Вести

19. 12. 2017.

Аутор: Драгана Николетић Извор: Цензоловка

Живот рент-а-новинарке на рубу знаности

Како да се назове неко ко по васцели дан куцка, са никад извесним исходом? Можда рент-а-новинарка? Или услужна медијска радница? Или жена-тезга, актерка (често сиве) медијске економије, што малтене на улици нуди: „текстови, текстови, текстовиии“?

Сањам пре неку ноћ да треба да напишем неки чланак о… већ се не сећам чему, а као део раније започете сарадње с тим, извесним порталом.

Будим се у бунилу, обливена знојем с оштрим воњем нервозе. Јер, у свест ми не долази ни који је медиј у питању, ни које му је усмерење, ни чиме сам му раније доприносила, ни који ми је уредник надлежан…

Јасан је само осећај одговорности у смислу поштовања „рахметли линије“, како један од мојих бројних претпостављених назива deadline.

 То појачава стрес изазван немогућношћу да дато гласило сместим у свој координатни систем.

И док лагано отварам очи, схватам да сам претерала. Да једва могу да пребројим медије за које у збиљи тезгарим. Да не знам ни ко сам, ни шта сам, ни коме сам одана.

Последње је битно, јер медији су један другом конкуренција, на шта умем и да заборавим у својој напаћеној тежњи да мало више зарадим. Или, напросто, да преживим, ако ћемо искрено.

Свеобухватни дудук, с претензијом

Почело је то давно, на самом старту моје назовикаријере, дакле, пре 20 и кусур година. Тад су у употреби још биле писаће машине.

Била сам хонорарка Београдске хронике Политике и, као почетница, без такозваног сектора. Стога су ми допадале сасвим небитне и незанимљиве информације да их незнатно обрадим. О пуцању канализације, рецимо.

Први излет у ванредне, и поетичније, теме био је за додатак тог листа из медицине. Задатак ми је био да репортажно третирам Дечју клинику у Тиршовој.

Репортаже су много, много касније постале моја ужа специјалност, али та форма ми је у том тренутку била одвећ крупан залогај. Обиље материјала поређала сам по спратовима наведене институције, сматрајући то најбољим решењем у датој конфузној прилици.

Уредница је ово немушто штиво искусно претумбала (а мора да се крстила). Мени је капнула прва екстра кинта на онај јад и беду што сам добијала из матичне, београдске редакције. Што ми се одмах осладило.

Па сам искористила приватне везе да упаднем у неки пољопривредни часопис, давно исхлапелог назива из личне и колективне меморије.

Сарадња с њим била је кратког века, јер је умро главни и одговорни уредник, а нико други није био вољан да настави његову информативну мисију. Али, што се мене лично тиче – ударен је темељ односа према журналистици. Па, ако је новинар по дифолту „универзална незналица“, могла сам тај термин да проширим на, рецимо, „свеобухватни дудук с претензијом најразноврснијег извештавања“.

Јер, иако је новац био превасходни повод раслојавања моје пословне посвећености, па тиме и личности, никако није био и једини. Бивало је тема које сам желела да продубим, са свих страна размотрим, а било их је и тако разноликих, са специфичним крајњим адресама, да сам напросто морала да ширим круг редакција.

Свака је, сходно читалаштву, гајила свој стил и језик, док је уређивачка политика зависила од још понечег.

Прилагодљива, каква јесам, за све ове године број новинарских колаборација постао је импозантан. Од поменуте Политике, преко Грађанина, Дневног телеграфа, Блиц неwса, Врачарског гласника, Репортера у све три инкарнације, Статуса, Европе, БИРН-а, Ало, Yелоw цаба, Милице и Новог магазина, Економиста, Е-новина, Неwсwеека, Глорије… до ових седам-осам са којима тренутно сарађујем.

Многе сам сахранила, тј. била назочна тренутку гашења гласила или умирања уредника. То вам често падне као смрт неког из фамилије, па тежите да се заштитите умножавањем сарадништва.

Стога горњем, непотпуном списку могу да придодам и компанијске информаторе, који ти его спуштају на минимум. Где је стил небитан, хумор непожељан, истраживање излишно, објективност не долази у обзир… те ништа не остаје од идентитета.

Алавост „искакања из фрижидера“

С таквим сваштарским ЦВ-јем није чудно да ми познаници, кад их сретнем, често кажу: „Читао сам те негде, али се не сећам где“. Уместо да то схватим као опомену, доживљавала сам као комплимент, све до тог кошмарног јутра, након оног растрежњујућег сна.

Кад сам укачила да само што не искачем из фрижидера, што није показатељ наглашене потражње, већ својеврсне алавости и специфичног (читај: савитљивог) карактера.

А могла сам много раније да „повучем ручну“, да сам читала јасне знакове поред пута.

Рецимо, мој први допринос НИН-у био је чланак о хиротонисању патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији. Премда сам неким својим послом боравила на Косову, редакција ми је платила трошкове пута и дневнице.

А ја је, незахвална, издала.

Па причу о оближњој српској енклави у Великој Хочи пласирала и у Новом магазину, из „шатро“ другог угла. Какве има везе што се текст о косовској недођији појављује у два недељника, малтене истовремено, тако сам размишљала. Ако сам се уопште и удубљивала.

Тад је главни у НИН-у био Небојша Спајић, сада нажалост почивши. Прилично ми је био наклоњен, па ме је, уместо да ми све оштро скреше у брк, опоменуо благо, али одлучно.

Џаба, нисам се дозвала памети.

Па понових исту грешку пар месеци касније, са, рецимо, неком београдском изложбом.

– Док сам ја главни и одговорни, ти нећеш овде да крочиш – била је неопозива пресуда глодура. Силно сам патила, не само због отказа већ и што заправо нисам разумела зашто се љути.

Нисам укачила да сам изневерила његова очекивања и показала нелојалност фирми.

Још једном сам изашла на „велика врата“, и то управо у Политици. Разлог је био већ употребљени саговорник, али у гласилу другачијег усмерења. Нисам села да размислим да тај који пролази код опозиције, може да направи белај у супротно настројеним новинама

Сад, да л’ је тај интервју који је освануо на Фејсбуку, а затим и у Цензоловци, уместо у Политикином Магазину, где је требало да заврши, био заиста без факата, заснован искључиво на ставовима, што је уредница истакла као разлог необјављивања текст, или је посреди било то што су ставови „погрешни“, или је стигла наредба „одозго“ – никада нећу сазнати.

Тек, мени је глодур поручио да сам надаље непожељна, што сам сазнала посредним каналима. Уредница је остала на свом месту и никад ми се више није јавила.

И овај сам случај поштено отпатила, јер ми је сузио сферу деловања. Кривицом поводом погрешне процене, што је указивала на замор материјала, малтене се нисам ни бавила.

Поп у Плејбоју

Кроз разгранатост мреже тзв. сталних или повремених ангажмана, стекла сам луксуз да, ако нешто не уђе у једне новине, ја то понудим другоме.

Примера има доста, али издвојићу један, карактеристичан.

Требало је да урадим репортажу из Црне Реке, неформалног православног лечилишта за опијатске зависнике, и то за Националну географију.

Међутим, тада се на друштвеним мрежама појавио снимак надлежног попа како лопатом млати штићенике, па се цела чаршија скандализовала.

Тема је постала превише врућа, дневнополитичка, за оријентацију тог цењеног месечника.

Тако је попа, који је доцније, према званичној оптужници, једног од својих „пацијената“ том истом лопатом убио – завршио у Плејбоју.

Не беше му сасвим право да се нађе међ голишавим сликама (без питања), али ствар је већ била почињена.

А индикативна је зато што ме враћа на почетак. На онај грозничави порив да нађем гласило где може да се обради тема која ме интересује. И тако више пута, док случај скроз не скрозирам.

Али, како то не подржава егзистенцију, принуђена сам да пишем и оно о чему иначе не бих.

Временом, и то успеш да заволиш или да му се напросто прилагодиш. Постане ти природно да мењаш боје као камелеон.

Енглески вишак дигнитета

– Могла си да пишеш под псеудонимом – пост фестум су ме неки саветовали.

То сам некад и чинила, под алијасом Стана Цуцић, док нисам схватила да је име једино чиме заправо располажем. Да је оно једина реклама… у смислу даљег тезгарења.

Том феномену за којим већина новинара посеже, понекад се тепа фриленсирање, а он се креће у лимбусу између ова два термина.

Тезга није, јер нити се поштено плаћа, нити јој ја тако прилазим. Код мене нема цопy-пасте фазона, осим у изнимним ситуацијама, кад себе ипак мало преформулишем.

Поменути финансијски сегмент везан је и за мањак достојанства, док енглески назив за хонорарца нуди дигнитет у непримереној мери. Тако, ни у том погледу, не могу себе да дефинишем.

Јер, како да се назове неко ко по васцели дан куцка, са никад извесним исходом?

Можда рент-а-новинарка?

Или услужна медијска радница?

Или жена-тезга, актерка (често сиве) медијске економије, што малтене на улици нуди: „текстови, текстови, текстовиии“?

Да је лако – није, и понекад завидим протагонистима читуља. Али не бих могла другачије упркос бројним опструкцијама тог живота на рубу знаности. И упркос потреби да ипак негде припадам.

Али нигде другде као у фрееланцу не можеш да загњуриш нос у толику силесију садржаја (од свадбе Саше Гранд Поповића до скока падобраном). То што вам се после мути у глави, мање је важно од проживљеног искуства.

Ово ни са чим мерљиво благо гони ме да настављам упркос континуираној кризи личности.

Која ме спопадне и кад телефоном позовем саговорника.

– Добар дан, да ли сам добила тога и тога, овде Драгана Николетић из … – неустрашиво кренем, па запнем.

Не могу да се сетим чија ли сам, чија ли сам.

Сличан проблем се наметне и кад седнем да пишем. Јер, негде треба да пљујем, другде да хвалим – исту или сличну појаву.

Срећом, па сам лично најчешће амбивалентна и могу брзо да се прешалтам. Да додам гаса у препорученом смеру.

Претпостављам да цењено читалаштво лако детектује неискреност у страсти и ставу (а последње је све чешће једино мерило у медијима).

Уреднике често није брига, докле год завршавам посао (у складу са рахметли линијама). Али, у циљу стицања личног мира, требало би да се озбиљно преиспитам.

Ако већ морам да се скрасим, који би ме медиј у потпуности задовољио?

Морам да признам – ниједан – јер нигде нема простора за све о чему бих да шкрабам.

Једни форсирају социјалне приче којима сам склона, али би да ублаже фокус, други сматрају да им Роми и особе са сметњама ремете читаност. Једни инсистирају на исповестима, други ич не маре како сам се у датој прилици осећала. Негде лежи улични жаргон, а другде боде очи у односу на већинску упегланост. Неки теже селебритијима, други „откривају“ анонимусе.

А свега тога има у мојим потребама.

Па, што онда не напишем књигу, питао би неко.

Не могу да савладам форму дужу од петнаестак хиљада карактера!

И не могу да замислим ко би ме уопште читао, осим мојих сиротих (садашњих и будућих) уредника.

Златно правило

Прво и основно правило да се од хонорарца уздигнеш у стално запослене јесте да си довољно стрпљив. Да под окриљем једне редакције проведеш године, па чак и више од деценије.

Трчкараш којекуда, бориш се за рубрике, а кад те „приме“, можеш све четири увис. Бар тако је важило у Политици, због чега је већина у тој редакцији и остала кад је се већ једном домогла.

Осим ако би долазили и одлазили по дискреционом избору глодура, такође променљивог, услед разних политичких ветрова.

Статус паушалца је нешто између ове две позиције, кад ти је хонорар загарантован без обзира на учинак. Ову прилику редакције ретко нуде. Не исплати им се јер долази до претходно описане појаве. Да опет рмбаче и потежу нижи по рангу.

Мени је паушал допао само једном, у (другом) Репортеру, где се потом нисам баш најбоље показала. И ја се, воркохоличарка, олењила.

Уљуљкала у сигурицу.

Можда се и зато чувам, не бих да се лишим основног смисла постојања.

Да цуњам, гледам и слушам, потом то препричавам, са растегљивом дозом истине или досољавања.

А лично више волим презачињено него бљутаво.