Вести

07. 11. 2016.

Аутор: Хелена Пуљиз Извор: Index

Лековић у великом интервјуу за Index открива кога сумњичи за покушај убиства

Након што је јавност упозорио да га је непознат нетко покушао убити пиљењем вијака на његовом аутомобилу, предсједник Хрватског новинарског друштва Саша Лековић нашао се под канонадом оптужби дијела екстремно десних скупина и појединаца да је све измислио, да угрожава хрватске државне интересе, па чак и да је то учинио само како би скренуо позорност с комунистичких злочина у Худој јами.

 

У интервјуу за Index Лековић објашњава што му се догодило 30-ак километара од хрватско-српске границе, на путовању у Нови Сад, зашто није цијели случај пријавио српској полицији, а открива и осјећа ли страх након што га је нетко покушао убити диверзијом на његовом аутомобилу, на кога сумња, што мисли о жестоким нападима ХНИП-а и Жељке Маркић, како коментира заглушујућу шутњу политике о нападима на новинаре те због чега Хрватском пламти вербално насиље. Због полицијске истраге неке детаље немилог догађаја на путовању у Србији Лековић не смије открити јавности

Како се осјећате након што је нетко покушао извршити диверзију на вашем аутомобилу и тиме угрозио ваш живот?

Прије свега се осјећам уморно јер унаточ свему и даље редовно радим свој посао, којега ионако има пуно. Задовољан сам реакцијом полиције, за разлику од неких ранијих ситуација у којима нисам био задовољан. Готово ниједан случај напада на новинаре није ријешен, а за неке ни након мјесеци и година од пријаве, не знамо јесу ли уопће икад и узети у разматрање. У разговору с полицијом сам инзистирао да се не фокусирају само на овај мој случај, него да обрате пажњу и на раније пријетње новинарима јер мислим да је то важно. Ово што се мени догодило, могло се догодити и некоме другоме. Вјеројатно се сад догодило мени, а не некоме другоме зато што сам предсједник ХНД-а и као такав сам “оличење зла” и главни непријатељ за оне који новинаре нападају. Не заборавимо да су прије неколико дана равнатељица Хине и уредници и новинари портала Форум​.тм добили писма у којима им се пријети смрћу, а у тим писмима сам и ја спомињан.

Је ли вас страх? Познато је да сте поприлично хладнокрван новинар који је истраживао криминал и радио на црнокроникашким темама, али ово је ипак био покушај убојства.

Само лудог човјека није ничега страх. Откад обављам новинарски позив, бавим се истраживачким новинарством, пратим организирани криминал, рад полиције, војске, тајних служби, истражујем спрегу криминала и политике и није ми ништа ново да морам пазити и организирати свој живот тако да се доведем што мање у опасност, а да добро и професионално обављам свој посао. Није ме сад нешто посебно страх, навикао сам подузимати мјере предострожности, али никад се не можете до краја заштитити. Реално, људи су имали полицијску пратњу па су страдали.

Јесте ли тражили полицијску пратњу?

Нисам јер не мислим да би то било логично трошење прорачунског новца будући да ме нитко не може чувати 24 сата на дан, а ни не желим проћи као колегица Бранкица Станковић у Србији, која се већ годинама не може бавити својим послом због тога што има 24-сатну пратњу, а истовремено тамошње правосуђе доноси срамотне одлуке и ослобађа људе који јој пријете. Не бих волио да се то догађа у Хрватској.

Због чега нисте то што вам се догодило пријавили српској полицији?

То се догодило тридесетак километара на аутоцести, након што сам из Хрватске ушао у Србију. Будући да је мој аутомобил доста стар, иако га редовно одржавам, не возим баш брзо. Возио сам брзином од око 90 км/х, кад је аутомобил почео поскакивати и бацати ме лијево-десно, нешто је почело дробити унутра. Угасио сам аутомобил у вожњи и скренуо на зауставни трак. Била је ноћ па није било јаког промета. Кад сам стао, више пута сам упалио и угасио мотор и видио да нормално ради. Како је аутомобил стар, без обзира на све пријетње које сам примао, помислио сам прво да је у питању неки квар због старости возила. Назвао сам вучну службу, изишао из аута и ставио трокут неких 50 метара иза аутомобила и како пролазе аутомобили трокут се руши, па сам цијело вријеме стајао на трави и дизао трокут који је стално падао. Тек након што је стигла вучна служба и кад су га покушали подићи на приколицу, предњи десни котач се одвалио и тек тада сам схватио да је то био проблем. Није ми пало на памет да би то могла бити посљедица нечије интервенције на мом аутомобилу и зато нисам одмах позвао локалну полицију. Да сам одмах знао о чему се ради, звао бих полицију, иако сумњам да би то битно промијенило ситуацију.

Кад сте схватили да је ријеч о диверзији на аутомобилу?

Након што смо одшлепали аутомобил код мајстора, ја сам наставио даље у Нови Сад у који сам путовао на међународну конференцију, мајстор ми је рекао да су пререзани вијци на котачу и да се то није могло догодити без намјерне механичке силе. Због полицијске истраге не могу пуно говорити о томе, али могу рећи да је механичар утврдио да је била примијењена механичка сила и да се то догодило док је аутомобил стајао. Тог јутра ми је стално пролазило кроз главу колико смо пута реагирали на пријетње и нападе на новинаре и како су власти стално то игнорирале, чак су игнорирали и међународне позиве. Био сам посве свјестан какве би посљедице могла имати моја јавна објава тога што се догодило јер сам знао да има много оних који једва чекају да ме нападну, али сам био свјестан и да ово не смијем прешутјети. Знао сам и да су минималне шансе да ће се открити тко је то направио, не зато што полиција не ради свој посао, него зато што је овакве случајеве јако тешко до краја ријешити јер нема отисака — то што је учињено не ради се прстима. Знао сам да је уплетена људска рука и да је била ријеч о намјери и одлучио сам то објавити на свом Фацебоок профилу јер нисам желио да остане незабиљежено. Није ми први пут да ми се догађају сличне ствари — имао сам нелегалних праћења, сумњивих покушаја одвијања матица на котачима и изгуравања с цесте.

Све те пријетње упућене новинарима посљедњих мјесеци имају врло сличан “рукопис”, као да све долазе из истог центра.

То је истина, али никад не можемо знати шаљу ли све исти људи јер имамо “копираче” који буду понукани нечим што су већ видјели па чине исто. Дакле, не мора бити ријеч о истој особи или истим особама, али не бих се уопће упуштао у такве анализе јер ми не можемо знати док се не анализира и не докаже о чему је ријеч. Предуго се бавим овим послом, а да не бих слутио да ово долази од параобајвештајне булументе, а осјетили сте то и ви и многи други колеге на својој кожи. Они се служе грозним лажима, вријеђају, враћају ме у Србију у којој се нисам родио — рођен сам у Хрватској, пишу да мене и “моје четнике” треба питати гдје се у Хрватској још увијек налазе неразминирана подручја?!

И то вама који сте били и ратни репортер.

Јесам, био сам, али то не волим истицати јер се уопће не желим довести у позицију да се браним од таквих напада или да се правдам некоме од њих. Код нас је увреда постала аргумент и чак кад нетко од тих типова и има неки аргумент, не служи се аргументом него увредом.

Задовољни сте реакцијом полиције, али како коментирате понашање политичара у вашем случају? Сви водећи политичари, наиме, шуте.

Политичари се понашају посве очекивано, мало се у Сабору о томе говорило и то је то. Ми у ХНД-у нећемо дозволити да напади на новинаре буду тема којом ће се сви забављати три дана, а да се ништа не ријеши. Дуго времена се догађају пријетње и напади на новинаре који се не рјешавају, ХНД и међународне новинарске и људскоправашке организације на то стално упозоравају, шаљу отворена писма хрватским властима, али све је то од власти суставно игнорирано. Без обзира на то што су опет ХДЗ и Мост на власти, састав је ипак нови и тек требамо видјети како ће се они понашати, али не би се ваљало задржати на овоме. И прије овог инцидента са мном, ХНД је тражио да се у Сабору озбиљно расправља о проблемима које новинари имају — од пријетњи надаље.

Недавно се њемачка канцеларка Ангела Меркел огласила и о угрожавању новинарских слобода и јасно је поручила да је недопустиво нападати новинаре, истичући да “слобода медија обухваћа и слободу (раз)откривања неправилности, и то без страха од негативних посљедица”. Рекла је и да одговорни лидери препознају значај слободних медија и новинара те то јасно артикулирају. Због чега је у Хрватској немогуће чути овакав став водећих политичара?

Зато што ми немамо демократске традиције, а имамо разне фрустрације које се, како видимо, вуку још из Другог свјетског рата, а онда и из Домовинског. То наравно није оправдање, али може бити дио објашњења. У модерној држави 21. стољећа потпуно је нормално да водећи политичари реагирају тако како је реагирала канцеларка Меркел, а не да се, кад се нешто грозно догоди новинарима, с позиције власти шаљу поруке “добили сте што сте тражили”. Имали смо неколико високих дужносника који су слали такве поруке и не само према новинарима, него и према неким другим јавним особама.

Колико су политичари, према вашем мишљењу, кумовали експлозији говора мржње?

Много. Ако игнорирате проблем и не понашате се као канцеларка Меркел, ако игнорирате нападе на новинаре било које врсте — вербално насиље увијек претходи физичком насиљу, онда сте криви за то што се догађа. Дио хрватских политичара је, нажалост, судјеловао у потенцирању говора мржње и директно су одговорни за овај вал насиља према хрватским новинарима. У посљедње вријеме пријетње смрћу новинарима често стижу на кућне адресе и редакције, постало је нормално најстрашнијим ријечима извријеђати новинаре. Погледајмо само што се ових дана догодило с колегицом из Дубровачког дневника Ивоном Бутјер, којој је пријетила саборска заступница. То не мора изгледати тако драстично као кад нетко некога претуче, али је једнако опасно и застрашујуће да нетко новинарима пријети јер су написали истину. У случају колегице Бутијер саборска заступница Стрења Линић прогласила је цијелу новинарску професију ружном и недостојном.

Би ли ХНД требао тражити оставку Стрење Линић због тог случаја?

Издали смо приопћење у вези тог случаја, али нисмо тражили њезину оставку јер мислим да се ХНД не бави директно политиком иако га за то стално оптужују. Ми се бавимо политиком и политичарима у тренутку кад они раде оно што не би смјели према новинарима или према друштву и медијским слободама. Сами заступници требали би, кад овако нешто направе, требали би размислити требају ли дати оставку или не. Ако сматрају да је не требају дати или се бране на начин на који се бранила госпођа Стрења Линић својим заслугама у рату и хуманитарним радом — не спорим да те заслуге има, али то с овим случајем нема везе, онда требамо размислити какве ми заступнике уопће бирамо.

Како коментирате ову поплаву говора мржње у јавном простору, која првенствено долази из дијела десних политичких кругова, напосе екстремне деснице? Они оспоравају да се вама уопће догодило то што тврдите да вам се догодило, а неки иду и с тврдњама да угрожавате националну сигурност државе и националне интересе.

То је стална појава, али избјегавам говорити о лијевима и деснима кад је ријеч о нападима на новинаре. У новинарству не би смјело постојати лијево и десно, сватко има своје преференције, али новинари се, прије свега, морају водити професионалним и етичким начелима и све док тако нетко ради свој посао, мени је посве свеједно који је његов свјетоназор. Код нас се стално у друштву изазива тај измишљени сукоб лијево/десно, успоређују се и изједначавају фашизам и антифашизам, што је посве неуспоредиво па на крају испадне и да је антифашизам гори од фашизма. Фашизам је злочиначка идеологија, а бити антифашист значи да се противиш ономе што подржавају фашисти зато што је то цивилизацијско питање. То није ни свјетоназорско ни идеолошко него цивилизацијско питање. Немам проблем с тим да ме нетко аргументирано напада — моје је тада да аргументирано одговорим, али ово да нетко измишља да сам нападнут због обитељских проблема или јер сам некоме дужан новац је бесмислица. То је потпуна лаж и у том случају ме не занима је ли особа која се тиме служи себе сврстава лијево или десно, таква особа је напросто лажов и жели некога жели уништити лажима.

Госпођа Жељка Маркић оптужила вас је да сте упозорењем како вас је нетко покушао убити хтјели скренути пажњу с комунистичких злочина у Худој јами. Како то коментирате?

Ако нетко сматра да је та оптужба озбиљна, онда могу одмах поручити госпођи Маркић да се преварила јер сам ја све измислио и хтио сам себе убити да бих скренуо пажњу с предсједничких избора у САД-у и приче о глобалном затопљењу.

Како коментирате оптужбе из ХНИП-а да се ваши случајем наноси “краткорочно и дугорочно огромна штета хрватским националним интересима и држави опћенито јер се Хрватска поново приказује у потпуно погрешном свјетлу, те се кроз тезе о тобожњем јачању ‘радикалне деснице’, а ево сада и појавом наводног тероризма, кривотвори свјетоназорна ситуација у хрватском друштву или појединим његовим дијеловима”?

Они само раде оно што раде од почетка и због чега су основани — пишу политичке памфлете да би подржали милитантну, радикалну, националистичку и разарајућу политику. Но, њихов је проблем што ни у власти више немају ону подршку коју су имали кад су основали ту своју организацију. То што пишу је бесмислено баш као што су и сви њихови политички памфлети бесмислени. Ниједан од тих њихових политичких памфлета не бави се ониме чиме би се требала бавити новинарска струковна организација, али зато су у неколико случајева изравно вријеђали новинаре, лагали и пљували не само по мени него и по многим другим људима. У памфлету који спомињете они тврде и да су против било каквих напада на новинаре, али то је флоскула као и све што им пише у програму — људе и организације се не оцјењује по ономе што декларативно о себи напишу него по ономе што раде.

Како коментирате чињеницу да се ти новинари баве “заштитом националних интереса” који су угрожени у вашем случају?

То је сулудо на више разина,а поготово с чињеничног аспекта. И госпођа Маркић је рекла да моја објава што ми се догодило угрожава туристичку сезону. Елементарна логика у том случају каже да туристичка сезона, да сам ја погинуо, не би била угрожена јер би то био само још један мртвац на цести.

Очекујете ли да ће се ситуација сад смирити и да ће се пријетње новинарима прориједити?

Немам кристалну куглу, али то у многоме овиси о томе како ће се понашати политика и како ће се понашати они који се називају новинарима и имају медијског простора и утјецаја, а непрофесионално и неетично раде свој посао. Док нетко од високих политичара у Хрватској не наступи на начин канцеларке Меркел и док то не буде радио без фиге у џепу, неће бити промјене набоље. Кад њемачка канцеларка или лидери скандинавских земаља тако иступе, онда иза њих стану сви други политичари, цијело друштво, па и они којима се можда то и не свиђа. Моје искуство ми говори да кад би нетко од наших политичара то и направио, да би то било неискрено и учинио само због скупљања политичких бодова.

Предсједник сте Хрватског новинарског друштва, је ли вас нетко из врха државне власти — предсједница државе, премијер, предсједник Сабора — контактирао након свега?

Не, звао ме је само министар унутарњих послова Влахо Орепић и то док сам још био у Србији. Нитко други из власти осим њега није ми се јавио, а нису се јавили ни ХНД-у.