одељењу за медије при Мисији ОЕБС – а у Србији, навео је да сви они показују да се погоршало стање медијских слобода у Србији.

Јанковић је, између осталог, навео извештај Европске комисије, али и њихов нон-пејпер из 2017, затим извештај "Репортера без граница" у коме је Србија забележила пад од седам места у односу на 2016. годину, као и извештај "Freedom house" у коме је Србија добила 73 од 100 поена. У последњем од тих докумената констатује се да је Србија слободна земља, али да је оцена о статусу медија – "делимично слободни".

Према Јанковићевој процени може се рећи да постоје одређени помаци, али да нису довољни, поготово када се говори о споразуму који су крајем 2016. године потписали полиција, тужилаштво и новинарска удружења ради побољшања безбедности новинара.

ОЕБС је, навео је модератор, преузео посматрачку улогу у Радној групи од почетка прошле године на позив тужилаштва и покушава да саветима и асистенцијама помогне како би се унапредила безбедност новинара у Србији.

Омер Хаџиомеровић, судија Апелационог суда у Београду и потпредседник Друштва судија Србије, сматра да Комисија и Споразум нису решење проблема. Хаџиомеровић пита зашто уопште постоји Споразум, јер то што је њиме дефинисано је оно што је и иначе посао тих институција и каже да би институције требало натерати да раде свој посао, а не да у случају нефункционисања праве – нову. Додао је да Споразум у суштини значи „као договорићемо се“, али да никога не обавезује.

Као посебно погрешно Омер Хаџиомеровић оцењује то што су у фокусу само појаве, последице, док се нико не бави узроцима тих појава, што је суштина.

"Зашто полиција и тужилаштво не раде свој посао? И зашто је за то потребан Споразум?", пита се Хаџиомеровић.

Проблем је, додаје он, у несавршености система тако да суштински исти проблем имају и судство и новинарство – кад се "исече" један инструмент притиска, брзо власт нађе други начин утицаја на независност.

Хаџиомеровић уочава и евидентно спуштање нивоа толеранције када је реч о дефинисању притиска: "На крају ће се доћи до тога да је притисак на судије и новинаре само ако вам упру пиштољ у главу и кажу ʼуради тако и такоʽ, а све остало није притисак јер ʼја користим своје правоʽ."

Према његовим речима, јасан је и низак ниво политичке некултуре; у Србији политичари не схватају шта је њихова улога, да нису Робин Худ па да решавају конкретан случај, већ да виде да ли тај случај произилази из система, па да устроје систем тако да тих проблема више нема: "Стандарди су за стандардне земље. Ми нисмо стандардна земља када је реч о незвисности судства и новинарства и зато нам требају много виши стандарди."

Предлог представника Друштва судија Србије је да Радна група уради анализу постојећег стања и на основу тога иницира измену Кривичног законика како би се побољшало стање, а не само да констатује тренутно стање.

Председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Недим Сејдиновић сагласан је да се сви морају вратити на узроке напада које, пре свега, препознаје у атмосфери насиља и страха у коме цело друштво живи. Према његовим речима, за то највећу одговорност носе представници власти. Сејдиновић наглашава да велики број новинара има утисак како држава не чини ништа да би их заштитила и да често не желе ни да пријављују случајеве. Такође сматра да Споразум није донео неки помак по питању безбедности на терену. Лично је био обесхрабрен наступом једног од чланова Радне групе у децембру – Бранка Стаменковића из тужилаштва – који је оценио да је положај новинара у Србији "најбољи у Европи јер имају посебан третман у Кривичном закону". Иако је, каже Сејдиновић уверено, реалност обрнута.

Илир Гаши, извршни директор "Славко Ћурувија фондације", указује на тенденцију да се по питању безбедности новинара "као нешто ради", али да суштински ништа није урађено у протеклих годину дана, односно да је изгубљено време и енергија. Нагласио је да је већина ствари када се погледа листа "испуњена али само формално", али је суштина да нису успостављени базични системи функционисања.

Гаши је као пример навео систем контактних тачака, који постоји али који није дефинисан ниједним документом. Такође, није дефинисан ни начин на који се ступа у контакт са полицијом или тужилаштвом, односно да ли је то телефонски или мејлом и да ли се прво зове полиција или тужилаштво. Већина ствари протокола није урађена за годину дана, па се може рећи да и не постоји жеља да се то уради.

Као један од проблема навео је двојство надлежности, па новинарско удружење нема право да тражи одређене податке из истраге о нападу на новинара по закону, али по Споразуму се то ради; по закону, увид у те податке имају жртва и њен адвокат. Гаши сматра да можда постоји могућност да се унапреде детаљи Споразума, али и страхује да се кроз Радну групу тежиште одговорности може пребацити на новинаре и упозорава да се то не сме дозволити.

Како то може да "функционише" у пракси сведочи дописник Вечерњих новости из Лознице Владимир Митрић, који 12 година има полицијско обезбеђење због напада. Када је недавно писао о корупцији у полицији у свом крају, навео је он, одређени локални полицијски функционери писали су захтев тужилаштву да му се укине обезбеђење.

Радионица је показала да је евидентно погоршање степена безбедности новинара и да су сви помаци који су урађени у претходном периоду недовољни да би се изменио генерални утисак новинара да ће бити "маркирани" и угрожени ако критички извештавају, односно раде свој посао онако како се то некоме не допада.

Пет делова исте целине – опасности

Рад на радионици се одвијао у пет делова који заједно осликавају положај новинара када је безбедност у питању. Најпре се анализирало тренутно стање у медијима уз домаће и међународне извештаје, затим су представљени индикатори (не)безбедности новинара које је разрадио НУНС.

Током трећег и четвртог дела говорило се о примени Споразума између МУП-а, тужилаштва и новинарских удружења, који је практично обавеза која произилази из Акционог плана за Поглавље 23 и о раду Сталне радне групе за безбедност новинара, што је била једна од првих мера која је предузета у имплементацији Споразума. У последњем делу рада разматране су могућности шта даље урадити по питању Споразума како би се повећала безбедност новинара.

Закључци

* Иако има велики значај, Споразум о сарадњи и мерама за унапређење безбедности новинара, као ни друге мере које чине систем кривично-правне заштите новинара, неће сами по себи довести до повећања безбедности новинара уколико се не креира друштвено-политичка атмосфера у којој се неће подстицати насиље према онима који врше важну друштвену функцију информисања јавности.

* Државне институције су обавезне да јавно реагују на случајеве физичких и тешких вербалних претњи новинарима, како би се јавности послала јасна порука да је у питању кривично дело, санкционисали починиоци и обесхрабрило насиље над новинарима.

* Пуна и ефикасна примена Споразума основни је предуслов да се новинари охрабре да пријављују бројне претње и да се на тај начин додатно унапреди процес враћања међусобног поверења између новинара и медија са једне и институција надлежних за процесуирање случајева угрожавања безбедности новинара са друге стране.

* Потребно је размотрити могућности за успостављање квалитетније и интензивније комуникације и сарадње новинарских и медијских удружења и судских институција у облсти заштите и безбедности новинара.

* Потребно је прецизно дефинисати која кривична дела учињена на штету новинара, а у вези са послом који обављају, спадају у категорију кривичних дела којима се Стална радна група бави.

* Потребно је усвојити План рада за спровођење Споразума као и друге документе који су неопходни за установаљавање прцизних интерних процедура рада Сталне радне груе за безбедност новинара

* Споразум предвиђа вођење евиденција напада новинара од стране свих потписница и потписника, али не предвиђа критеријуме за формирање тих евиденција што доводи до њихове међусобне неусклађености.

* Оштећене новинаре би требало стално охрабривати да подносе кривичне пријаве, приговоре непосредно вишем тужиоцу, да предузимају кривично гоњење у ситуацијама када јавни тужилац идустане у фази након оптужења, те да подносе приватне тужбе (за кривична дела за која је то могуће). Другим речима, новинари би требало да користе сва средств кја су им доступна у кривичном законодавству.

* У што је могуће краћем временском року, требало би организовати едукативне програме за новинаре, власнике медија, тужилаштво и полицију о сарадњи и мерама за унапређење безбедности новинара, на начин предвиђен Споразумом. Размотрити могућност укључивања и судија.

* У програмске приоритете за конкурсе за пројектно суфинансирање медија које дефинише Министарство културе и информисања Републике Србије, укључити и питање безбедности новинара и на тај начин додатно афирмисати медијске пројекте који би се бавили овом темом.

* Интензивирати рад на повећању солидарности новинара, која би морала да буде на већем нивоу него што је то до сада био случај. Размотрити начине на које би кввалитетне пресуде за наоаде или претње новинарима могле да допру до мејнстрим медија и тиме до шире публике.