Вести

23. 01. 2018.

Извор: Данас

Индикатори за ниво слободе медија и безбедности новинара 2017. Србија

Пропусти на све три коте

Од 1. септембра 2016. до 31. августа 2017. године било 40 напада на медије.

НУНС је забележио 28 вербалних претњи, осам физичких напада, један напад на имовину, два случаја надзора (праћења) и један случај дискриминације новинара, наводи се у извештају „Србија, индикатори за ниво слободе медија и безбедности новинара у 2017. години“, који је на конференцији представила правница и истраживачица НУНС-а Марија Вукасовић.

Током израде овог извештаја коришћена су три индикатора: правна заштита медија и новинарска слобода, положај новинара у редакцији, професионална етика и ниво цензуре као и безбедност новинара.

Вукасовићева је истакла да се смањује број физичких напада, али да расте број вербалних напада, претњи путем интернета и друштвених мрежа, а посебно број притисака на новинаре и друге медијске актере.

Како се наводи, 2016. године евидентирана су 33 случаја притисака на новинаре и медије, што је за 16 више него у 2015, док је у првих осам месеци 2017. године забележено 29 случајева: "Један од веома опасних притисака које можемо окарактерисати као етикетирање новинара јесте случај када је шеф посланичке групе Српске напредне странке Александар Мартиновић, најпре у Скупштини Србије а потом и у емисији ʼУпитникʽ на Радио-телевизији Србије, јавно показао фотографије више грађана који су учествовали на уличним протестима ʼПротив диктатуреʽ, међу којима и новинаре Недима Сејдиновића, Антонелу Риху, Драгољуба Петровића, Зорана Кесића и Динка Грухоњића", казала је Марија Вукасовић наводећи налазе овог извештаја.

НУНС је подсетио и да је током полагања заклетве председника Србије Александра Вучића испред Скупштине Србије нападнуто шест новинара, као и да су у Србији и даље нерешена убиства троје новинара – Радиславе Даде Вујасиновић (1994. године), Славка Ћурувије (1999) и Милана Пантића (2001).

ТУЖБЕ, ПРОТОКОЛИ, НАПАДИ: У извештају се наводи да је број тужби поднетих против новинара у вези са објављивањем информација велики и да је у посматраном периоду поднето 508 тужби, а у првих осам месеци 2017. Поднете су 352 тужбе, а највише су тужени дневни листови Блиц, Курир и Информер. Додаје се и да се стиче утисак да су судови у неким случајевима против новинара и медија поступали под политичким утицајем и наводи се пример да је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, као грађанин, поднео тужбу против недељника НИН због текста „Главни фантом из Савамале“ и да велики проблем представљају неуједначена судска пракса и високи износи накнаде штете за медије, који нису у складу са праксом Европског суда за људска права.

"У Србији није развијена посебна политика која би подржала заштиту новинара иако постоје одређени искораци",оценила је Вукасовићева и подсетила да је у децембру 2016. године потписан Споразум о сарадњи и мерама за подизање нивоа безбедности између МУП, Републичког јавног тужилаштва и седам новинарских и медијских удружења, којим је предвиђено оснивање Сталне радне групе.

"И док, са једне стране, новинари и медијски стручњаци сматрају да то јесте добар корак у сарадњи, али су незадовољни начином спровођења, представник Републичког јавног тужилаштва сматра да је потписивање Споразума веома позитивна ствар, да је имплементација почела добро, додуше, уз одређене потешкоће", указала је Вукасовићева.

Посебно је нагласила да, упркос званичној сарадњи са државним органима и успостављеним одређеним механизмима, постоји велики број нерешених случајева." У посматраном периоду, од укупно 39 инцидената забележених у бази НУНС-а, 26 је још у поступку пред тужилаштвом, у 8 случајева је утврђено да нема елемената кривичног дела за која се поступа по службеној дужности, односно нема места за гоњење, док је у три случаја одбачена кривична пријава. У једном случају донета је првостепена пресуда, а у једном је поднет оптужни предлог", навелала је она.

Као примере драстичних случајева напада који још нису решени навела је покушај убиства Дејана Анастасијевића 2007. године, физичке нападе на Давора Пашалића 2014. и на Ивана Нинића 2015. године.

"У Србији не постоје посебне институције или јединице посвећене истрази, гоњењу, заштити и сигурности новинара и питању некажњивости. Једини изузетак представља Комисија за разматрање чињеница до којих се дошло у истрагама које су вођене поводом убистава новинара. Држава и даље не обезбеђује довољне ресурсе за истраге претњи новинарима и насиља над њима, а то се пре свега односи на кадровске капацитете", оценила је Вукасовићева и додала да су анкетирани експерти сагласни да се истраге злочина над новинарима не спроводе брзо и ефикасно, што показује велики број нерешених случајева напада на новинаре и три нерасветљена убиства новинара.

Као велики проблем Марија Вукасовић је навела и то што поједини новинари живе и раде под сталном полицијском пратњом као мером заштите њихове сигурности, а посебно зато што таква заштита понекад траје и више година, као што је то случај са Владимиром Митрићем, новинаром Вечерњих новости из Лознице.

ПРАВНА ЗАШТИТА МЕДИЈА: Када је реч о правној заштити медија и новинарских слобода, Вукасовићева је истакла да је у Србији слобода медија загарантована Уставом Републике Србије и медијским законодавством.

"Новинари и медијски експерти су сагласни у оцени да је слобода новинара на ниском нивоу и да већ у дужем периоду имамо константан пад медијских слобода. То потврђују и разни међународни извештаји. Највећи проблем је у томе што постоји знатна контрола медија и што они раде под великим притиском. Ове године је формирана Радна група за израду нове стратегије развоја система јавног информисања у Републици Србији до 2023 (у даљем тексту Медијска стратегија) и најављене су измене медијских закона", указала је Вукасовићева.

Процес доношења медијских закона 2014. године је, додаје она, по мишљењу експерата, био донекле транспарентан и сами закони нису лоши, међутим, проблем и даље преставља њихова неадекватна и понекад злонамерна примена.

"У претходних годину дана било је шест случајева блокирања или ограничавања садржаја на интернету, а у већини случајева разлози за укидање су била ауторска права. Један од случајева је уклањање са јутјуба изјаве министра Александра Вулина у којој износи неистине о новинарима Слободану Георгиеву и Душану Машићу", нагласила је она. Као један од највећих проблема у медијском простору Вукасовићева је навела (не)рад Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ).

"Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) не користи све законом предвиђене могућности да санкционише поступање супротно закону, не објављује све документе које је дужно да објављује по закону, не спроводи мониторинг, а процес избора нових чланова Савета (органа управљања РЕМ-а) пратиле су бројне контроверзе. Све то, уз непостојање формалних (законских) гаранција независности, буди оправдану сумњу да то тело није независно од политичких, економских и других центара моћи, у чему се у великој мери слажу и интервјуисани стручњаци. РЕМ је у 2016. изрекао четири мере опомене и пет мера упозорења", објасила је Вукасовићева.

Она је навела и да је у интервјуу који је радила са Горданом Сушом, медијским стручњаком и бившом чланицом Савета РЕМ-а, Сушауказала на то да су медијски закони рађени по мери власника великих телевизијских кућа а не у интересу јавности, као и на то да постоје два кључна параметра који показују да то тело није независно. "Да би једно тело било независно оно мора да самостално доноси одлуке и да буде финансијски независно. Међутим, РЕМ за сваку своју финансијску одлуку мора да тражи сагласност Владе. Па се дешавало да Влада усвоји финансијски план за наредну годину тек на истеку те године. Новим законом мониторинг службе које су саставни део рада РЕМ-а сврстане су у државну администрацију, што је потпуно нелогично јер се не финансирају из буџета. РЕМ као независно тело финансира се од надокнада које плаћају електронски медији. Примера ради, Савет РЕМ-а је још пре три године предлагао да се смање те надокнаде, али Влада на то није пристала. Такође, избор чланова Савета РЕМ-а од стране Скупштине утиче на његову независност, јер наравно да ће владајућа већина у Народној скупштини изабрати кога она хоће. Пример за то је како су прошли независни кандидати од овлашћених предлагача – Милан Антонијевић из YУЦОМ-а и Снежана Стојановић-Плавшић. Надлежни одбор за културу и информисање Скупштине Србије поништио је цео конкурс да би у поновљеном избору ʼпобедиоʽ Горан Пековић кога је форсирала владајућа коалиција. Један од начина који би смањио политички утицај владајућих партија јесте промена закона и да, на пример, чланове Савета РЕМ-а бирају сами овлашћени предлагачи, а не Скупштина", рекла је Суша у том интервјуу.

Вукасовићева је навела и да постоји мишљење да је један од најважнијих видова и механизама притиска на независне медије и држање под контролом осталих медија притисак преко оглашивача, односно да „имамо ситуацију да се приватне и државне фирме рекламирају само у такозваним подобним медијима“.

"То је веома опасан механизам јер доводи у питање економску егзистенцију новинара и медија. Поред тога, када радите у таквим околностима, односно када сте свесни да присуство оглашивача у вашем медију не зависи од квалитета информисања, тиража, гледаности или слушаности него од тога да ли у својој уређивачкој политици заступате одређене политичке ставове, онда је ту на делу и аутоцензура. Уредници и власници медија знају да ће остати без оглашивача и значајног прихода уколико њихова уређивачка политика није у складу са оним што је политички програм власти", рекао је Вукашин Обрадовић, уредник недељника Врањске у интервјуу који је са њим радила Вукасовићева.

ПРОЈЕКТИ МИМО ЗАКОНА: Према оцени Вукасовићеве, суфинансирање пројеката у области јавног информисања ради остваривања јавног интереса прати, као и претходних година, доста проблема у пракси.

"Почетком 2017. године направљене су измене Правилника о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса, чиме нису решени постојећи проблеми. Проблеми почињу од самог расписивања конкурса, нема евалуације пројеката који су претходно добили финансијску подршку, нема санкција за кршење закона и није јасно прецизирана обавезност поштовања предлога стручне комисије о томе који ће се пројекти подржати буџетским новцем. Према евиденцији НУНС-а, најчешће неправилности су се односиле на то да нису предвиђени највиши и најмањи износ средстава који може бити додељен за појединачни пројекат. Спорно је и то што се за чланове стручних комисија све чешће именују кандидати нерепрезентативних, јавности непознатих новинарских и медијских удружења, док се игноришу кандидати највећих удружења као што су НУНС, УНС, АНЕМ, НДНВ и Локал прес", рекла је Вукасовићева.

По мишљењу појединих стручњака, све је почело од лоше спроведене приватизације медија и покушаја да држава изађе из медијског власништва:

"Дошло је до тога да ми имамо проблем да то формално-правно функционише – расписују се конкурси, расподељују се велике паре али фактички контрола тог новца иде у два правца; служи као помоћ медијима да опстану, што није смисао закона, и служи за контролу медија или захвалности одређеним медијима који подржавају власт или друге центре моћи. Има доста и других проблема јер нема евалуације одобрених пројеката и нема санкције за кршење закона. Овде постоји и велика одговорност струке јер је она пристала на компромисе у закону због тога што постоји оцена да су медији у Србији сиромашни па им кроз овај процес треба дати пара да опстану. Такође, струка није успела да се усагласи који су критеријуми да неко одлучује о томе да се некоме да одређена количина новца."

Проблем представљају и тужбе у управном спору против одлуке којом орган јавне власти додељује средства на јавном конкурсу, јер су се показале као неадекватно правно средство будући да сами управни спорови дуго трају, а чак и повољне одлуке по тужиоца не пружају адекватну сатисфакцију. Наиме, када суд утврди да је оспорено решење незаконито, он га поништи и врати органу који је расписао конкурс на поновно одлучивање, због чега се то показало као неефикасно. Поред тога, у свом укупном делокругу управни судови су затрпани великим бројем предмета и зато поступци дуго трају. Вукасовићева је указала и на то да Милош Стојковић, адвокат кога је интервјуисала, наводи као главни проблем то што управни спор готово никад не улази у спор пуне јурисдикције, не узима овлашћење да сам реши одређени спор него га враћа на поновно одлучивање органу који је у првом степену донео решење.

"И тада долазимо до ситуације да уколико би била укинута одлука о расподели средстава из 2015. Године, то би значило да би орган локалне самоуправе морао да распише нови конкурс за доделу средстава из 2015. године у 2017. Години, а тај пројекат је већ реализован, дата су средства, дошли смо у фазу евалуације пројекта, достављени су финансијски извештаји, расписан је нови конкурс", навео је Стојковић.

КЛЕВЕТА: Када је реч о клевети, Вукасовићева је нагласила да је она у Србији декриминализована, док је увреда и даље кривично дело по Кривичном законику.

"У последњих неколико година, па и у посматраном периоду, прилично је велики број тужби које су против новинара поднете у вези са објављивањем информација у медијима. Једно истраживање је показало да је у поступку за првостепену пресуду суду требало у просеку годину дана и четири месеца, а чак у 25 одсто случајева поступак траје дуже од две године. Снажан је утисак да су судови у неким случајевима против новинара и медија поступали под политичким утицајем", указала је Вукасовићева.

Као пример навела је тужбу и судски поступак у случају Небојше Стефановића, министра полиције, против недељника НИН. Додала је да велики проблем представљају неуједначена судска пракса, као и високе накнаде нематеријалне штете које се досуђују у парничном поступку, неадекватне за медије који ионако тешко послују, а које нису ни у складу са праксом Европског суда за људска права.

ДИСКРИМИНАЦИЈА: Политички плурализам у медијима је генерално загарантован Законом о јавним медијским сервисима, прописана је обавеза јавног медијског сервиса да поштује и подстиче плурализам политичких, верских и других идеја. РЕМ врши надзор над радом емитера у Републици Србији и дужан је да заштити медијски плурализам у време избора. Али...

"Иако је РЕМ обавезан да врши надзор над радом РТВ емитера, то не показује радом, што се може закључити на основу њихове одлуке да неће обавити мониторинг предизборне кампање за председничке изборе 2017. године, већ да ће радити само по пријавама. Као и претходне године и ове године је један од показатеља ʼуспешногʽ рада РЕМ-а то што, према мишљењу већине анкетираних новинара и стручњака, политичке партије и кандидати за председничке изборе нису имали фер и равноправан приступ медијима ни за време предизборне кампање нити мимо предизборне кампање", нагласила је Вукасовићева.

Додала је да у Србији нема лиценцирања новинара, као и да је у последњих годину дана посебно изражено то да се новинарима практично забрањује да извештавају са одређених места, као и да се поједини новинари, односно медији не позивају на одређене догађаје.

"Ради остваривања права на приступ информацијама од јавног значаја законом је прописана институција Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. То је једна од ретких области где је примена закона на бољем нивоу. Међутим, и даље највећи проблем представљају јавна предузећа која свесно не дају информације и онда плаћају казне новцем који делом добијају из буџета, што заправо значи да казне плаћају сами грађани. Као и у претходном периоду проблем представља и то што се цео поступак одуговлачи, па се Поверенику подноси велики број жалби. Све то заправо показује да државни органи ни даље нису транспарентни, са чиме се сагласила већина интервјуисаних новинара", оценила је она.

Професионална етика и ниво цензуре

Вукасовићева је навела и да веома мало медија у Србији поседује интерна правила о уређивачкој независности од власника и управних органа, у којима је однос између власника, менаџера и редакција јасно одвојен правним актом.

"Један такав редак медиј је интернет-портал Јужне вести", истиче се у извештају. Напоменуто је и да већина медија признаје Кодекс новинара Србије, али нема свој интерни кодекс, односно да чак ни јавни медијски сервиси немају посебне етичке кодексе. Она је навела и да аутоцензура и даље представља један од кључних проблема новинарства у Србији.