Вести

22. 04. 2010.

Извор: Време

Седи, једва двојка

Медији у 2009. години

Разлози пада етичности у новинарству су општи пад куповне моћи, ниже зараде новинара, утицај економских ценатра моћи и тајкуна, притисци политичара, страх од губитка посла и ширење самоцензуре.

Од 2002. године америчка невладина организација Иреx ПроМедиа мери истом методологијом одрживост медија у бившим земљама социјализма. Прва оцењена година била је 2001, а резултати за последњу 2009. управо су објављени. Методологија мерења је једноставна. Крајем сваке године 10–14 врхунских познавалаца појединих медијских области оцењује пет циљева којима тежи сваки демократски медијски простор, оценама од 0 до 4. То су:

Циљ бр. 1: Оцена законских и друштвених норми за заштиту и унапређење слободе говора

Циљ бр. 2: Оцена колико новинарство испуњава професионалне стандарде квалитета

Циљ бр. 3: Оцена у којој мери извори осигуравају грађанима поуздане и објективне информације

Циљ бр. 4: Оцена у којој мери приходи омогућавају економско пословање и независну уређивачку политику

Циљ бр. 5: Оцена да ли медијске институције делују у функцији професионалних интереса медија

Оцењивање се обавља на вишесатној сесији на којој се укрштају мишљења и аргументи. Након тога сваки од 14 учесника формира сопствену оцену за дати циљ. Предност методологије јесте то што у оцени одрживости медија учествују познати новинари и стручњаци за медијску област, што је оцењивање сасвим ослобођено било каквих утицаја и што омогућава да се упореди годишња динамика развоја медијског амбијента земље са другим земљама.

Раст, стагнација и пад

У ових девет година за Србију су карактеристична три периода: Прве три године (2001–2003) убрзано се поправљало медијско наслеђе захваљујући увођењу европских стандарда у медијско законодавство и њиховој релативно доброј примени. У том периоду МСИ индекс расте са 1,86 на 2,52 и достиже најбољу оцену у читавом деветогодишњем периоду. После убиства Зорана Ђинђића долази период трогодишње стагнације који карактеришу заустављање медијских реформи и свесно отежавање примене "европских" законских решења. Последњи трогодишњи период показује оштро срозавање медијске одрживости у Србији изазвано екстензивним растом политичких притисака на целокупан медијски простор, одсуством конструктивне регулативе и знатним погоршањем тржишног пословања, посебно тзв. локалних медија.

Како је у региону

У последње три године у читавом региону, осим на подручју Косова, није било побољшања медијске ситуације. Косово је очигледно у почетној узлазној фази, током које се уносе европска решења у прописе и праксу. Остала подручја су стагнирала (БиХ, Хрватска и Црна Гора), а Србија и Македонија забележиле су погоршања медијске одрживости. Из економског угла свака развојна стагнација је звоно за узбуну, а вишегодишња тенденција погоршавања било ког друштвеног сегмента чињеница је која би требало да покрене власти на ефикасну реакцију.

Српски медијски простор у 2009. години

Код оцене професионалности медија панелисти виде таблоиде као највећу претњу професионалном новинарству, али и некритично преношење државних и партијских саопштења, низак ниво образовних програма за новинаре, све јачи утицај ПР центара на новинаре, те непостојање мониторинга етичке праксе у медијима. Разлози пада етичности у новинарству су општи пад куповне моћи, ниже зараде новинара, утицај економских центара моћи и тајкуна, притисци политичара, страх од губитка посла и ширење самоцензуре. Озбиљна препрека професионалности медија јесте чињеница да је у Србији веома мали број новинара специјалиста за актуелне теме какве су економски развој, јавна потрошња, заштита околине, ратни злочини, организовани криминал итд. Премало и све мање истраживачког новинарства такође смањује оцену професионализма у српским медијима.

Образложења панелиста за ниску оцену законских оквира за медије била су: августовски амандмани на Закон о јавном информисању оцењени унисоно као покушај власти да контролише медије; Закон о Националним саветима националних мањина који је институционално уступио оснивање и управљање делом медија политичким телима; опште повећање утицаја политичких структура на медије и уређивачку политику неприменом важећих закона посебно у локалним срединама; изразито лоша пракса одобравања дозвола за емитовање програма Републичке радиодифузне агенције, која је основана као независно тело али је остала под јаком контролом Скупштине Србије (која бира чланове Савета Агенције); наставак деловања пиратских медија и неспособност агенција да их уклоне са тржишта на којем одржавају хаос. Индикативан је пример Ниша (одобрене три регионалне лиценце и девет локалних, а пирати и даље емитују), као илустрација броја медија у Србији који је толико велик да онемогућава економску одрживост просечног медија. Панелисти су такође узели у обзир учестале случајеве напада на новинаре и чињеницу да већину тих случајева полиција није решила. Важан разлог за ниску оцену овог циља била је и чињеница да ни после осам година није довршена приватизација медија, него је уз подршку власти иницирано враћање права државе да оснива и буде власник медија, укључујући и оне с националном покривеношћу (РТС, Тањуг, "Политика", "Вечерње новости", Студио Б…). Застој приватизације снажно је утицао на јачање политичке контроле над медијима и у локалним срединама.

Утицај кризе и разарајуће дејство презасићеног медијског тржишта допринело је великом паду оцене економије медијског пословања. Неквалитетно регулисање тржишних односа, неравноправан положај појединих група медија на тржишту, финансијска криза, неликвидност српске привреде и државе, пад улагања у медијско рекламирање за 25 одсто у 2009. години, даље смањење страних донација, необјективна додела донација Министарства културе, скретања оглашивача са локалних у националне медије, монопол три рекламне агенције које држе 80 одсто тржишта, све то је угрозило економски опстанак медија. Резултат свега је повећан број угашених медија, укључујући и неке у државном власништву.

Један од релативно добрих медијских сегмената у Србији јесте плуралност извора информација. Доступни су сви могући ставови и погледи у великом броју медија различитих оријентација. Страни медији такође су доступни без ограничења. У току године појавила се пракса неких кабловских оператера да под разним изговорима блокирају стране канале, посебно оне из суседних земаља. Слику квари и случај медијских агенција од којих су две, Бета и Фонет, у неравноправном положају, јер државна агенција Тањуг добија око два милиона долара годишње из државног буџета, а присутна је на тржишту агенцијских услуга. Посебно је истакнуто незадовољство појавом парадржавне агенције Инфобиро, која бесплатно уступа видео-извештаје са различитих догађаја чију продукцију плаћа углавном држава из буџета. Последице су погубне за оне који раде агенцијски посао а живе од тржишта. Овај приступ такође омогућава држави наметање сопствених информација и ставова, уместо новинарски професионално обрађених вести. Већина панелиста сматра Инфобиро ПР агенцијом и "девијацијом у систему, јер се ПР производ користи као професионалан медијски производ", па је оцењено да је "случај Инфобироа индикатор проблема који је све озбиљнији: мешање ПР активности и журнализма".

Током 2009. медијске институције су диверзификовале активности, посебно у заштити права новинара. Ипак, оцењено је да су још увек преслабе да се носе са организованим државним и партијским притисцима. Изражено је и разочарање све слабијим утицајем цивилног сектора, а посебно непостојање ефикасног новинарског синдиката чију улогу не могу преузети медијске институције или активни НВО-и.

Све у свему, медијски сектор одраз је укупног политичког и економског хаоса у Србији, земљи са вероватно највећим бројем медија по глави становника у свету. У Европи Србија је међу земљама са највише медија у државном власништву јер ни после осам година од доношења закона није успела приватизовати медије. Регулаторне институције још толеришу илегалне медије па на тржишту постоје три неравноправне групе медија: приватни медији који живе само од тржишног пословања и две повлаштене групе: илегални (пиратски) медији без икаквих обавеза према држави и медији у потпуном или делимичном власништву државе, који се финансирају буџетским новцем пореских обвезника али и приходима од тржишног пословања стварајући нелојалну конкуренцију приватним медијима. Наведене чињенице и неспорно јачање политичких притисака на медије довели су до пада оцене одрживости медија у Србији са 2,52 у 2005. на 2,07 у 2009. години.

Горан Цетинић