Вести
17. 01. 2017.
Теофил Панчић: Крупне лажи и ситни доушници
У тренду је да се говори о „пост-истини“ (post-truth) као све јаче надирућем маниру јавног саобраћања, креираном од популистичких политичара колико и од лажљивих медија, ако се отрован коктел таблоида и тзв. друштвених мрежа уопште још може називати тако.
Ствар уопште није наивна и њено ће се дејство осећати глобално, а ја богме не знам ко је тај врли визионар који јој уопште назире крај, нарочито тзв. срећан крај. Међутим, гледано из нашег дражесног сврачијег закутка, човеку се зна учинити да су наши проблеми с (не)истином баналнији и простији, тј. да би се стадијум у којем се сада налази наш јавни дискурс пре могао назвати пред-истина, што је можда депримирајуће, а можда даје и неку наду, у смислу „истина нам тек предстоји“; као кад би се остварила знаменита Ћосићева флоскула из осамдесетих о потенцијалним „предностима наше заосталости“…
Али, манимо се начелних разглабања; оно што желим је да вам покажем како начело пред-истинитости, дакле, оно које елементарне чињенице не признаје и не препознаје ни као могућност, изгледа у најконкретнијој могућој пракси, а на примеру догађаја чији сам учесник био, и начина на који су о њему „известили“ мегафони власти.
У четвртак, 12. јануара у клубу Купе у Панчеву одржана је трибина „Права грађана у Србији на папиру и у стварности“, на којој смо учествовали Заштитник грађана Саша Јанковић, колумнисткиња Пешчаника Надежда Миленковић и моја маленкост, уз модерирање Ненада Живковића. Трибину су организовали Грађанска акција Панчево и Нови оптимизам. Исте вечери, међутим, појавио се текст на сајту РТВ Панчево (некад славне и часне куће продате за кикирики режимском квазитајкуну) те у Информеру – можда и још негде – у којем се каже да је трибину организовала Демократска странка, плус две наведене НВО. То је пресна лаж: ДС није била организатор. Међутим, бизарније од пуке лажи јесте како је она пласирана: као проста, неутрална чињеница о којој није потребно ишта више рећи. Наиме, с обзиром да ДС није наведена као организатор, неко ко тврди да она то ипак јесте морао би тако и рећи, у смислу: „Иако се тврди другачије, дакле, иако се прави организатор крије, трибину је заправо организовала Демократска странка“, а онда и понудити неки доказ за то. Овако, лаж је убачена као узгред, да се не примети, да се компактно слије с информацијом о одржаном догађају, и постане њен саставни део који се више не проблематизује.
Потом, у вести се тврди да је трибина организована у склопу промоције Јанковићеве председничке кандидатуре, иако је Јанковић и најављен искључиво као омбудсман и у склопу тематике примерене послу заштитника грађана, и унаточ томе што се тога на самој трибини Јанковић строго придржавао, ни за тренутак не говорећи о ономе што сада није, него ће тек бити (а на шта има пуно право, пошто ужива активна и пасивна бирачка права као и сваки грађанин). Лаж је поново убачена нехајно, као подразумевани, вредносно неутрални податак, као да се говорило о метеоролошким приликама те вечери у Панчеву.
Креирана је, дакле, паралелна стварност у којој Јанковић фигурира као узурпатор; да то тако није било, поуздано зна само оних око 150 људи који су били у Купеу, а осталима је на вољу да верују у тачну информацију или у токсичну неистину; тако се смисао поузданости чињеница у јавном простору смишљено деструира.
Даље, у вести се каже да су „Панчевци сачекали Јанковића транспарентом ‘Јанковићу, кад ћеш да одговараш за убиство?’“. Тачно је да се тај транспарент појавио на једном балкону стамбене зграде недалеко од клуба. Видели смо га својим очима. Шта, међутим, значи одважно уопштавајућа тврдња да су „Панчевци сачекали“ Јанковића тим транспарентом? Који Панчевци? По последњем попису, Панчево без околних насеља има близу осамдесет хиљада становника. Онај транспарент на балкону нечијег приватног стана могао је да постави и један једини човек, или групица људи повезаних извесним, хм, рецимо партијским интересом. За то вам нису потребни никакви „Панчевци“ да било кога „сачекују“. На другој страни, не мање од 150 људи (бројао сам их лично и својеочно са „позорнице“), претпостављам махом Панчеваца и Панчевки, дошло је да чује Јанковића и остале учеснике трибине, и нису га питали „Јанковићу, кад ћеш да одговараш за убиство“, мада су, ето, баш имали згодну прилику да му то саспу у лице. Него су нас питали неке сасвим друге ствари, које ни РТВ Панчеву ни Информеру неким чудом уопште нису биле интересантне за преношење. Ваљда што нису професионалци па не умеју да питају праве ствари, канда је у томе проблем.
Додуше, није да никога од присутних оно питање с транспарента није занимало. Такво му је питање из публике ипак поставила једна млађа грађанка, која се на инсистирање присутних после краћег нећкања ипак представила као Јована (презименом нас није почастила), новинарка РТВ Панчево, присутна по задатку. И Јанковић јој је одговорио, наравно. Ничега од тог одговора нема у вести са сајта РТВ Панчево (а ја наивно мислио да кад новинар нешто пита, то чини јер жели да пренесе саговорников одговор својој публици) осим речи да је то „веома, веома озбиљна оптужба“, што је баш „симпатично“ кривотворење и наглавачке извртање изреченог, као кад бисте из реченице „Напољу је ледено, али ја седим унутра у топлом“ избацили други део, па би неко закључио како се говорник смрзава негде на улици.
Јанковића, дакле, нема, али зато има нечега другог, тј. „Калимеро“ жалопојке како „новинарки регионалне РТВ Панчево није било дозвољено да постави питање Теофилу Панчићу, како то да сада подржава кандидата ДС-а за председника Сашу Јанковића, односно странке за коју је недавно изјавио да је инфантилна и нарцисоидна партија“. Хајде на страну ганутљива неписменост и конфузност ове реченице, плода мукотрпног знојења некога ко очигледно улаже натчовечански, али ипак узалудан напор да од почетка до краја испрати и исконтролише сопствену реченицу, а да му ова не забаса у шипражје небулозности. Важније је нешто друго: изнова ситна, токсична подлост удружена с крупном лажи изреченом као да је саморазумљива чињеница.
Наиме, никаква „новинарка регионалне РТВ Панчево“ није изрекла никакво, па ни онакво, „питање Теофилу Панчићу“, а мени је сада јако жао што није, јер је урнебесно и сигурно би додатно разгалило присутне. Али – није. Самим тим, није могла бити ни ускраћена за одговор. Десило се нешто друго: у једном је тренутку, негде већ пред крај трибине, марљива новинарка Јована X изнова дигла руку заустивши да некога нешто пита, али јој модератор Ненад Живковић није дао реч јер је у истом тренутку било још неколико руку у ваздуху: руку људи који до тада нису имали прилике да питају било шта, за разлику од Јоване X, која је на трибини већ поставила питање. То што је (хм?) новинарка није јој могло обезбедити „протекцију“ јер је догађај којем је присуствовала јавна трибина за грађанство, а не конференција за штампу. Међутим, читалац „вести“ о томе стекао би сасвим другачији дојам, што је и циљ читаве лажовске, пардон, пред-истинске работе.
Има тих лажи још: ни краће „вести“, ни већег ђубрета. Али, не могу више да прекапам по томе, и ово је превише, и тера на повраћање. Важно је разумети да ово није, на жалост, „инцидент“ него модус операнди полусвета који је зајашио Србију. Они су одавно превазишли лагање у самоодбрани: они лажу офанзивно, унапред, на кредит, за сваки случај, глобално и локално, у целини и у појединостима, увек и у свакој прилици. Чак и кад (ретко, али омакне се) изговоре нешто што је формално тачно, они слажу. И тренутно, да, убиру слатке плодове систематског лагања о свима и свему (о себи понајвише!) све време, бесловесни и лакоми, покушавајући да не мисле о томе како пре или касније дође време када од тог цукреног кича системске лажи почну да трну зуби. А њихова је највећа несрећа у томе што о њима уопште не мораш да лажеш: нема им горе казне него да их опишеш оним што јесу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.