Вести

13. 05. 2017.

Аутор: Сања Кљајић Извор: Deutche Welle

Радио са ставом – само још на интернету

Најпре су у приватизацији изгубиле идентитет, онда им је промењена уређивачка структура, а онда се умешала политика. У Србији данас на кратким таласима практично не постоји „радио са ставом“. Али зато је ту интернет.Када је Радио-телевизија Војводине 2014. године покренула омладинску радио-станицу ма интернету О радио, био је то велики корак напред.

Покрајински јавни сервис искорачио је из своје традиционалне свакодневице ка непознаници која је до тада била уточиште за садржаје са маргине. Пред млад колектив поставили су највише професионалне стандарде и захтев да на дневном нивоу производе мултимедијални програм.

Да су чланови редакције на тај амбициозан задатак успели да одговоре, потврда је стигла већ 2016. године када су у финалу „Радио битке“ у Фиренци освојили титулу најбоље европске радијске станице. Само годину дана касније, деле судбину култних домаћих ФМ радио-станица у нестајању. Попут великог Студија Б Душка Радовића и Ђоке Вјештице, који је у приватизацији изгубио свој идентитет или Деведесетдвојке коју је заменила плејлиста, и О радио се нашао пред питањем опстанка, а њихови новинари пред дилемом да ли коначно дићи руке од медија.

„Форматирање радија“

Модел се преноси као (лоша) агенцијска вест: прво се промени уређивачка структура, па политика. Па се укину емисије, па се укину новинари. Образложења су формална, а суштина јасна: није више проблем мислити другачије, него је проблем мислити уопште, каже за ДЊ радијски водитељ Дашко Милиновић. Његов колега Младен Урдаревић с којим води јутарњи програм „Аларм“ и он, већ су ветерани у селидби с једне на другу радио-станицу. „Један од највећих разлога зашто се селимо јесте ситуација познатија као форматирање радија, а то је рецепт који је стигао из ЕУ за земље с јефтинијим улазницама. За њих се прави посебна врста радија, говорни програм од 15 секунди, програмирана прича човека-робота без мишљења, без става, уз глупе констатације и свако одсуство личности. А онда иду четири песме“, прича за ДЊ Младен Урдаревић.То је „винамп с грешком“, убацује се Дашко. Он међутим додаје да су, за разлику од тих селидби, на О радију доживели прави политички прогон. „Први пут се десило да је дошла екипа џибера и дивљака која је рекла да не сме да постоји дисонантни тон нигде, па чак ни на интернет-радију, за који су се већ постарали да може да га слуша веома мало људи“, каже Милиновић.

У сличној атмосфери, отказ је био једини излаз и за Вељка Пајовића, уредника и водитеља култне јутарње емисије „Београдска разгледница“ радија Студија Б. Из куће чије је боје бранио 25 година, отишао је након што је у програму критиковао то што је Студио Б бацио хиљаде старих плоча. Критика на рачун куће која је, како каже, након приватизације стављена у корист једне партије и једног човека, коштала га је прво усмене суспензије, а потом је од руководства добио довољно „непристојну понуду“ коју није могао да прихвати. Споразумно су се разишли.

„Слобода је одговорност. То ова власт не схвата. При том ја не говорим о истраживачком новинарству, ја говорим о писменом новинарству. Ова се власт плаши обичне духовите опаске, плаше се врцавости. Али то неће то вечно трајати. Сви ти медији које су они ухапсили, прво ће се обити о главу њима“, каже Вељко за ДЊ.

Онлајн-тонови

У борби против дисонантних тонова, О радио је остао без пола редакције. Водитељски двојац Софија Балаћ и Вукашин Карталовић, који су у име О радија подигли победнички пехар у Фиренци, напустили су медије. Софија предаје енглески језик преко интернета, а Вукашин је уточиште нашао у Заводу за заштиту природе. Од новинарства је, барем привремено, руке дигла још једна група колега.

„Оно што је фасцинантно у вези с мојом генерацијом, јесте и то што ми знамо да се снађемо преко интернета, тако да користимо све могуће вештине или доучимо нешто ако не знамо. Свако од нас имао је различите вештине или их је стекао у току рада, тако да нисмо лимитирани на новинарство“, објашњава Софија Балаћ за ДЊ.

Њен старији колега Вељко Пајовић, међутим, каже да не би радио ништа друго. „Ако сте новинар једном, увек сте новинар. Требало ми је времена да дођем себи. Тек сад сам, после више од годину дана, дошао до неке опреме и кренуо с неким малим интернет-програмом. Али верујем у себе, па ћу пробати нешто да направим“, прича Вељко.

Мустру је узео од Дашка и Млађе. Њихова последња селидба била је на интернет. Кренути од нуле, кажу, значило је пронаћи простор, новац и опрему, при чему је неизвесност успеха захтевала максимално снижавање трошкова. Слушаоци су им, међутим, врло брзо изашли у сусрет. Прикупили су новац и вратили се пред микрофоне. „Ми смо заправо ФМ радио преселили на интернет. То јесте подкаст, али да не радимо ФМ, не би био подкаст такав какав је“, објашњава Млађа. „Као пекара“, додаје Дашко, „Ми морамо лебац умесити ујутру, а ти га купи поподне.“

Циљ је, кажу, да се радио Дашка и Млађе (насловна фотографија) претвори „радио републику“, где ће они бити јутарњи програм, док ће остатак дана људи сличних светоназора имати своје емисије. Њихове колеге са Радија Б92 и Студија Б у томе су већ успели. Онлајн радио-станица Радио Апарат с радом је почела крајем прошле године. Идеја је била да се помешају сензибилитети добрих радио-станица и да подсете на нека златна доба радија, а све то причајући о култури, уметности, музици. „Љубав према музици је нешто што води Радио Апарат. Музику третирамо с поштовањем. Нема оног као причају двоје људи испред микрофона, па кажу: ’А сада музика’. То се каже која је музика и нешто о њој“, прича Владимир Скочајић Скоча, који је после гашења Радија Б92 своју емисију „Гистро ФМ“ преселио на Радио Апарат.

Нешто о музици, али много и о друштву, додаје његова колегиница с Радио Апарата Светлана Цеца Ђоловић, која је на Студију Б водила емисију „Дискомер“. Уместо класичних вести и дневне политике, одлучили су се да друштво осликавају кроз уметност, свакодневни живот и борбе. „Политику или друштвена кретања пласирамо кроз то како се она осликавају на културну сцену, на друштво само по себи, на животни стил: где излазимо, шта једемо, како станујемо. У плану нам је емисија о урбанизму, јер је то важна и горућа тема и то нас више занима него пуко пласирање вести, које доноси много могућности да манипулацију“, прича Ђоловић за ДЊ.

Публика тек долази

„Од клика до клика“, сви они су већ нашли своју публику, иако нико није прославио ни први рођендан. Радио Апарат стигао је до 300.000 појединачних укључења у току дана, а Дашка и Млађу затекли смо, како сами кажу, на најсрећнији дан у месецу – када им са Патерона стигне уплата од слушалаца. Они су преко те платформе за краудфандинг успели да осигурају у сваком тренутку три до шест месеци опстанка у етру. „Наша улога у развоју интернет радија у Србији је у томе што смо се први одважили на краудфандинг у правом смислу те речи. Да пробамо целу ствар да базирамо на принципу колектива, јер су сви слушаоци део нашег колектива. Ми нисмо класичан бизнис, ми смо потпуно бесплатни, а платиш ако желиш и колико желиш да нас платиш. Ми смо онај што ти покаже где је празно паркинг-место, па му даш ако хоћеш“, прича Дашко.

Број слушалаца, међутим, и даље је непознаница, али су сви уверени да публика постоји и да она тек долази. „Ретко која млада особа ће данас укључити ФМ радио, осим уколико слушају у колима. Мобилни телефони постали су преносни радио-апарати и свако може да скине подкасте и слуша их на путу до факса или посла“, објашњава за ДЊ некадашња водитељка „О радија“ Софија Балаћ. То што је интернет табу, каже, то је због тога се људи тешко привикавају на нову технологију и увек презају од онога што је ново.

„Када људи буду слободни да у својим мобилним телефонима имају више интернета, а не ово колико им провајдери дају на кашичицу и папрено наплаћују, онда ће бити другачије“, додаје Дашко. „Јасно ми је зашто човек не може да се одлучи да нас слуша директно на телефону – зато што му за три дана поједемо цео интернет. Али већ у првој суседној земљи није тако и ови то добро знају. Али то се мора решити.“

„Слобода ће наћи пут“

Док се не реши, да ли би се вратили на своја стара радна места када би се ствари вратиле на старо? Не, децидни су сви. „Свестан сам тежине своје одлуке, али ниједног часа се нисам покајао. То је питање достојанства. Борићу се на свој начин, али нисам допустио да ме на такав начин понизе и то људи који су мање вредни од мене. Не изигравам никаквог јунака, али хоћу да улицама свог града ходам слободо. Човек је рођен да усправно хода“, прича Вељко Пајовић.

„Не желим да се сваког месеца бојим да ли ћу добити уговор или не, и то не због моје некомптенеције да радим тај посао, него зато што је неко тако одлучио“, додаје Софија Балаћ. „Нисам скинута с плана ангажовања зато што ми је неко рекао: ’Ти ово ниси добро урадила’. Ја бих то прихватила и питала да ли могу да се поправим и да ли постоји шанса да се вратим ако се поправим. Сматрам да то није било фер и нећу да чекам да ми се иста ствар деси. Хоћу да се унапређујем и да радим“, каже Софија.

Дашко и Млађа би се на ФМ вратили само под условом да они свој сигнал дају њима, што је могућност коју све радио-станице имају и у овом тренутку, али се, кажу, нико не усуђује. Иако су у Србији сви пионири у својим покушајима, ипак гаје наде и верују да се тржиште већ шири. „Људи су разочарани концептом градских радио-станица и ја први имам жељу да пустим радио који је на српском и који могу да пустим код куће и да га слушам. То се управо дешава са Радио Апаратом“, прича Скоча. Цеца додаје да то не значи да нема запиткивања када ће прећи на ФМ. „Ми нећемо на ФМ. У томе и јесте разлика. Ово није штака до ФМ-а, јер мислим да би требало да градимо медиј који ће да функционише са својим законитостима и да се омасовљује. Верујем да је то још један прозор који отварамо на интернету“, прича Светлана Ђоловић.

У тој мисији, завршава Дашко Милиновић, они су „побуњеници који чувају правила“. „Оно што излази из наших уста кудикамо је људскије од оних медија који имају националне фреквенције. Ми ћемо кад-тад ове кретенизоване ФМ-станице и заплашене јавне сервисе растурити сигурно, зато што слобода избија из људи и наћи ће пут.“