Вести

16. 06. 2017.

Аутор: Весна Радојевић и Маја Дивац Извор: Продукцијска група Мрежа

ТВ Мрежа: У вртлогу таблоидизације

По неким тумачењима, израз таблоид потиче из индустрије лекова – скован је крајем 19. века као назив за компресоване таблете. Касније су у Америци и Британији тако назване дневне новине које су имале мали формат. Временом је таблоидна штампа постала синоним, не само за мање формате згодне за читање у превозу, већ и за штампу која почива на забави и сензационализму, али и на информацијама дискутабилне тачности.

Ко је зачетник таблоидног новинарства и када се жута штампа појавила у Србији? Које методе обрачуна са неистомишљеницима користе таблодини медији? Како смо од таблоидизације медија дошли до таблоидизације државе?

У емисији говоре: Сњежана Миливојевић, Антоније Ковачевић,  Предраг Михаиловић, Тамара Скрозза, Бранко Чечен, Саша Јанковић.

Сензације, лака забава и бизарне приче

Хоћу крв, сузе и зној на насловним страницама, једна је од реченица којом професори новинарства започињу лекцију о Џозефу Пулицеру који је  своје новине почетком двадесетог века уређивао водећи се том  девизом. Са издањем новина Њу Јорк Ворлд (New Yourk World) Пулицер се сматра зачетником таблоидног новинарства. Новцем који је оставио основана је катедра за новинарство на Универзитету Колумбија, а по њему се зове  и најпознатија новинарска награда која се, од 1917, додељује за изузетна новинарска достигнућа.

Сњежана Миливојевић, професорка ФПН-а: „Историјски, таблоидна шампа је колевка модерне штампе. Она је настала у великом двобоју две велике империје, Пулицерове и Херстове – настали су таблоиди који су обележили америчку таблоидну сцену, а у Европи се таблоидна штампа везује нешто касније за другу половину двадесетог века и њена колевка је Британија. А најновији талас таблоидизације у Европи се везује за период после пада Берлинског зида и појаву таблоида у земљама некадашње централне и источне Европе.“

Пеђа Михајловић, главни и одговорни уредник штампаног издања Блица: ”Код нас је временом, таблоид добио неку погрдну ноту. Највеће новине у Немачкој Билд, које припадају такође нашој компанији, су таблоид, али су у исто време најутицајније новине. Немци кажу да имају четири „Б“, Бундес лига, Бундесбанк, Бундестаг и Билд.

Кроз историју, таласи таблоидизације коинцидирали су са великим друштвеним променама, које су штампу стављале пред велике изазове. У таквим временима, медији су се окретали потрази за сензацијама, лаком забавом и бизарним причама за масовну публику, објашњава професорка Миливојевић.

Сњежана Миливојевић, професорка ФПН-а: „Таблоидна штампа је један од нежељених исхода комерцијалног медијског модела и она је настала у моделу слободне или тржишно оријентисане штампе. Настала је у неколико великих таласа таблоидизације који су у последња два века запљускивали медијски свет. Њен успон се увек везивао уз периоде великих криза и уз периоде нарасле тржишне конкуренције, било због промене медијских модела било због нових технологија, и ми управо живимо  у једном таквом вртлогу.

Жута штампа у Србији

Ера српске жуте штампе почиње, почетком двадесетих година прошлог века, оснивањем листа ”Београдски дневник”, а њени зачетници били су Крста Цицварић и Пера Тодоровић.

После другог светског рата, одлике таблоидне штампе, као што су крупни наслови и фотографије и кратке вести, имају листови Вечерње новости и Политика Експрес, који служе и за обрачуне са политичким неистомишљеницима. Коментар објављен у време бомбардовања, 5. априла 1999. „Ћурувија дочекао бомбе“ у Политици Експрес, најавио је убиство новинара Славка Ћурувије.

У другој половини деведесетих година оснивају се полу-таблоиди Глас јавности, Блиц, Дневни телеграф, да би се од двехиљадите до данас десетине нових нашло на киосцима.

Антоније Ковачевић, бивши уредник листова „Наше новине“, „Ало“, „Газета“, „Курир“: ”Оно у шта су се нажалост изродили таблоиди и што имамо неких последјих седам, осам година, то је  апсолутно да су сви до једног, и то не само таблоиди него и остали медији, остала дневна издања која су се претворила у таблоидна штива,  у служби режима, на  мање или више упадљив начин, неко то ради софистицирано као Блиц, а неко то ради банално као што то ради Информер” 

Сваке покретнуте дневне новине, у новом миленијуму, су у ствари биле таблоид.

У годинама иза нас, и то најчешће у време избора, настајале су али су и нестајале таблоидне новине као што су Национал, Идентитет, Сутра, Газета, Пресс, Сан, Наше новине.

Пеђа Михајловић, главни и одговорни уредник штампаног издања Блица: ”Из неког разлога политичари у Србији сматрају да је згодно имати медиј. Ако погледате ту историју последњих петнаестак година највише медија је настало непосредно пре избора, трајало док је требало и угасило се после избора. Неки чак нису успели ни да опстану до избора због неисплативости.“

Крајем 2007, уочи председничких избора, у размаку од само неколико дана, покренута су три таблоида: „Сутра“, „Ало“ и „Газета“. До данас, преживео је једино „Ало“. Тамара Скрозза указује да су у последњих седамнаест, осамнаест година у индустрији жуте штампе углавном иста имена.

Тамара Скрозза, новинарка и чланица Савета за штампу: „Апсолутно је јасно и логично да су исти људи правили таблоиде двехиљадитих и данас и потпуно је јасан њихов пут од некадашњег Национала итд. до данашњих Алоа, Курира, Српског телеграфа. Ви сте у старту имали новине које су финансиране из политчко тајкунских извора са одређеним политичким и бизнис идејама и циљевима. Утицај таблоида је растао па су порасли и апетити самих таблоида, али и апетити оних људи који стоје иза њих. Таблоиди су, по мом мишљењу, увек били језиви, али су тадашњи Курир и Национал мале маце у односу на ово што данас раде Информер, Српски телеграф,  Курир и Ало чак.“

Оваквој улози таблоида додатно је погодовала и нетранспарентност над власништвом медија. Према извештају Савета за борбу против корупције објављеном 2015, од 50 анализираних медија код 14 је утврђено у потпуности или делимично нетранспарентно власништво, док је код 13 медија власништво формално транспарентно, али се у јавности као власник тих медија перцепира неко друго лице.

Такав случај био је са таблоидом Пресс за кога су многи говорили да га је основао Драган Ђилас, а да га финансира Мирослав Мишковић. Власник Делте то је коначно и признао крајем 2012. године када је објавио да престаје са финансирањем овог београдског таблоида.

Бранко Чечен, директор Центра за истраживачко новинарство: „Ми сада имамо читаву нову струју таблоида чија је улога чини ми се једнако опасна као ових вулгарних таблоида, а то су гласила типа Експреса у којима се ствари спинују на начин који даје много интелигентнији оквир за врло штетне потезе власти или пословних људи. Врло сличну ствар је радила Политика и ради још увек, која чини да постоји некакав плурализам тамо, посебно коментатора и на неки начин то јесте тачно, али када видите како намештају основно информисање у својим извештајима, како фолирају истраживачко новинарство, на начин који је, било коме ко зна нешто о томе мучан.“

После 2000. у складу са демократским принципима, нове власти попуштају стегу у којој је Милошевићев режим држао медије и доносе либералнију регулативу. Међутим, парадоксално, слободу медија и отварање тржишта највише су искористили таблоидни медији. Они постају средство за бескрупулозну политичку борбу, за јачање моћи и утицаја, за пласирање пожељних информација, као и за криминалне обрачуне.

Таблоидни механизми обрачуна

Обрачун са неистомишљеницима, блаћење људи на основу измишљених података, спиновање јавног мњења зарад интереса одређене политичке или економске групације, увођење простаклука и вулгарности у јавни дискурс Србије, фалсификовање истине, застрашивање и узбуњивање јавности  – само су неке технике рада домаће таблоидне штампе.

Сњежана Миливојевић, професорка ФПН-а: „Таблоиди говоре језиком којим увек говоре популисти и радикални политичари. Таблоиди не подижу критичку способност јавности, не подижу могућност да разумеју свет у коме живе, него емоционализацијом и поједностављивањем и снажним притсиком да се идентификујемо за или против пре него што и знамо због чега смо за или против, стварају једну агресивну и запаљиву атмосферу у друштву.“

После двехиљадите таблоиде су оснивали и уређивали и људи блиски мафији, тајним службама, па и сами припадници криминалних група. Застрашујућа моћ оваквих медија  демонстрирана је током 2002 и 2003. Таблоидни листови Национал, Идентитет, Сведок спроводили су најмонструознију кампању против тадашњег премијера Зорана Ђинђића. Циљ је био да јавности наметну слику Ђинђића као човека који злоупотребљава свој положај, који је умешан у незаконите послове и корупцију, и који је чак и сам члан мафије, чиме је стварана атмосфера у којој је касније било прихватљиво и његово убиство.

Са променом власти 2014. поједини таблодини листови се стављају у функцију најјаче политичке странке, а таблоидни начин извештавања сели се и у електронске медије, па се сада може говорити о синхронизованим медијским нападима на поједине личности и идеје. Напад на непожељене особе или организације најчешће креће из дневног листа Информер, да би причу потом преузели и електронски медији као што су Пинк, Студио Б, телевизија Хепи. Потом иста особа или организација постаје и главна тема конференције за штампу у Немањиној 11.

Бранко Чечен, директор Центра за истраживачко новинарство: „Можда је најдрастичнији био пример омбудсмана Саше Јанковића који је нападнут тако мучки и на тако одвратан начин да ја који волим таблоиде и пратим их у свету, нисам упамтио. Можда је био у Азербејџану где је наша колегиница Кадиџа Исмаилова завршила у затвору, а сада је у кућном притвору. Можда сам тамо видео гори пример када је на дуплерици једних новина објављен наслов „Кадиџина јерменска мајка мора да умре“.“

Због критике рада власти и контроле истражних поступака поводом случаја пребијања премијеровог брата Андреја Вучића на паради поноса 2015, тадашњи заштитник грађана, Саша Јанковић, проглашен је убицом. На насловној страни Информера месецима је објављивана његова фотографија уз питање да ли се осећа одговорним за смрт пријатеља који је трагично настрадао почетком деведесетих. Иако је овај случај  био завршен пре више од двадесет година, провладини таблоди су у циљу дискредитовања Јанковића, данима објављивали документа за која је било јасно да потичу из МУП-а.

Саша Јанковић указује да су му се, као заштитнику грађана, многи обраћали за помоћ због напада које су и сами трпели из таблоидне штампе.

Саша Јанковић, заштитник грађана 2007-2017: ”Ја виђам људе који су високо образовани, са истим тим таблоидима под мишком дођу код мене у канцеларију. Бивши председници влада, министри, градоначелници су долазили код мене са тим таблоидима и рекли видите шта ми раде. Ја им кажем – па да, само кад сте ви били на власти ви сте то радили неким другим људима.

Поред опозиционих политичара и странака, честа мета таблодиних прљавих кампања су и новинари и медији који се баве истраживачким новинарством и откривањем корупционашких и криминалних афера. Како би дискредитовали информације које такви медији објављују, провладини таблоиди проглашавају новинаре за „сараднике мафије“, „нарко дилере“, „терористе“, „шпијуне“.

Баш то се догодило уреднику портала Крик, Стевану Дојчиновићу, након најаве да ће његова редакција истраживати порекло имовине функционера. Дојчиновић је проглашен за мафијаша, садомазохисту и сарадника страних обавештајних служби.

За планирање рушења власти, таблоидни медији без икаквих основа оптужују не само представнике цивилног друштва, политичаре и новинаре, већ и стране дипломате. Лета 2016. Информер је за намеру дестабилизације власти, поред новинара, оптужио и амбасадоре Мајкла Девенпорта и Кајла Скота. Осам прозваних новинараи јавних личности су због тог текста тужилли овај лист. Међутим, до данас нису добили одговор од тужиоца у којој фази се налази овај поступак.

Тамара Скрозза, новинарка и чланица Савета за штампу: „Да вас подсетим, рушење уставног поретка је кривично дело за које је прописана затворска казна до 40 година робије, дакле то је највиша затворска казна и вас неко на насловној страни означи као таквог. Па моја природна реакција је била да ће тужилаштво реаговати. Истражиће да ли ја рушим уставни поредак или га не рушим, да ли смо нас десеторо у некаквој уроти. Наравно, ништа се није догодиило.“

Саша Јанковић, заштитник грађана 2007-2017: „Ако на низу насловних страна осване човек као убица, да ли сопствене жене, да ли свог пријатеља, да ли ко зна кога, или као неко ко врши државни удар. Не постоји начин, средство како се та неистина, ако је неистина, а не може бити истина све док суд не утврди то, не постоји начин како се та истина може избрисати из свести људи јер ми ипак не функцинишемо по приниципу док не видим пресуду то за мене није тако, дакле утичу ствари на нас, утискују се у наше памћење.“  

Једна од омиљених активност српских таблоида јесте и хистерично позивање на рат са суседима. Модел је познат од раније, сличне написе грађани су имали прилике да читају и пре више од једне деценије.

Последњих месеци таблоиди опет интензивно застрашују јавност са најавама рата на Балкану, али и у самој Србији.

По писању ових листова, у рат против Србије креће Албанија, коју подржавају Турска, Хрватска, Сорос и америчка обавештајна служба, док је на српској страни једино руски председник који нам у заштиту нуди руско оружје!

За узбуњујуће текстове који могу бити основ за ширење панике, до  сада нико није одговарао, нити су реаговале надлежне институције.

Бранко Чечен, директор Центра за истраживачко новинарство : „Мислим да новинари Информера не заступају грађане него заступају интересну групу на чијем врху је премијер и то их чини заправо само једном пропагандном групом која злоуптребаљава оно што би требало да буде улога медија. Тако смо ми довели медије до тога да морају да се такмиче са тим грозотама, које заиста привлаче пажњу огромног броја нашег неписменог становништва јер педесет одсто становништва у Србији није у стању да понови садржину пасуса који су прочитали или је неписменије од тога.“

Осим што узбуњују јавност и блате недужне људе, постоје индиције да таблоиди своју моћ умеју и добро да наплате.

Рекет и уцена су, кажу наши саговорници, јавна тајна српске медијске сцене. Својевремено је и бивши градоначелник Београда Драган Ђилас у једном интервјуу рекао да су таблоиди тражили од њега милион евра како би престали да пишу о њему и о његовим пословима.

Тамара Скроза објашњава како се такви „мутни послови“ могу препознати у самим текстовима таблоида.

Тамара Скрозза, новинарка и чланица Савета за штампу „Кнез Петрол је велика, моћна фирма. Информер је ове године имао на насловној страни причу о томе да газда Кнез Петрола има миионе и не плаћа струју. Није прошло ни месец дана Информер је објавио дуплерицу на којој се каже  газда Кнез Петрола сам оре своје њиве. Он је ту већ представљен као супер херој и ту је апсолутно јасно да је дошло до неког дила. Не може се ништа доказати и то је одговор на питање зашто се такви случајеви никада нису нашли пред правосудним органима.“

Занимљиво је да се, по писању Истиномера, поједини високотиражни таблоиди, као Информер или Српски телеграф, од ове године финансирају и из општинских каса, што не би био никакав проблем да се ове новине уместо извештавања у интересу јавности не баве пропагандним протежирањем локалних власти.

Бранко Чечен, директор Центра за истраживачко новинарство: „Извор новца је држава која и даље наставља да каналише новац према својим омиљеним медијима, на врло скривен начин као што смо видели на примеру Пинк-а, али знамо и неке ствари у вези са Информером. Постоје дилови за које ми не знамо и никада нећемо сазнати јер ако вам треба један медији који ће на тако бескомпромисан начин да заступа ваше интересе и да се бави најпрљавијим пословима којима ви као полтичар нећете да прљате свој имиџ, онда ћете уложити  новац да то одржите јер је то изванредно средство.“

С обзиром да све мање грађана купује дневне новине и да је цена дневних листова у Србији веома ниска, поставља се питање како опстаје дневна штампа

Антоније Ковачевић, бивши уредник листова „Наше новине“, „Ало“, „Газета“, „Курир“: ”За те паре ви не можете новинару да дате пристојну плату, тако да су новинари и у већој мери уредници и власници медија ти који су принуђени да склапају прљаве дилове са полтичким партијама на власти не би ли преживели”.

Наши саговорници указују да се новац циљано „упумпава“ у подобне медије који су онда у прилици да цену новина спусте испод тржишне.

Антоније Ковачевић, бивши уредник листова „Наше новине“, „Ало“, „Газета“, „Курир“: „На основу тога што сте у дослуху са режимом добијате одговарајући новац од јавних установа, од министарстава.“

Пеђа Михајловић, Блиц: „Често да би као медиј опстао мораш да будеш подобан, не мислим само у смислу да будеш за неког, него довољно је само да не будеш против, да будеш коректан и да можеш да рачунаш на одређен део медијског колача када је реч о маркетингу и оглашавању. Оглашавање опада данас око тридесет одсто сваке године у штампаним медијима, на сајтовима не расте довољно да би то надоместило, с друге стране телевизије једу највећи део тог колача и све то увезано тера људе на очајничке мере да би преживели.“

Од таблоидизације медија до таблоидизације државе

Таблоидни начин информисања се из штампаних проширио и на део електронских медија, што је отворило пут таблоидизацији читавог јавног простора, који користе и представници државе. Уместо кроз институције своју политику спроводе кроз таблоидне медије.

На феномен таблоидизације државе већ годинама упозорава и институција Заштитника грађана.

Тако се у годишњем извештају за 2013-у констатује да се: “срозава поверење грђана у инситутуције и сугерише им се да истинска друштвена моћ не лежи у институцијама већ у неформалним центрима моћи који су у стању да “управљају јавношћу”.

Примери за таблоидизацију државе су бројни: особе се проглашавају кривим у таблоидним медијима а не на основу судских пресуда; снимци служби безбедности се користе за медијску дискредитацију, а не за процесуирање; извршна власт своје одлуке и будуће потезе најављује кроз таблоиде уместо у државним институцијама. Сигурно најупечатљивији пример ове праксе је када таблоидни медији без икаквих санкција узбуњују јавност тврдњама о државном удару и рату.

Саша Јанковић, заштитник грађана 2007-2017: „Та таблоидизација државе је у ствари сада на сцени, где држава не остварује своје циљеве преко државних органа већ преко својих таблоида. Зато имамо конференције за штампу на којима се грађанима представљају решења проблема, дакле на конференцијама за штампу, а не кроз пресуде, не кроз решења инспекције, не кроз акте државних органа.“

Таблодина шампа свакодневно крши закон и новинарски кодекс, а број прекршаја се из године у годину увећава, потврдили су резултати мониторинга саморегулаторног Савета за штампу. У 2016. осам дневних листова прекршило је Кодекс новинара у хиљаду и по случајева више него током 2015. По броју прекршаја предњаче Информер и Српски телеграф.

Таблодни медији најчешће крше право на приватност и претпоставку невиности, право на достојанствно личности, крше права деце и малолетника, објављују неистините и дискриминишуће информације, што све може бити основ за подношење тужбе суду.

За овакве прекршаје Закон о јавном информисању и медијима предвиђа скоро симболичне казне у износу од 50 до 150 хиљада динара, док су за електронске медије, који шире говор мржње и крше права малолетника, предвиђене веће казне које се крећу између 500 хиљада и 2 милиона динара.

С друге стране, за објављивање лажних вести које могу изазвати панику, кривични законик предвиђа затворску казну од 6 месеца до 5 године.

Тамара Скрозза, новинарка и чланица Савета за штампу: ”Ја мислим да би правосудни органи апсолутно требало да реагују на оно што таблоиди објављују напросто што оно што они објављују има директне последице на живот конкретних људи. То нису само приче које су објављене са некаквом политичком позадином, то су приче које врло директно угрожавају безбедност и урушавају достојанство и професионални интегритет људи о којима се извештава.

Они који су се нашли на удару таблоида, попут Бранка Чечена, сматрају да закон не нуди могућност адекватне правне заштите.

Бранко Чечен, директор Центра за истраживачко новинарство: „Код нас је систем такав и у законодавству али посебно у судској пракси коју је ова власт изменила, чини ми се да су они кључно утицали на то, да су казне мале, да не можете да тужите таблоид ако је објавио нешто о било којој групи особа, без обзира да ли је то организација или нека група особа, него само физичко лице може да тужи.“

Високе казне за британске таблоиде

За разлику од недодирљивх таблоида у Србији, који не одговарају за кршење закона, или су за то санкционисани занемарљивим износима, таблоиди у Британији плаћају високе казне када угрозе нечију приватност и повреде нечији углед.

Добро је познат случај Мардоковог таблоида Њуз оф д врлд (Неwс оф тхе wорлд), који је угашен 2011, након што је откривено да су новинари тог листа годинама објављивали информације до којих су долазили прислушкивањем мобилних телефона глумаца, политичара, фудбалера, па чак и неких чланова краљевске породице. Неке од жртава прислушкивања добиле су обештећење веће и од шесто хиљада фунти.

Овај до тада незабележени скандал у британској штампи, само неколико година касније добио је још драматичнију репризу, овога пута телефоне славних прислушкивали су новинари таблоида које издаје Мирор Груп (Миррор Гроуп). Ова медијска компанија је, оштећенима до данас исплатила преко 52 милиона фунти. Међу познатима који су били жртве скандала су и глумци Хју Грант и Елизабет Харли, која је обештећена са више од 260 хиљада фунти.

Поруке за крај

Тамара  Скрозза, новинарка и чланица Савета за штампу: „Ја имам утисак да ћемо ми једног дана када се буду писале антологије таблоида, када се буду писале историје овог нашег времена лако доћи до механизма на који су рекетериани политичари, до механизма на који је оствариван политичко-тајкунски интерес, до свега  онога што је висока политика испреплетема са таблидима, али никада, на жалост никада, нећемо моћи да измеримо па ни да направимо сведочанство о погубном, о трагичном утицају који су такви медији, ако их уопште можемо медијима звати утицали на живот обичних људи.“

Дозволивши да таблоидни поглед на свет буде доминантан, Србија је постала земља урушених вредности и  морала, урушених институција. Земља у којој се уместо одговорне државне политике нуде јефтин сензационализам и измишљене афере. Да би се овакво стање променило потребна је снажна акција у којој ће учествовати одговорни медији, грађани и одговорна држава.

Ако желите боље друштво, реците не таблоидима, и за почетак престаните да их читате!