Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
01. 03. 2010.
Хиљадити уторак
Сутра касно увече биће завршен и преломљен хиљадити број недељника "Време", а ви ћете га купити у четвртак. Биће унутра један мали додатак у боји на ту тему, па купите, ваљаће вам.
Та суманута екипа окупила се пре тачно двадесет година на тавану адвокатске канцеларије Срђе Поповића с намером да покрене прве приватне новине. Идеја је била Срђина, а понуда квалитетне новинарске радне снаге велика. Наиме, Милошевић и његова банда увелико су "реконструисали" редакције, а НИН је био први на реду.
Нас неколико сумњивих добили смо плате чистачице (три хиљаде тога нечега тада), јер нисмо могли да објавимо ништа, а да завијамо у истом чопору са Анђелићем заиста нисмо могли - гадило нам се. И тако ја одем код Срђе с идејом да тужимо "Политикину" кућу, ето тако, забаве ради, а он ми каже да има бољу идеју: да направимо наше новине. Он, Стојан Церовић и Лаза Стојановић већ су се око тога договорили, каже. Будућа редакција окупљена је убрзо: Зоран Јеличић, Милан Милошевић, Хари Штајнер, Слободанка Аст, па онда Саша Ћирић, Горанка Матић, Мита Боаров и остали, нека ми опросте што се не сећам тачно којим редом.
Име "Време" изгласано је тајним гласањем између више предлога, а рад на стварању концепције био је жесток и напоран: цело лето 1990. План је био да се направи неколико пилот-бројева ради брушења и поправљања, али нас је Милошевић претекао расписавши опште изборе за децембар 1990, па смо морали да кренемо раније.
Први број изашао је 29. октобра 1990. и јако нерадо га се присећам: изгледао је графички јако лоше, али је био пун одличних текстова. Лист смо морали да региструјемо у Ријеци, јер су прописи у Србији још били они стари. Кренуло нас је добро, морам да признам. Идеја је била: недељни њузмагазин за генералну информацију, намењен образованијој и боље стојећој средњој класи у целој Југославији. Е, ту су нам и Слоба и његови дохакали: прво су растурили Југославију, а онда су уништили и ту образованију и добро стојећу средњу класу. Дотле је "Време" успело да постане и годинама остане најчешће цитирани извор информација из бивше Југославије.
У међувремену су дошли Југ Гризељ, Пера Луковић, Цораџ, Роцкy Нинчићева, Драшко Гаговић, Иван Храшовец, Дејан Анастасијевић, Филип Шварм и други, Бог их све чувао. Филозофија новинарства које смо се држали и држимо се једноставна је: истинита, потпуна и благовремена информација са позадином и анализом. Сећам се да је једном давно у "Политици" држао предавање један од оснивача "Ле Монде-а", фини старији господин. Неко га је из сале упитао постоји ли независно новинарство; он је размислио и рекао: "Не знам постоји ли независно новинарство, али знам да постоји поштено новинарство".
Не знам шта бих томе додао. Радили смо, дакле: били смо на сваком месту где је опаљен први метак, разговарали смо са свакаквима подједнако, копали смо, чачкали смо, усуђивали смо се - па шта буде. Убрзо смо открили да од поштења пара нема и постали, како се то лепо каже, сиромашни, али поштени, закрпљени, али чисти.
Прочитали су нас одмах: Брана Црнчевић назвао нас је "органом ХДЗ усред Београда"; Драгош Калајић прогласио нас је за "масонску операцију", па смо онда морали на брзину да оснујемо масонску ложу "Опус ориенти", једину праву, правоверну - за разлику од ових малограђанских дилетаната. Милошевић нас је с висине толерисао, контајући по анализи цене/користи: мања је штета да нас пусти, него да нас укине. Али су нас зато великосрпски шовинисти мрзели дубоко и са разумевањем.
Велика је штета што смо претећа писма бацали: била би то поучна хрестоматија. На претеће телефонске позиве одговарали смо са екстремном вулгарношћу, што је једини начин да будале одвикнете. Ни са онима другима није било лако: за време рата 1999. "Време" је наставило да излази, што су нам замерили моралистички чистунци. Наш став био је да ми правимо новине, то нам је посао и шта хоћете? После су нам замерали да зашто нисмо ово или оно. Лакше нам је било са непријатељима, него са природним савезницима: за непријатеље знаш шта ти мисле, а ови би да те употребе - и то бесплатно.
Било је и гаднијих ствари: отмица и противправно лишење слободе Душана Рељића, септембра 1993. (сазнали смо ко је то урадио и где су га држали; још не знамо зашто); експлозија бомбе на прозору Дејана Анастасијевића априла 2007. (он и Лида имали су среће; случај још није ни расветљен); и још понека епизода која није за новине.
Ни после 5. октобра није било другачије, мада је било - наравно - лакше. Ни три месеца нису прошла. а већ смо се дохватили с новом влашћу око овога и онога.
Занимљиво: попили смо више тужби за клевету после 5. октобра него за претходних десет година. Дошли смо до тужног закључка да је свака власт углавном иста - чим јој станеш у тањир. Ваљда зато што је свака власт од Бога и тога је свесна.
Скромно мислим да смо на крају успели да урадимо нешто веома важно: да привучемо једну плејаду бриљантних младих цура и дечака и осигурамо будућност "Времена". Та лепа, паметна, драга и талентована деца раде сјајно и све боље. Хиљаду уторака, хиљаду бројева "Времена", двадесет година, а још нисмо уморни толико да се повучемо. А душмани могу да цркну.
Милош Васић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.