Вести

23. 01. 2017.

Аутор: Маја Дивац Извор: Продукцијска група Мрежа

Право на медије: Како одбранити слободу изражавања?

Шта подразумева право на слободно изражавање и зашто је оно важно за демократске процесе? Како се ова слобода бранила на европском тлу у ранијим епохама? На којим идејама и међународним документима је утемељена заштита овог права? Са каквим су се притисцима суочавали новинари и медији у Србији у протеклих двадесет пет година и има ли слободе медија данас? Право на медије: Како одбранити слободу изражавања?

Одговоре на ова питања нуди нова епизода ПГ Мреже из серијала „Право на медије”, чији је циљ да унапреди знања гледалаца о томе како медији функционишу и која људска права су медији дужни да поштују у свом раду.

У емисији говоре: Патрик Пенинкс из Савета Европе, Жули Мајержак из Репортера без граница, Гордана Суша, Душан Рељић, Лила Радоњић, Хари Штајнер, Антонела Риха.

Слобода говора темељ демократије

Право на слободу говора је једно од основних људских права. Без слободе говора, нема ни слободних људи ни слободног друштва. Слобода говора подразумева право на слободно мишљење, изражавање и информисање. Ова слобода је темељ сваке демократије, загарантована је домаћим законима и међународним конвенцијама,чији је потписник и наша земља.

Поред Универзалне декларације УН о људским правима, најпознатији европски документ који штити ову слободу је Европска конвенција о заштити људских права. О праву на слободу изражавања говори члан 10. ове Конвенције.

„Свако има право на слободу изражавања. То право обухвата слободу мишљења и слободу примања и саопштавања информација и идеја без мешања државних власти и без обзира на границе…“

Аутор ове чувене Конвенције из 1950. је Савет Европе који деценијама утиче на креирање европске медијске регулативе. Својим препорукама, ова међународна организација са седиштем у Стразбуру, помаже земљама чланицама, међу којима је и наша земља, да успоставе механизме и усвоје квалитетне законе како би на најбољи начин заштитили људско право на слободно изражавање.

Патрик Пенинкс (Савет Европе): „За Савет Европе, слобода изражавања је један од основних стубова демократије. Када нема слободе изражавања нема ни демократије. У том смислу су медији, у њиховој улози контролора власти, кључни за промоцију ове слободе и за гаранцију њеног поштовања у земљама чланицама.“

Још једна међународна организација из дана у дан прати да ли државе поштују слободу медија и о томе обавештава светску јавност. Организација Репортери без граница, чије је седиште у Паризу, помаже угроженим новинарима и медијима, и сваке године објављује Индеџ слободе штампе у свету (тхе Њорлд Пресс Фреедом Индеџ) који мери степен ове слободе у сто осамдесет земаља. За Репортере без граница „слобода изражавања и информисања је прва и најважнија од свих слобода“.

Жули Мајержак (Репортери без граница): „Слобода информисања је нека врста противтеже моћи јер државе се често представљају као да служе грађанима  у име општих интереса, али знамо да то није увек баш тако, и да су носиоци моћи, и економске и политичке, склони и њеној злоупотреби. Ако новинари не врше улогу контролора власти, све злоупотребе су могуће, све је дозвољено. Они који управљају могу да делују и незаконито, тада су отворена врата за арбитрарно или коруптивно понашање, и због тога слобода информисања има пресудни значај и налази се у самом темељу демократије.

Борба против цензуре кроз историју

Борба за слободу изражавања, а против цензуре, фигурира кроз читаву људску историју. Потреба да се ова основна људска слобода заштити постоји од када се преносе поруке и информације и користе средства за комуникацију.

Највећи део Новог века, на тлу Европе, водила се борба против цензуре.

Репресија на слободну реч је додатно јачала у време развоја комуникационих средстава која су омогућавала бржи пренос порука и већи број прималаца. Гутембергово откриће штампе, у XВ веку, омогућило је доступност књига и новина за широку популацију, али је било и узрок јачању забрана и цензуре.

Било је потребно много борбе, интелектуалне и физичке, у различитим друштвима и на различитим нивоима, да би се дошло до развоја политика које штите људска права, укључујући и право на слободу мишљења и изражавања.

Чувена француска буржоаска револуција 1789. означила је крај старом поретку. Изнедрила је чувену Декларацију о правима човека и грађанина, која представља прекретницу у поштовању људских права и слобода. Члан 11. ове Декларације гарантује сваком грађанину да може слободно да мисли, говори, пише, објављује.

У овој историјској Декларацији утемељене су данашње међународне конвенције, као и национални закони, које штите ово основно људско право.

Значајан допринос борби против цензуре, дао је и енглески књижевник Џон Милтон који је у свом делу Ареопагитика, у XВИИ веку (1644.), изнео једну од најбољих одбрана слободе мишљења и устао против цензуре која је тада била на снази у Енглеској. Више од две стотина година касније још један Енглез, филозоф, Џон Стјуарт Мил у чувеном делу „О слободи“ залаже се за слободу мисли и изражавања.

Мил сматра да се ништа не може добити забраном неког мишљења, било истинитог или не, и да се до истине може доћи само ако се дозволи потпуна и слободна дискусија о свим аспектима неке теме или проблема.

Када слобода изражавања сме да се ограничи?

Поред тога што је важно да знамо да је право на слободно изражавање загарантовано сваком појединцу, неопходно је знати да постоје ситуације када се оно сме ограничити.

У том смислу оно није апсолутно људско право од кога нема одступања као што су то нпр. права које људе штите од тортуре, од ропства, од бесправног кажњавања.

Слобода изражавања се може ограничити, а њена злоупотреба казнити у складу са законом и то „у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања поверљивих информација, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства“, наводи се у ставу 2. члана 10. Европске конвенције о људским правима.

Патрик Пенинкс (Савет Европе): „Када се слобода изражавања ограничава у складу са чланом 10. Европске конвенције за људска права, та ограничења морају да буду у складу са законом, морају да буду сразмерна циљу који се жели постићи, као и да буду чврсто утемељена на демократским приницпима. Судска пракса Суда за људска права каже да Владе ни на који начин не смеју да угрозе слободу изражавања и да морају да буду посвећене њеној промоцији“.

Ауторитарне власте гуше слободу изражавања, случај Србије.

У периодима ауторитарних власти слобода изражавања се ограничава више него што је дозвољено, гуши се слобода говора и јача цензура.

Грађани Србије су и сами, новијој историји, били сведоци и жртве кршења и ограничавања права на слободу информисања.

Деведесетих година у време владавине Слободана Милошевића и рата на тлу бивше Југославије, најутицајнији медији су постали моћна песница државне пропагандне машинерије. Независне редакције које су одбијале да се ставе у функцију тадашњег режима трпеле су притиске или су преузимане од подобних.

Новинари који нису хтели да погазе професионалне и етичке стандарде били су изложени притисцима сваке врсте, укључујући и физичке. Спречавани су да раде, остајали су без посла или су сами одлазили из редакција у којима се више није поштовало право на слободу информисања.

Ови слободоумни новинари формирали су нове дневне и недељне новине, новинске агенције, радио и ТВ станице, које су по правилу допирале само до ограниченог броја корисника и имале мали утицај, због чега су их власти и толерисале. Али само донекле.

Режим је пажљиво пратио њихов рад и био спреман на најбруталније потезе када би се осетио угрожен. Новинари су привођени на разговоре, отимани и убијани. До данас није откривено ко је одговоран за смрт Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије, Милана Пантића.

Гордана Суша, у то време уредник у Радио Телевизији Београд и извештач са седница Савезне скупштине, подсећа да је Слободан Милошевић одмах после Осме седнице, по доласку на власт, сменио неколико стотина уредника. Суша каже да тада почиње подела на подобне и неподобне, на стране плаћенике и оне који то нису.

Гордана Суша, новинар: „Та пропаганда ратнохушкачка у којој је била основна теза ако ниси за мене ти си против мене и за државу треба и лагати, а држава је Милошевић и они који су на власти, за мене је погубна ствар. Ја сам извештавала из Новог Сада и мени главни уредник, Митевић каже, додај молим те да је био Шешељ и да је била Оливера Катарина и да су певали националистичке песме. Ја кажем ја то не могу да додам у свој извештај зато што то нисам видела, не могу да причам о нечему што нисам видела. Он, прихватио је, значи ми смо се у то време већ изборили да не морамо погубно да слушамо. Звао је колегу дописника, који се накачио телефонски на мој извештај, и све то рекао, да би сутра стигао деманти да је Шешељ у Паризу, а Оливера је певала Играле се делије. Ето, какво је време било.

Душан Рељић је почетком деведесетих био уредник у новинској агенцији Тањуг, тада савезној установи која је била главни извор информисања у тадашњој Југославији. Републичка руководства борила су се око преузимања Тањуга и вршила велике притиске на новинаре да стану уз њихову политику, подсећа Рељић и каже да се велики број колега из Тањуга, вођен националистичком идеологијом ставио у службу нових власти.

Душан Рељић, SWP, Немачки институт за међународне односе и безбедност: „Код нас смо имали примере истицање зидних новина у којима се захтевала подршка Милошевићевом режиму, имали смо емисије на тадашњој ТВ Србије снимљене са јединим циљем да докажу да у Тањугу постоји нека завера реформиста око Анте Марковића која је у својој суштини антиспрска. То све из ове историјске дистанце делује гротескно, прљаво и заправо на известан начин смешно. Међутим, то је била озбиљна збиља где људи, сећам се да сам једном дошао кући и да је моја мајка била сва усплахирена, и рекао сам шта је било, па каже: „Комшија ми је показао чланак у Експрес Политици са називом „Ко штити фажизам у Тањугу“ и наравно то сам био ја који је штитио фашизам у Тањугу, моја мајка је била згранута, а комшија који је донео чланак је питао да ли је ваш син још овде или је већ побегао у иностранство.“

Почетком деведесетих Лила Радоњић је била уредник информативног програма и звезда прве независне телевизије у нашем региону, НТВ Студија Б, са које се могло сазнати оно што су крили режимски медији. Позната по бриткој мисли и језику, Лила је из вечери у вече пред ТВ камерама разговарала са представницима позиције и опозиције, нудећи прилику гледаоцима да чују мишљења која нису били доступна на другим медијима.

Говорећи о притисцима које је тих година трпео НТВ Студио Б, наводи упаде полиције али и непознатих наоружаних снага, као и притиске економске природе.

Подсећа да је први велики удар извршен 9. марта 1991. када је рад ове телевизије, био брутално прекинут. Студио Б је тог дана емитовао немонтирани материјал са снимцима демонстрација и сукоба који су се одвијали на улицама Београда.

Лила Радоњић, новинар: „Посебно се сећам тренутака када су се тенкови спуштали ка центру града и када смо сви у редакцији стрепели шта ће бити, како ће се ствар одвијати, и мислим да је Студио Б тада претрпео један огроман удар. Други удар је био 1993. године када је практично Аркан ушао у Студио Б наводном куповином прајм-тајма за своју политичку партију. Трећи удар је био променом власти, многи гледаоци знају да је Студио Б практично један полигон за комбинаторику коју су правиле партије и свака од њих је мислила да има права да одређује како ће изгледати уређивачка политика те градске станице. Ми смо то као екипа осетили у више наврата. Паравојске су улазиле у Студио Б, ви сте свакога дана могли да видите неке наоружане формације, не знам коме су припадале, али које свакако нису биле официјелне. То јесте нека врста посредног притиска. Ја се присећам једне емисије у којој су учествовали Шешељ и Пекић и разни други, где су се сударила обезбеђења, вадила пиштоље у студију и правила драму, то је притисак, ви под таквом пресијом тешко можете да радите а да немате тај ехо у вашој глави или контекст у коме се све то дешава.“

Хари Штајнер, познати спољнополитички новинар, у својој каријери је интервјиусао  најутицајније светске  политичаре. Разговарао је и са Маргарет Тачер, Улофом Палмеом, Вилијем Брантом, Хенријем Кисинџером, Бруном Крајским, па чак и са Че Геваром. Деведесетих година је био међу новинарима, који су не прихватајући да раде под диктатом, отишли из НИН-а и са колегама покренуо недељник Време, у коме је био први уредник спољне рубрике.

Говорећи о непријатностима које је у то време доживљавао присећа се првог одласка новинара из Србије у Загреб, у време када су ратни сукоби тек били утихнули.

Хари Штајнер, новинар: „Мој колега Гојко Маринковић, који је био у Загребачком Данасу, и ја смо организовали тај скуп. Он ми је рекао – Пази сад, то ће бити први скуп такве врсте, не новинарски, него уопште, биће вероватно непријатних питања. Па, рекох, добро нек буде. Каже – Има један наш ради тамо, није важно како се зове, вероватно ће он да буде непријатан. Па, рекох, добро Гојко, издржаћемо. Међутим, тај тип је толико био навалентан, што би рекли, да у једном тренутку ја нисам више успео да се уздржим, рекао сам па шта очекујете од нас, хоћете да пуцамо на Милошевића. Ми пуцамо на наш начин, пишемо, сликамо, то ми можемо, а то да пуцамо на Милошевића ми то не можемо и нећемо. Та реченица се вртела у Београду на РТС-у, и ја идем улицом и чујем како говоре „Еј види то је онај што хоће да пуца на Слобу“, звоне телефони „А шта ти ради ћерка?“…

Од почетка деведесетих Антонела Риха је променила много редакција. Отишла је из Радио Београда у тренутку када су хиљаде људи из те куће у једном дану отерани на принудне одморе. Од 1996. је радила на радију и телевизији Б92 где је водила ударне информативне емисије као што су Кажипрст и Полиграф. Подсећа да је у периоду до 2000. заједно са колегама три пута остајала без посла у 92-ојици, 1996. када је власт ометала емитовање програма ове станице тврдећи да је вода ушла у коаксијални кабл, затим када су станицу преузели радикали, као и у време бомбардовања када је то учинио СПС.

Антонела Риха, новинар: “Онда су тада Немања Ђорђевић, Владимир Заграђанин, та нека екипа је била, који су преузели 92-ојику и онда су нас једног по једног звали на разговор и објашњавли како је Веран Матић један лопов, како је он украо неке силне паре и како ћемо сада да радимо професионално (смех) и другачије, а сећам се када сам ја питала шта сад то значи радити професионално онда ми је, чини ми се, баш тај Заграђанин рекао “То значи волети Слободана Милошевића.” Тада смо, усред бомбардовања, сви ми са 92-ојике, а било нас четрдесет и нешто, дали отказ. Дакле то време је било познато по тој драматичној репресији коју је Милошевић правио над свим медијима који су му били ван контроле, али је он то радио тако што нас је просто ампутирао, дакле целе редакције су остајале без посла или су биле смењиване и није само 92-ојика ту је био и Студио Б, ту су били и бројни други медији, наравно најдраматичније се завршило са Славком Ћурувијом који је убијен.

Као један од највећих удара на медије за време Милошевићевог режима, новинари наводе драконски Закон о информисању који је донет 1998, на основу кога су медији који нису пристајали да раде по диктату власти кажњавани и затварани по хитном поступку. Министар информисања у то време био је Александар Вучић.

После 5. октобра

Нове демократске власти, после 5. октобра, затекле су хаотично стање на медијској сцени и у етру – лошу и репресивну регулативу, неуређене власничке односе, непримерено велики број електронских медија. Почео је рад на доношењу нових закона, на увођењу европских стандарда, започет је процес приватизације. Посао завођења реда у српски медијски простор је ишао споро, наилазио је на озбиљне препреке и још увек није завршен.

Општа оцена је да би и стање у медијима данас било боље да је спроводен процес лустрације. Лила Радоњић сматра да би лустрација, да је спроведена, била не само казна за претходну већ и велико упозорење за нову власт, као и да би допринела одговорнијем понашању и политичара и медија.

Лила Радоњић: „Мислим да су се сви, како бих то дефинисала, бацили на освајање медија. Још у ноћи 5. октобра, сведок сам томе, мене су звали на разне телевизије, и ја наравно нисам мислила да треба тако доћи до неких позиција итд. али чини ми се да освојени медији нису охрабривани да се поставе као професионални такмаци на тржишној утакмици. Више су се охрабривали да се изјасне за кога су, кога воле кога не воле, коју комбинацију прате или не.

Антонела Риха: „Међутим ја ипак морам да кажем да је тих првих година после 2000. било много, много више слободе и ја се сећам како смо ми у 92-ојици извештавали о тадашњем премијеру Зорану Ђинђићу, па како смо извештавали о Војиславу Коштуници који је био председник странке, ми нисмо имали ту врсту страха да поменемо нешто што мислимо да неки политичар не ради добро, и онда се током времена, а сада је то предмет неке дуже ананлизе, догодило то да су новинари апсолутно пристали да записују оно што им политичари диктирају и осим једне мале групе људи који сада готово више нигде не ради они су то тако наставили на жалост.

Душан Рељић: „То је значило, да је на тржиште дошло и доста страног капитала, на медијско тржиште, међутим они нису били заинтересовани да стварају независне утицајне политичке медије, они су овде дошли, као и свугде другде, да зараде нешто, неки јесу зарадили, неку нису. У целини то је била транзиција која је одражавала с једне стране социо-економско ткиво овога друштва, пре свега сиромаштво које се продубило у међувремену, склоност ка ауторитарном начину размишљања, веровање у ауторитете вођа и с треће стране једна политичка класа која је ипак увек, што је у извесној мери разумљиво, и медије и све друго гледала као средство за свој опстанак и репродукцију“.

Суморна слика слободног информисања на европском тлу

Због глобалних безбедносних претњи као што су тероризам, различите врсте екстремизма, масовне миграције, заштита медијских слобода у мањој или већој мери је доведена у питање  у читавом свету, па чак и на европском континенту, који је увек важио за најслободнији.

Суочене са претњом тероризма, владе европских земаља нарушавају медијске слободе и то злоупотребом противтерористичких мера, доношењем закона о масовном наџору грађана, као и чвршћом контролом јавних али и приватних медија, упозоравају у свом последњем годишњем извештају Репортери без граница.

Жули Мајержак, Репортери без граница: „Друга претња су приватне компанија које све висе преузимају медије. Рекла бих да претње долазе са обе стране, али то зависи од земље до земље. На пример у Француској, опасност долази више од економских моцника, од индустријалаца, који су приграбили, присвојили медије док је у земљама као што су Пољска или Мађарска више реч о држави, о влади која настоји да контролише медије“.

Патрик Пенинкс, Савет Европе: „Нажалост, дешава се да што је неки режим моћнији он испољава тенденцију ка ограничавању мишљења друге стране. И то је веома несрећан развој ствари, али је појава која се све чешће догађа у европском контексту. Сведоци смо да данас у Европи ситуација са слободом изражавања, на жалост, не иде набоље. Генерални секретар је недавно представио извештај о стању људских права, владавине права и демократије у Европи. И слика слободе изражавања је прилично суморна ».

У извештају Генералног секретара Савета Европе из 2016. наводи се да: „Скоро половина од 47 земаља чланица Савета Европе не гарантује безбедност новинара на задовољавајући начин. Ситуација се погоршала у последњих годину дана, при чему се бележи пораст физичких напада и уништавања имовине. Степен медијског плурализма је незадовољавајући у 26 земаља чланица а посебно се изражава забринутост због утицаја на медијске садржаје. Још једна важна област која изазива забринутост је слобода изражавања на интернету.

Медијске слободе у Србији на ниском нивоу

Слобода изражавања и информисања била је гушена деведесетих година, а медијске слободе у Србији нису освојене ни данас, четврт века касније.

Од доласка на власт СНС, сужен је простор за размену различитих мишљења и идеја. Медијски плурализам је озбиљно урушен. Постало је то очигледно са укидањем „Утиска недеље“, а по зна који пут је потврђено сменама и притисцима у РТВ Војводине.

Дебатне емисије у којима стручњаци и доносиоци одлука анализирају политике власти готово да више не постоје. Недовољно се говори о питањима које су важне за свакодневни живот грађана. Прећуткују се информације и теме које нису по вољи власти. У јавни дискурс се убацују и форсирају таблоидне теме, чиме се пажња јавности скреће са горућих проблема. Опозиционе партије које критикују рад актуелне владе практично су избачене из медијског јавног простора.

Антонела Риха: „Мислим да слободе информисања има у некаквим траговима, не можемо да кажемо да нема зато што у дигитално доба ви имате низ портала, низ некаквих малих медија који врло објективно и садржајно информишу о ономе о чему главни медији ћуте. И у томе има сличности са деведесетим. Ја сам радила у 92-ојици која се буквално чула у три улице у Београду, па је некако постала бренд, па је почела да се слуша широм Србије тако што се телефоном преносио Дневник у 5. Оно што је драматично слично као деведесетих то су ти велики мејнстрим медији у којима та слобода готово и да не постоји, па чак и онда и када постоји, видимо у случају РТВ-а како то лако нестане. Дође неки нови УО, смени уреднике, кажу исто што и нама деведесетих у 92-ојици, ви не извештавате професионално“.

Гордана Суша: „Методи су данас софистициранији, пре свега данас је ствар у новцу. Значи ако ниси мио вођи онда нећеш добити рекламу, кад је реч о електронским медијима, нећеш добити државну потпору, и моћи ћеш да живиш само од онога ко те купи што је недовољно и за дневни лист, а камоли за ТВ“.

Душан Рељић: „ Није специјалитет овог подручја да ко дође на власт мисли да му припадају медији, око тога је вечита свађа и у Шпанији, Италији, и свугде другде. У овој ситуацији као у Србији где једна партија, са својим сателитима, има огромну количину власти, прилично неконтролисане власти, где контролише ту дубоку државу, тај сплет тајних служби, и с њима тајно повезаних приватних агентура, све то није нешто где може да се очекује да ће преко ноћи доћи до процвата слободе инфромисања.

Поредећи слободу информисања деведесетих са ситуацијом данас, наши саговорници једногласно оцењују да су медијске слободе и сада као и онда на ниском нивоу. Указују и на неке битне разлике, да новинарима данас животи нису угрожени као што је то било у оно време, као и да је појава интернета и нових онлајн медија обезбедила важне канале за проток информација и у случајевима када је слобода медија угрожена.

За Лилу Радоњић битна разлика постоји у ставу новинара према покушајима власти да утичу на извештавање медија.

Лила Радоњић: „Мени се чини да је у оно време побуна била потпуно нормално стање, да новинари нису хтели да се повинују, осим оних који су били део апарата. Мене најавише брине та пасивност новинара која се нарушила, срећом, догађајима у ТВ Војводини, али пасивност новинара у редакцијама, да пристају да пишу неистине, знају да је неистина, да изговарају на телевизији потпуне лажи и бесмислице. Мислим да је нека врста морала лични чин и да не треба да чекаш да редакција заузме став него да ти треба да заузмеш став као новинар да ли хоћеш или нећеш да учествујеш у фабрици лажи“.

Порука за крај

Свако има право на слободу изражавања и информисања. То је једно од основних људских права  – немојте то никада заборавити!

Без слободе изражавања и слободних медија нема слободних појединаца и слободног друштва, нема демократије. Браните своје право на слободу изражавања и информисања!