Вести
12. 12. 2017.
И медији злостављају жене
Међу разлозима за непријављивање насиља ком су изложене од својих супруга или партнера жене у Србији често наводе и начин на који медији говоре о њиховој позицији, произлази из истраживања „Како вас жене читају“ невладиног Аутономног женског центра.
„Насилник се представља као диван човек и узоран комшија, док се жртва представља као неко ко је изазвао насиље или својим понашањем или својим изгледом“, јасна је асистенткиња на мрежи Жене против насиља из Аутономног женског центра Ведрана Лацмановић.
„Што се тиче фотографија које прате прилоге о медијском извештавању о насиљу према женама, то су често фотографије са сценама насиља, стиснутим песницама, пиштољима, крвавим ножевима. Све ово је у највећој мери сензационалистички. То застрашује жене подсећајући их на насиље које су оне преживеле и вараћа их у то време“, наводи саговорница Радија Слободна Европа.
Такав медијски приступ је крајње поражавајући с обзиром на застрашујућу статистику која показује да је само у 2017. години убијено 26 жена у Србији.
Медији, првенствено штампани, о убиствима жена и насиљу над женама у партнерским односима извештавају сензационалистички, не обазирући се на то какве последице такво писање може имати на саме жртве насиља.
„Фотографије које приказују сцене насиља, пребацивање одговорности са насилника на жртву само су неки од сегмената који остављају последице на жене које трпе насиље у партнерским односима“, оцењује Лацмановић.
„Оваквим извештавањем жене губе веру у систем да им неко може помоћи, те се ствара нека врста атмосфере у друштву да нема подршке за жртве“, додаје наша саговорница.
„Ако медији овако пишу о томе, ако су медији већ осудили жртву, како ће мени неко веровати. Дакле и ја ћу бити као ова жена из чланка оптужена да сам изазвала насиље или да је проблем у мени, тако да их и то додатно демотивише. Исто тако медији оваквим извештавањем стварају атмосферу у друштву тако да околина жртве почиње да верује да је она изазвала насиље, да је она крива, да нешто није уреду са њом те се самим тим смањује подршка коју она може добити у својој околини од чланова породице или пријатеља“, каже Лацмановић и подвлачи да тако жртве уместо да наилазе на подршку, суочавају се са осудом.
За Сању Петровић из Аутономног женског центра врло је битно да медији од почетка до краја прате причу и извештавају да ли је насилник кажњен или није, што се ретко дешава у медијима у Србији. Такође потребно је говорити о томе на који начин су институције поступале у овој ситуацији.
„Сматрам да су медији одговорни за то. Јер нама се на СОС телефон често јаве жене које кажу: `Да ли ћу ја икада бити добро и да ли ћу ја икада моћи да изађем из овога? И упаво је то одговорност медија у којима ретко видимо жене које су после насиља у породици наставиле нормално да живе`“, наводи Петровић.
По њеним речима уколико медији пишу о женама које имају искуства са насиљем то увек морају да буду жене које су изашле из трауме.
„Било би добро да су то жене на позицијама моћи јер на тај начин оне, уколико су посланице, бизнисменке, уколико су то жене које су се оствариле у животу и уколико изађу у медије и кажу `Ја сам то некада преживљавала, данас сам добро`, на неки начин ће подстаћи и друге жене које имају мање моћи да виде да је могуће изаћи из те ситуације“, закључила је Петровић.
Уместо тога новински текстови и телевизијски прилози преплављени су причама испуњеним бруталношћу, док је мало или уопште нема примера добре праксе, приказивање искустава жена које су успеле да преживе тортуру, да би касније наставиле да воде нормалан живот.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.