Вести
15. 11. 2016.
Танјуг – безакоње, инструментализација и новац
У Извештају Европске комисије о напретку Србије за 2016. годину Танјуг се спомиње само у једној дипломатски сроченој реченици, али и она је довољно знаковита. Вели се наиме да би требало “разјаснити правну позицију” ове новинске агенције и начине њеног финансирања, као и “довести их у склад са постојећим прописима”. Преведено на свакодневни језик, то отприлике значи да ова новинска агенција ради без икаквог законског основа и да се финансира на мистериозан начин.
У неким другим одељцима Извештаја можемо наћи прилично оштре оцене стања медијских слобода у Србији, а и у њих се Танјуг – иако се његово име не спомиње – изврсно уклапа: недостаје простор за плурализам мишљења и критично мишљење, доминира пристрасно медијско извештавање, политичка контрола над медијским сектором, нејасна разлика између државних и партијских активности у медијима, аутоцензура, итд. Дакле, све оно што је у Србији већ одавно опште место када се оцењује медијска сцена, и то не само у стручним круговима, већ и у свим деловима друштва који не припадају пирамиди власти или њеним мање-више распамећеним навијачима.
Подсетимо да је пре више од годину дана нестао било какав правни основ за постојање агенције Танјуг, која је према Закону о јавном информисању и медијима, уколико жели да опстане, морала да нађе купца или тзв. стратешког партнера, а све у склопу одлучно најављеног “изласка државе из медијске сфере”. Закон је у прелазним одредбама навео да пропис[1] којим је уређено постојање агенције престаје да важи најкасније 31. октобра 2015. године, а да ће правне последице гашења ове медијске куће уредити Влада Србије својим актом. Акт је и усвојен 3. новембра и име му гласи Одлука о правним последицама престанка рада јавног предузећа Танјуг. Најављено је потом да ће 5. новембра бити емитована и последња Танјугова вест. Али ено је, ова државна агенција и дан-данас емитује вести, ради пуном паром, а у дипломатским круговима се шале називајући је “Ундеад”.
Иако је престанак рада Танјуга био логична последица спровођења медијских закона за које су у августу 2014. године у републичкој скуштини гласали скоро акламацијом посланици свих политичких странака, односно последица арогантне пасивности менаџмента Танјуга који је одбијао да учини било шта што би довело до спасавање ове медијске куће и запослених у њој, а у складу са законом – скоро сви су се почетком новембра прошле године чудом чудили када се вест о “гашењу” појавила у медијима. Највише се “запрепастио” премијер Вучић, чија је влада пар дана раније усвојила поменуту одлуку. Он је тада јавно прозвао тадашњег министра културе и информисања Ивана Тасовца и његовог државног секретара Сашу Мирковића, најављујући тиме оно што ће се десити наредних месеци – потпуни колапс медијских реформи, чији је Танјуг највидљивији симбол.
Неће међутим бити да се премијер искрено чудио, већ ће пре бити да је у кабинету премијера и у његовој странци донета одлука да Танјуг има да опстане, јер се показао као важна полуга (да не кажемо батина) у вршењу власти. Биће да је и због тога Владина одлука о гашењу Танјуга препуна мањкавости, без предвиђених рокова и евентуалних санкција за њено неизвршавање. Танјуг је, очигледно са јасном намером, доведен у флуидан, конфузан, незаконит положај, а његово постојање директно се везује за политичку вољу једног човека. Испоставило се да је ова комбинација добитна и за власт и за менаџмент агенције: власт је добила скрушеног и верног медијског пса, а Танјуг – опстанак и новац. А закони су само “за противници”, како је говорио Никола Пашић.
С обзиром да не постоји, Танјуг сасвим добро послује, а држава и њене институције му помажу трошећи новац пореских обвезника. Према истраживању портала ФаирПресс.еу (портал конзорцијума невладиних организација из региона), србијанска министарства и друге државне установе су за девет месеци по разним основама упутили више до 135 милиона динара на рачун ове агенције. Међу онима који су пребацивали новац на рачун Танјуга су и министарства рада и културе, градови Београд и Нови Сад, Агенција за безбедност саобраћаја, и други. Иако се већином ради о тзв. промету роба и услуга, јасно је да је ово “здружена акција” за мимоилажење закона и финансирање политички подобне агенције.
Интересантно је и да је Танјуг не само опстао него је остварио и добит у свом непостојању. Према одлуци коју је донео Управни одбор Танјуга 11. јуна 2016, добит од 34.119.912 динара је распоређена између државе и овог предузећа. Држави се, ето, ваљда вратило мало новца који је у Танјуг уложила. Што се тиче запослених, наводно су сви добили отказе и отпремнине, али и даље раде, нејасно по ком основу. Деловање Танјуга је у супротности и са бројним другим прописима и законима, о чему су медији извештавали.
Танјуг је само врх леденог брега непоштовања медијских закона, а није једини медиј који и даље постоји иако су законски услови за то нестали. Ни медијски закони нису једини закони који се не поштују у овој земљи. Испоставило се да је било илузорно очекивати да ће ова и оваква власт спровести законе који су за циљ имали смањење политичког, државног и партијског утицаја на медије и увођење реда у медијски хаос. Додуше, може се рећи – ред је уведен, али онај тоталитарни.
У оштрој конкуренцији, случај Танјуга је ипак најочитији пример отвореног непоштовања медијских закона, али истовремено и показатељ волунтаризма и инертности власти, која изнутра вибрира сукобљеним интересима. Није било намере ни стручног капацитета да се пронађе решење за Танјуг у складу са законом. Већ годинама у Министарству културе и информисања постоји план о претварању Танјуга у неку врсту Владиног бироа за комуникације, односно о опстанку ове агенције и њеном повлачењу са тржишта. Никада није било воље да се тај план спроведе, вероватно зато што је Танјуг, овакав какав је, свима одан слуга.
Нико ништа није учинио ни да се пронађе купац или стратешки партнер, па су две аукције расписане прошле године за продају ове куће – унапред пропале. Руководство Танјуга је одлучно одбијало да учини било шта да се модернизује, пронађе решења за свој опстанак и развој, те напусти лагодну позицију државне агенције која нелојално влада медијским тржиштем, црпећи велика државна средства.
Нови министар културе и информисања Владан Вукосављевић, бар судећи према немуштим иступима у јавности, има задатак да задржи Танјуг у државном власништву. Евидентно је да је министар нестручан, па се сада вероватно трага за државним секретаром или помоћником који ће ту политичку одлуку спровести у дело. То неће бити лако ако се заиста желе поштовати европска правила, али ко нам гарантује да је неком до пута у Европу заиста и стало.
Било би драгоцено уколико би се Државна ревизорска институција позабавила пословањем Танјуга. Танјуг такође може бити и велика инспирација за новинаре-истраживаче, као уосталом и многи други медији, поготово они у делимичном (?) државном власништву: Политика и Вечерње новости. Случај Танјуг, као и случај Савамала који није нашао место у Извештају Европске комисије, само показује да држава у Србији не постоји.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.