Вести

01. 03. 2017.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Курир и Вучић: Љубав и свађе, преваре и помирења у таблоидној српској сапуници

„Слободарско“, емотивно и снажно саопштење Курира поводом једне Вучићеве изјаве могло би да изгледа као часна борба за слободу информисања, да већ после неколико дана на насловној страни овог таблоида није освануло ново додворавање премијеру. Успони и падови у овој бурној вези трају годинама, од самог доласка напредњака на власт.

Власници и уредници Курира опет су почастили јавност слободарским саопштењем на основу којег би неко неупућен лако могао да помисли како је ово лист на чијем извештавању почивају медијске слободе у Србији, и од чије судбине зависи демократија ове државе.

Све је почело 21. фебруара и насловном страном на којој се обзнањује да ће Томислав Николић бити премијер, а затим и наводном Николићевом журбом да такве наводе демантује. Коначно, кад више није било јасно да ли је Курир пожурио да објави оно што некоме није одговарало или је напросто измислио читаву ствар – огласио се и Александар Вучић који је у познатом стилу објаснио како још ништа није готово и како неће да учествује у „том вашем ријалитију“.

стине ради, Вучић приликом посете Врбасу заправо уопште није апострофирао Курир: у оригиналној изјави, он не помиње „Куриров ријалити“, већ „ријалити који ви правите и намећете“ – што се вероватно односи на све медије или пак на безличну масу претпостављених непријатеља којима се премијер врло често обраћа.

„Вучићу, нисам очекивала да сте тако млади“

Иако овај Вучићев наступ не спада у агресивније, иако је премијер другим медијима ових дана упутио неупоредиво горе увреде и грдње, па и упркос томе што се по свој прилици уопште не обраћа (само) Куриру, тај је лист одговорио необично емотивно и снажно.

Уредништво између осталог наводи да се оптужбе за дестабилизацију државе упућују на рачун запослених у Куриру само зато „што часно раде посао новинара“, да је Курир једини дневни лист који сме да објави интервју са Сашом Јанковићем, да је председник компаније која издаје Курир опет „на мети оних који не умеју да мисле, али добро слушају свог газду“ итд.

Коначно, ту је и поетична порука: „Ако треба да платимо цену што не пишемо по диктату власти, већ у интересу грађана, онда ћемо увек бирати грађане Србије“.

Само по себи, све би то изгледало врло похвално и мотивишуће, професионално и људски часно – да иза овог саопштења стоји борба за медијске слободе и право на извештавање. Упркос томе што одговарају на оптужбе које нису ни изречене, па се поставља питање на шта заправо и коме одговарају, надлежни у Куриру, као и сви људи из струке, и те како би требало да се огласе у времену када су онемогућени нормалан рад и функционисање медија.

Међутим, овде о томе није реч. Овде је реч о још једној „брачној свађи“ између Курира и актуелне власти – пре свега, овде је реч о листу који континуирано гази по свим професионалним и етичким стандардима, о таблоиду који је начином извештавања о власти и противницима власти и те како допринео медијској каљузи у којој се сада сви ваљушкамо.

Пошто свако има право да се промени, чак и то и такво саопштење, из тог и таквог листа, могло би да делује колико-толико сувисло, да се већ после неколико дана није појавио текст „Моника Белучи похвалила премијера: Вучићу, нисам очекивала да сте тако млади!“, најављен и на насловној страни.

На основу степена бљутавости, рекло би се дакле, да је ова краћа „брачна свађа“ завршена и да од оне приче о плаћању цене и херојском отпору власти – нема више ништа.

Србијо, извини

Последњи већи сукоб између власника Курира Александра Родића и његовог имењака Вучића избио је у новембру 2015, а ни до данас није разјашњен: то је она комплексна сторија започета антологијском насловном страном на којој се Курир извињава Србији због „улепшавања стварности“, а Родић храбро стаје „испред наше професије и каже – доста“.

Сага је настављена низом сулудих оптужби и још сулудијих одбрана, где на крају никоме ништа није било јасно, а целокупна медијска сцена додатно је запрљана излучевинама непознатог порекла и ефеката.

Овај пут, контранапади су изостали, али то свакако не значи да је у чудесној симбиози између овдашњих таблоида и Александра Вучића завладао мир. Напротив. Досадашња пракса говори у прилог тези да ће свађа свакако бити још – тим пре што је у међувремену настао Српски телеграф који је по смелости којом крши етичке и професионалне норме превазишао чак и Информер, који нема проклизавања налик Курировим и који захваљујући томе убрзано постаје вођин други најомиљенији лист, додатно компликујући тржишно-политичку борбу међу таблоидима.

На чијој је страни Курирово срце

У међувремену, чекајући нове епизоде те таблоидне сапунице, није згорег присетити се како је заправо Курир стајао на бранику професије свих ових година и како се ту часно бавило новинарством. У том смислу, нема потребе ићи у дубље анализе: сасвим је довољно прелистати насловне стране.

Током 2013. године, рецимо, Александар Вучић – тада у функцији првог потпредседника Владе и министра одбране, често је с ударног места у Куриру поручивао против кога се бори и себи врло јасно крчио пут ка премијерској фотељи.

То је изгледало овако:

„Вучић неће на Копаоник с криминалцима“ (насловна страна 14. марта)

„Вучић нови премијер?“ (2. јул)

„Вучић рекао све што му лежи на души: Нећу да дозволим да ме ико уцењује“ (3. јул)

Ако је до тада ико уопште сумњао на коју је страну кренуо први потпредседник и на чијој је страни Курирово срце, насловна страна од 14. јула разбила је и последњу недоумицу. „Вучић дао ултиматум: Дачићу, имаш пет дана да смениш министре или идемо на изборе“ писало је крупним словима, уз објашњење да је „први потпредседник владе и лидер СНС Александар Вучић најавио смене у министарству културе, спорта и одбране, али од СПС и УРС захтева да жртвују по два министра“.

Две седмице касније, 27. јула, Курир обзнањује како је „Вучић сменио себе и још три министра!“, уписавши се тако у антологију бесмислених и бизарних наслова.

Нешто касније, објављене су и насловне стране на којима Вучић директно напада тадашњег градоначелника Београда Драгана Ђиласа: „Александар Вучић: Истражићемо све о тајкуну Ђиласу“ (1. септембар) и „Александар Вучић открио: Србија ће закукати кад види шта је Ђилас урадио у Београду“ (7. октобар). Курирова битка против Драгана Ђиласа и иначе је једна од оних по којима се памти период највећег професионалног бешчашћа тог листа, а који су обележиле насловне стране „Ђитлер“, „Паразит“ (30. март 2013), „Какав идиот: Ђилас претрчавао ауто-пут“ (4. април 2013) или легендарна „Зорана: Ђилас је ован“ (14. октобар 2013).

Ниједан од ових и многих других навода који су се тицали Драгана Ђиласа, његових послова и његовог приватног живота, нису били важнија Курирова тема након што је Ђилас отишао с позиције градоначелника – као да је све и било објављивано само да би он уступио место Синиши Малом, а не због јавног интереса.

Херојски о хероју

Што се Курира тиче, идућа, 2014. година, прошла је у истом тону. Осим политичких успеха, славили су се и други Вучићеви успеси, па је светлост угледала антологијска насловна страна о спасавању људи са завејаног ауто-пута: „Хероји! Ноле и Вучић спасавали малишане из сметова!“ (2. фебруар).

Ипак, велико финале догодило се 16. марта, када је Курир упркос изборној тишини најавио „Крај политичке мафије“, навео низ наводних непочинстава претходне власти и поносито узвикнуо „Народ одлучује“. Дан касније, на насловној страни писало је да је у питању „историјска победа СНС“, да би 28. априла прича о новој влади била закључена овако: „Срећно нам било! Србија има нову Владу; Премијер Вучић: Реформе почињу! Посланици, јешћете, спаваћете и умиваћете се у Скупштини“.

Остатак 2014. био је у знаку премијерове борбе против криминала, па се тако наставило и у 2015.

„Премијер на мети због Шарића – Државни удар; Мафија у МУП покушава да уцени Вучића“ објављено је 29. мај 2014.

„Државни удар на утајиваче пореза: Вучић хапси краља шверца“ (1. фебруар 2015)

„Вучић: Доста је кукања, мора да се ради“ (2. фебруар)

Ипак, није све било само „песма“. Курир је био и прилично забринут за безбедност премијера и његову политичку будућност – могло би се рећи чак и више од Информера, који се у то доба само спорадично бавио том темом.

„Црна рука прети: Убити штакора Вучића!“ (25. март)

„Америка и Русија у рату за Србију: Вучићу спремили паклени маљ“ (13. април)

„Политичари, естрада и тајкуни бесни: Вучићу, зажалићеш! Не дирај нам лову“ (27. јул)

Ако је судити по Куриру, Вучићу нису претиле само мрачне силе зла, већ и његови најближи сарадници. Тако је 31. октобра 2014. осванула насловна страна с оваквим открићем: „Дачић отео Путина од Вучића (Док је руски председник пружао руку Вучићу, наш шеф дипломатије затрчао се ка Путину и, на запрепашћење обезбеђења, загрлио руског лидера из све снаге)“.

Но, у то време отворена је и знатно важнија и дугорочнија прича о сукобима с Томиславом Николићем, где се Курир отворено сврстао на Вучићеву страну. Откривало се тако: „Тома руши Вучића на јесен: цепа СНС и оснива странку“ (насловна за 7. август) или „Тома и Тачи против Вучића“ (29. август).

Осим инсистирања на Николићевој фамозној дипломи, Курир се бавио и наводима да „Тома укида летове изнад Бајчетине“ (12. јануар 2015), да „Тома руши Вучићев закон“ (9. март). Такође, упорно и континуирано бавио се ценом одеће, обуће и модног аксесоара Драгице Николић, па и тврдњом да би „Тома да га сахране ко свеца“ (7. мај).

Као да ништа није било

Због свега тога, до дана данашњег није утврђено чиме се Курир заправо замерио Вучићу, па је у новембру исте године дошло до историјске насловне стране „Србијо, извини“.

Но, шта год да је било, чињеница је да је оставило трага. Све до избора 24. априла 2016, Курир је врло оштро критиковао власт и излазио с више него оштрим насловним странама:

„Вулине, бруко! Отимаш паре породиљама“ (9. јануар 2016)

„Партијска полиција прислушкује неподобне“ (12. јануар)

„Како вас, бре, није срамота: Влада смањила плате и пензије, а Арапима поклонила 22 милиона $“ (19. јануар)

„А ви, како сте? Вучићев шофер за шест месеци постао милионер!“ (21. јануар)

„Министре, је ли ово од плате? Стефановић се шири у кући од 300.000 Е, а тера на улицу 1.500 полицајаца!“ (2. фебруар)

„Нама стварно нема спаса: Вулин баца 580.000 на прање кола“ (3. фебруар)

Након избора, Курир је покушао да се врати „на колосек“ и, у односу на актуелне околности, некритички обзнањивао Вучићева достигнућа. Ипак, није то било ништа у односу на стара добра времена: у поређењу с Информером или Српским телеграфом, деловао је у најмању руку као бледуњава подршка.

Да ли због тога или нечега другог, тек, Курир се бацио на ратове који су се одвијали око Вучића или иза његових леђа. У том смислу, нарочито је занимљив однос овог листа према Саши Јанковићу, на којег се и позивају у свом слободарском саопштењу од 21. фебруара.

Мало након што им је Јанковић дао интервју, у августу 2016, уредници Курира одлучују да мини-аферу између тадашњег омбудсмана и листа Данас препричају и презентују на свој начин – уз обиље конструкција и хипербола, а све гарнирано и једном од ретких фотографија на којима Јанковић делује претеће (и да будемо реални, једва и личи на себе).

Исто тако, након Јанковићевог интервјуа недељнику Време у фебруару ове године, Курир је навео како је он „оптужио председника и премијера Србије да су убили Ивана Стамболића и да ће и он тако завршити“. Подразумева се, наравно, да у поменутом интервјуу Јанковић то уопште није рекао.

Коначно, након интервјуа с Јанковићем од 19. фебруара, којим се онолико хвале, надлежни у Куриру су брже-боље објавили насловну страну на којој се наводи „Шокантно: Лончар и Јанковић заједно пуцали у стрељани БИА; Годинама најбољи другари; Јанковић: Тачно је, страшно је што цуре информације“. У тексту, сасвим очекивано, ништа не одговара том наслову: да, Лончар и Јанковић јесу били истовремено у стрељани БИА, али нису „најбољи другари“ и већ се дуго нису ни чули ни видели.

Манипулација текстом и постављање наслова чија суштина не одговара суштини и садржини текста, у супротности је с тачком 1 Поглавља 2 Кодекса новинара Србије, али овде такође добија и политичку тежину.

Наравно, питање свих питања јесте за кога уопште Курир у овом тренутку навија.

Да ли за Тому којег је својевремено оцрнио, а потом – ни кривог, ни дужног – промовисао у будућег премијера?

Да ли за Вучића, којег је ковао у звезде, а затим покушао да изиграва објективан и поштен медиј?

Да ли за Јанковића с којим ради интервју, да би га након тога уваљао у блато?

Да ли за неког трећег, четвртог или петог?

После свега – то више и није тако важно. Курир, као што приказује и овај кратки преглед последњих неколико година, увек ради „за некога“. Тешко да је заправо икада радио у интересу грађана и грађанки: без јасне политичке агенде и без добро одабране „мете“.

Имајући у виду да је тај лист у врху оних који се редовно оглушују о професионалне стандарде и који бар једном месечно направи мега медијски скандал – исто је тако јасно да иза његових слободарских поклича не стоји ништа осим интереса.

Било би, наравно, одлично кад бисмо сазнали какви су, чији и колики ти интереси. Чисто да нас више не би замајавали са „Србијо, извини“ и варијацијама на ту тему.