Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 04. 2010.
Медији на кашичицу
Онај ко има контролу над тржиштем оглашавања одлучује о томе ко ће моћи и где да се рекламира, тј. који медиј остаје у животу и по коју цену
Чињеница да се после скоро годину дана од усвајања чувеног Закона о информисању у јавности није чуло ништа значајно о питању медија у Србији нажалост опет потврђује стару истину да се код нас све ради стихијски и без плана.
Проблеми се не спречавају унапред већ се само гасе пожари – мостови се поправљају само кад прети опасност од пада, насиљем међу младима се бавимо само после страшних инцидената, а о слободи медија се бринемо само на годишњице нерешених убистава новинара. После хапшења Радисава Родића, влада није показала претерану бригу за даље регулисање питања медија, а пошто није дошло до најављене драконске примене спорног закона и сами медији и јавност су напустили ту тему, сматрајући је потрошеном.
Иако је изгласавање Закона о информисању пратило свечано обећање политичара да ће после њега муњевитом брзином усвојити и преостале медијске законе, попут оног о забрани медијске концентрације и измена закона о радиодифузији, од тога није било ништа.
На националном нивоу имамо јавни сервис који вам неће дозволити да заборавите да су они најгледанија ТВ станица у земљи, иако њихова функција због које им се плаћа претплата није да пазе на рејтинг већ да испуњавају одређене битне функције у друштву. Сви смо већ навикли на чињеницу да се РТС финансира поред претплате и из реклама, иако би требало да један извор прихода искључује други. Насупрот томе, РТС попут сваке друге комерцијалне станице све чешће организује игре на срећу за које се испоставило да су, поред тога што им нема места на јавном сервису, обичне преваре а да ниједан државни орган није поставио питање тако добијених средстава. Остале националне ТВ станице охрабрене примером РТС-а бесомучно крше правила о дозвољеном времену за оглашавање.
Недавно изречена опомена РРА свим станицама у вези са овим питањем није никога забринула јер се наставило са старом праксом чиме се јасно ставља до знања да се кршење закона исплати – платићу казну али ћу више зарадити.
На локалном нивоу ситуација је још тежа. По речима РАТЕЛ-а у Србији постоји око 170 пиратских радио и ТВ станица које је по садашњем правном оквиру немогуће угасити. На ову бројку се додаје велики број неприватизованих општинских медија које финансирају грађани. Њихова приватизација је, иако обавезна по Закону о радиодифузији, суспендована закључком владе још 2007. године (не морате бити правник да бисте знали да било који акт владе не може да дерогира закон) због наводне бриге о националним мањинама. Истина је та да ниједна општинска власт (читај -– политичке странке) не жели лако да пусти медије са својих јасли како би ови могли да извештавају о њиховим светлим успесима, што је нарочито битно у време локалних избора. Такође, скоро усвојени Закон о саветима националних мањина потпуно је извитоперио идеју права мањина на информисање на сопственом језику. Сада је идеја да свака мањина добије своју трибалну телевизију да би била политички и другојако подмићена зарад стабилности. Све се ово дешава противно уставној одредби која забрањује држави и њеним органима да оснивају медије.
Поред наведеног, сви знају да се код нас годинама пише и никако да се напише закон о власништву медија који има свака европска земља а који би напокон открио именом и презименом ко су прави власници медија. Грађани имају право да знају ко пласира одређене информације да би је могли оценити у пуном светлу. Нажалост, изгледа да су моћни медијско-маркетиншки кругови успели да закључају фиоку у којој лежи овај закон иако је његово усвајање планирано још 2007. године. Сва ова питања би се можда и покренула са мртве тачке када би о њима први медији говорили јер је то управо њима у највећем интересу. Питање је зашто се то не дешава?
Највећи део одговора је у томе да медији највећи притисак трпе од тржишта оглашавања јер онај ко има контролу над тим тржиштем одлучује о томе ко ће моћи и где да се рекламира, тј. који медиј остаје у животу и по коју цену. Пошто од медија зависи слобода говора без које нема праве демократије више је него јасно да велика политичка и економска моћ лежи у тржишту оглашавања. Зато треба констатовати да не изненађује чињеница да су управо неки од власника највећих маркетиншких кућа истовремено и високи јавни функционери. Проблематика медија је толико дубоко укорењена у политички систем да се и међународне организације попут ОЕБС-а и ЕУ не усуђују да јасно укажу на дубиозе јер би тиме дестабилизовале тренутни политички однос снага, у шта немају тренутно намеру да улазе. Зато помоћ од њих и не треба очекивати. Решење једино лежи у већој одговорности и солидарности медија да се изборе за општи интерес, а ако за то немају храбрости онда и с пуним правом заслужују кашичицу којом им се сипа слобода.
Владимир Тодорић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.