Вести

27. 12. 2016.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: www.vesti-online.com

Косово: И даље непознате убице и киднапери новинара

Њихово једино оружје је била оловка. Њоме су се борили за истину и боље сутра. Убијени су док су радили свој посао. Киднаповани су. Нестали без трага. Истина је занемела. Током и након рата на Косову убијено је и киднаповано дванаест новинара и медијских радника, а починиоци су и даље непознати. Удружење новинара Србије годинама уназад тражи да се киднапери и убице приведу правди. Већина наших колега убијени су и отети, након доласка међународних снага на Косово. Истраге је отварао углавном Унмик, преузимао Еулекс, али злочини су остали и без пронађених злочинаца и без казне.

 

Док се увелико говори о формирање независне комисије за истрагу убистава новинара на Косову, увидом у документа Саветодавне комисије за људска права "Вести" доносе детаље о томе како су, они коју су били одговорни за безбедност, пропустили да истраже судбине убијених и каднапованих новинара.  

Љубомир Кнежевић, новинар приштинског "Јединства" и дописник "Политике" отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица. Човек у 60-им годинама отишао је на славу код породице која живела крај железничке станице, три километра од центра Вучитрна. Кренуо је око шест по подне кући. Од тада му се губи сваки траг. Непосредно након нестанка, појавиле су се разне информације о околностима отмице, али Унмик, који је водио истрагу, није успео да провери иједну.

На сајту УНС-а наводи се да се у белој књизи Владе Србије "Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији" као осумњичени за нестанак Кнежевића помиње Беким Шути. Исти подаци још указују да је Кнежевић одведен у штаб ОВК у селу Ошљане, где је мучен и убијен.

Саветодавна комисија за људска права УН, изнела је мишљење о овом случају, а по основу жалбе породице Кнежевић против Унимка. Комисија коју су чиниле међународне судије "са забринутошћу наводи да се у извештају Јединице за нестале о истрази спомињу два могућа починиоца."

- У другим документима у полицијском досијеу дате су додатне референце на бар још деветоро могућих осумњичених. Међутим, у том спису не постоје њихове изјаве и није забележен ниједан покушај полиције да пронађе те особе и да са њима разговара. Такође не постоје ни покушаји полиције Унмика да испита место на планини Чичавица које жалилац помиње као место где је његов отац био у могућем притвору, нити да испита могућу везу која се наводно појавила током суђења Слободану Милошевићу у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију - истиче Саветодавна комисија. Имајући увид у сва истражна документа Унмика, Комсија у мишљењу донетом 14. фебруара 2014. године, закључује да Унмик није спровео ефикасу истрагу о нестанку Љубомира Кнежевића, да је прекршио Европску конвенцију о људским правима, да би то требало јавно да призна, као и да би требало да подстакне Еулекс да спроведе истрагу која ће довести до резултата. Ништа од тога се није догодило.

Новинар "Медија екшн интернешенал" и преводилац Александар Симовић Сима нестао је 21. августа 1999. године у Приштини. Његов отац Стеван отмицу је одмах пријавио Кфору, Унмику, Међунродном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије, Црквеном комитету у Приштини и Центру за мир и толеранцију. Од "међународних снага и полиције" затражио је пратњу и приступ команданту ОВК који је наводно умешан у Александрову отмицу. Међутим, они су то одбили.

Током истраге, Унмик је дошао до имена сведока В.С, који је видео Симовића у џез кафићу "Ћафа". У истражним документима наведени су детаљи о жени која је седела Симовићем и упозорила га да буде опрезан јер за суседним столом седе три припадника ОВК које је "раније срела у Теотову, у Македонији." Симовић је киднапован 21. августа у кафићу "Пикасо" у Приштини, где је био са пријатељем Албанцем. Касније је пријатељ враћен. 

- Нема информација о Албанцу који је био са Симом, али га власник кафића познаје - је један од последњих закључака из Унмикових истражних докумената.

Део посмртних остатака Симовића пронађен је у селу Обриње код Глоговца. И у овом случају, имајући увид у потезе Унмика, Саветодавна комисија за људска права УН сматра да надлежна мисија има обавезу да јавно призна, и путем медија, одговорност за пропуст да спроведе ефикасну истрагу у вези са отмицом и убиством Алексаднара Симовића. Такође и да се јавно извини за душевни бол и патњу његовој породици. У мишљењу донетом 24. октобра 2015. године тражи се и Еулексова ефикасна истрага. То се још није догодило.

Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 9. септембра 2000. године у центру Приштине. Према сведочењу његове мајке Цице Јанковић, Марјан је напустивши просторије РТК, ушао у такси и од тада се не зна где је. Нестанак је одмах пријавила Унмику, Међународном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије, МУП-у Србије, али то није дало резултата. У жалби коју је доставила Саветодавној комисији, истиче да никада није обавештена о да ли је истрага уопште спроведена. Унимкова документација сведочи да није. У њој не постоји ниједан истражни спис који указује да су полицајци било кога испитали, нити посетили Мелонашијев дом у Приштини ни његово радно место.

- Истрага је изостала упркос вероватноћи да је реч о политички мотивисаном насиљу - наводи Саветодавна комисија. Унмик полиција се по први пут заинтересовала за злочин тек 2005. године. Тек тада су подаци о Мелонашијевом нестанку унесени у полицијску базу података, а потом случај је затворен. 

Саветодавна комисија за људска права је 14. октобра 2014. заузела став да "полиција УН на Косову није била вољна да истражује злочине за које се сумњало да су починили припадници ОВК."

- Узимајући у обзир околности овог случаја Унмик није преузео све адекватне мере како би пронашао посмртне остатке несталог лица и наставио истрагу како би идентификовао починиоце и извео их пред лице правде. Комисија страхује да таква неактивност указује на одређену невољност полиције Унмика да спроведе истрагу, поготову када има назнака о политички мотивисаном насиљу које је указивало на особе повезане за ОВК - наводи се у закључцима.

Мила Буљевића, медијског радника, отели су припадници ОВК 25. јуна 1999. године, недалеко од избегличког центра у Приштини и пред очима пролазника. Буљевић је избегао из Хрватске и по доласку на Косово запослио се на Радио телевизији Приштина.

Његова сестра Љубица истакла је да је Мило тог дана, око подне, кренуо ка колективном центру за избеглице и интерно расељене - "РТС баракама" (како су их звали у Приштини) где му је породица била привремено смештена. Тада су га чланови фамилије последњи пут видели. Мило је желео да покупи ствари и крене са породицом у Хрватску.

Према наводима сведока, око пола један, у билизини избегличког центра, Буљевића је зауставило неколико особа и замолили га да им помогне да утвори неку робу у камион. Немало потом, појавио се црни "џип" са три мушке и једном женском особом у униформама ОВК.

Физички су напали Буљевића и потом га у несвести, као и М. Ј., супруга очевица, убацили у џип. Очевидац наводи да су њеног супруга М. Ј. избацили из аута 50 метара даље, док је Буљевић је остао унутра. Очевидац и њен супруг, су одмах обавестили Миловог брата и Кфор.  У одељку "даља истрага" у истражним документима Унмика, наводи се:

- У овом тренитку нема расположових сведока у овом случају. Случај захтева даљу истрагу.

Ипак, извештај се завршава се закључком: "Након истраге, немогуће је у овом тренутку наћи непристрасог сведока."

Момир Стокућа, фоторепортер и сарадник "Политике" убијен је 21. септембра 1999. године у породичној кући у улици Ђуре Јакшића 15, у центру Приштине. Како је за УНС изјавила Стокућина сестра Бранка Дамњановић, за његову смрт сазнали су из телевизијских вести. Стокућа је сахрањен 24. септембра 1999. године у Грачаници, а његово тело Бранка Дамњановић у Ниш је пренела тек 2014. године. Породица никада није добила информацију о истрази и окривљенима за убиство.

- Чак ни званичан документ нисам добила, осим једног папира који су ми дали у болници, а који сам морала да оставим у манастиру. И даље не знамо ко га је убио - додала је Дамњановић.

Током и након рата на Косову убијено је још петоро наших колега, новинара редакција на албанском језику. У свим случајевима, сумња се да је реч о политички мотивисаним убиствима. Убице нису пронађене, резултати истрага су непознати.

Енвер Маљоку убијен је 11. јануара 1999. године. Објављивао је "Информатор", а како наводе медији на албанском језику, "развијао и својим коментарима утицао на формирање албанског јавног мњења." Лист "Бота сот" пише да је "Енвер Маљоку био сарадник председника Ругове, а његов изузетни информативни рад био је главни мотив због ког је извршен атентант, како би се прекинула политичка моћ председника Ругове." Маљоку је рођен у општини Подујево 1954. године. Студирао је књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Приштини. Од 1979. године радио је на РТВ Приштина у редакцији културног програма. Почетком 90-их српске власти су га притвориле. Постао је водеćи политички новинар, а од 1993. је водио Информативни центар Косова, који је од оснивања 1991. године функционисао као национална агенција. Убијен је док се враћао са посла, у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу блока у Сунчевом брегу. Премунуо је неколико минута касније у болници у Приштини. У његову част, а на инстистирање Ибрахима Ругове, 12. јула 2005. године у Приштини је откривен споменик посвећен Маљокуу, а једна улица је добила његово име.

Шефки Попова, новинар "Рилиндје", убијен је 10. септембра 2000. године у Вучитрну. У том листу је радио 26 година. Убијен је у 50-тој години живота, а немало након што је у Приштини одржана манифестација против насиља. Спекулише се да је узрок његовог убиства чињеница је дошао до важних информација. Као и да је убијен како би те информације не би угледале светлост дана. Мисија Оебс на Косову, у једном од својих извештаја наводи: "убиство двојице косовских новинара, Бекима Катратија и Шефки Попова и други случајеви - угрожавање новинара док истражују корупцију, финансијски мотивисан криминал лица високог угледа и друштвеног статуса (пословних људи и владиних стручњака (прим. аут)) или трговину дрогом - стални су подсетник дела скривених сила на Косову."

"Слободан новинар на Косову је мртав новинар, каже локални новинар", а цитира у извештају Оебс јуна 2002. године. 

Троје убијених новинара радили за лист "Бота сот" (Свет данас), наклоњен ставовима бившег лидера ЛДК Ибрахима Ругове.

Џемаиљ Мустафа, сарадник "Бота Сота" убијен је 23. новембра 2000. године у Приштини. Убијен је на исти начин као и Маљоку, пред кућним прагом, неколико метара од улаза у стан. Убила су га два непознатих починиоца на улазном степеништу. Џемаиљ Мустафа рођен је у селу Гламник у Подујеву. Био је члан станке ЛДК и од 1997. виши саветник за медије Ибрахима Ругове. Словио је за његовог политичког саветника и "десну руку". Мустафа је био заговорник ненасилног неслагања. Непосредно пред убиство написао је бројне текстове у којима осуђује кривично насиље на Косову, а које се појавило по завршетку рата, међу струјама у косовском друштву. Његово убиство догодило се након убедљиве Руговине победе на првим локалним изборима после 1999. (одржаних у октобру 2000.), што је за последицу имало да без функција остану чланови три супарничке странке које су формирали припадници бивше ОВК. Мустафино убиство је било треће почињено на исти начин, у периоду од два месеца. Лист "Бота сот" 2012. је објавио да су власти биле близу хапшења Мустафиног убице који су идентификовани као припадник законодавне власти и један полицајац.

Беким Кастрати, новинар листа "Бота сот", убијен је у заседи 19. октобра 2001. године у селу Лаушу код Приштине. Том приликом је убијен и Бесим Дајаку, телохранитељ Ибрахима Ругове. Кастрати је, наводи "Бота сот", "константно био под притиском и претњом левице која је водила општину Србица, али и оних који су имали важне позиције на националном нивоу, јер им је сметала слобода медија и Бекимова храброст."

- Беким је познат по беспримерној храбрости, истински помажуćи Косову у једном окружењу, као што је то била Србица тих година, када није била дозвољена демократија и слобода изражавања - наводи "Бота сот".

Бардуљ Ајети, новинар и колумниста "Бота сот", убијен је у 3. јуна 2005. године. Отворена је паљба на његов покварени аутомобил, док га је шлепало друго возило (комби), у близини села Бресалца, код Гњилана. Бардуљ је неколико недеља био везан за апарате, али су ране биле смртоносне. Преминуо је 28. јуна у болници у Милану, у Италији. Портпарол полиције саопштио је да је погођен у главу из непосредне близине. Бардуљ Ајети је био познат по новинарским текстовима у функцији слободе изражавања. Писао дневне уводничке колумне за "Бота Сот" у којима је подржавао борбу против криминала, односно  кампању међународних власти у хапшењу бивших припадника Ослободилачке војске Косова. Неколико недеља пре убиства, Ајети се жалио Привременом комесару за медије на Косову, где је објаснио да му је живот угрожен. Удружење новинара Србије (УНС) и Организација за европску безбедност и сарадњу (Оебс) осудили су напад на Ајетија.

Ни отмичара, ни табле

Удружење новинара Србије и Друштво новинара Косова и Метохије до сада су пет пута постављали  таблу посвећену несталим новинарима Радио Приштине Ђури Славују и Ранку Перенићу. Њих двојица отети су 21. августа 1998. године на путу Велика Хоча - Зочиште. Кренули су да ураде репортажу о повратку отетих монаха у манастир Зочиште. Скренули су на погрешан пут и прешли на територују коју је контролисала Ослободилачка војска Косова. Били су у аутомобилу "застава 128" плаве боје, који никада није пронађен. Породице Перенић и Славуј немају никакве званичне информације о њиховој судбини. На плочи коју чланови УНС и ДНКиМ годинама постављају, стоји јасна порука написана на српском и албанском језику: "Овде су нестале наше колеге. Тражимо их." По пети пут плоча је ишчупана из земље и бачена. Вандале полиција никада није пронашла.

Чекају се институције

Са циљем да сакупи више података о истрагама о убиствима колега у медијама на албанском језику на Косову, Удружење новинара Србије обратило се Еулексу, Унмику и Оебсу.

- Из Еулекса су нас упутии на портпаролку Специјалног тужилаштва Косова која од 11. децембра није одговорила на мејл нити на позиве. У Унмику је речено да ће податке, уколико их имају, бити у могућности да доставе половином јануара - кажу у УНС.