Вести

12. 09. 2016.

Аутор: Горан Борковић Извор: ХНД

Медији у регији: С лошега на горе

Премда љествица медијских слобода коју састављају Репортери без граница по много чему подсјећа на оне рангиране збројеве статистика спортских асоцијација попут ногометне Фифе или кошаркашке Фибе, она је и даље кључан извор података да би се оцијенило како поједина држава стоји у свијету

Према оној посљедњој, коју су на Свјетски дан слободе медија објавили Репортери без граница, најслободније се пише у Финској, слиједе Низоземска и Норвешка, док су се надомак слободарским медаљама нашли четврта Данска и пети Нови Зеланд.

Јако далеко од елите, тек у доњој половици првих сто, налазе се државе из регије, или бивше Југославије ако вам је тако драже. Занимљиво, Србија је опет најбоље рангирана. Штовише, с 59. позиције на лањској таблици скочила је за три мјеста — на 56. Хрватска је тамо гдје је и била, на 63. мјесту, исто као и Босна и Херцеговина, која се „замрзнула“ на 68. Далеко иза њих, доље према самом дну, таворе Црна Гора на 106. и Македонија, гдје су медијске слободе нарочито угрожене, на 118. позицији.

Да не буде забуне, Репортери се при оцјењивању не служе само подацима и дојмом о слободи изражавања и (ауто)цензури новинара и уредника него и односом власти према јавној ријечи, лошем социјалном стању новинара, гашењу, односно опстанку медија, законским одредбама, прогону новинара, па и убојствима будући да је у посљедњих десет година, објавили су Репортери, страдало нешто мање од осамсто новинара.

Да се одмакнемо од таблице, покушали смо дознати какво је стање у медијима у двјема сусједним државама које се – једна с горње, друга с доње стране – налазе уз бок Хрватској.

У Србији се, опћи је закључак, прије може говорити о медијским неслободама него о слободама. Власти Српске народне странке, предвођене Александром Вучићем, понашају се по узору на деведесете године настојећи цијелу медијску сцену ставити под своју контролу. Практички се свакодневно јављају телевизије, радиостанице, новине које су под све отворенијим притисцима државног врха или инсталираних локалних шерифа. Један од врхунаца биле су смјене уредничког водства на Радиотелевизији Војводине против којих је просвједовало десет тисућа Новосађана. Под сталним ударом је и оно мало што је преостало од неовисних медија. Тједник Време је на мети Вучићу блиских таблоида попут Информера због донација Отвореног друштва, а портал Е-новине је, суочен с бројним тужбама, угашен након осам година рада. Чак се и не особито бунтовни јавни сервис Радиотелевизије Србије нашао на удару бившег/будућег премијера, који је пола тисковне конференције посвећене између осталих и успјесима спорташа на Олимпијским играма, потрошио на РТС и сличан „олош“ прозивајући их да не раде свој посао онако како би требало. А требало би, наравно, онако како он мисли да би требало…

Под контролом власти

Ево што о свему каже Јована Глигоријевић, замјеница главног уредника Времена: „Већина медија у Србији је под контролом владајуће Српске народне странке, што је више него очито када се погледа њихов садржај. Разлика је између оних који се отворено додворавају (ТВ Пинк, таблоид Информер, дневни лист Политика) и оних који раде у тишини избјегавајући шкакљиве теме (Радио-телевизија Србије, ТВБ92, дневни листови Блиц и Данас, тједник Недељник…). Слободни медији једва да постоје, од телевизија ту је једино Н1 (ЦНН аффилиате цханнел), који је кабловски канал видљив на само двије дистрибутивне мреже, и нискотиражни политички тједници Време и НИН (који је дио корпорације Рингиер Аxел Спрингер, као и Блиц).“

Јована Глигоријевић објашњава да је тек у задње вријеме дошло до тектонских промјена у односу према медијима. До нових околности дошло је Вучићевим доласком на власт. Те године као да се укључио времеплов и казаљка вратила на деведесете, на вријеме када су медије уређивали Слободан Милошевић и можда још више његова супруга и челница ЈУЛ-а Мира Марковић.

„Ситуација се промијенила у посљедње двије године, до када су медији углавном били под контролом крупнога капитала и тајкуна. Нова политичка елита, предвођена Александром Вучићем, ставила је и крупан бизнис под контролу, самим тим и медије. Осим отворених притисака на уреднике и новинаре присутно је и добровољно додворавање ради особног интереса, као што се догађа у Политици и Вечерњим новостима“, тумачи уредница Времена.

Добар новинар, претучен новинар

На лоше стање још је у вељачи ове године упозорила и Балканска истраживачка мрежа – БИРН Србија, која је у истраживању српских медија утврдила да су склони прикривеној цензури која, како кажу, настаје као посљедица селективне подјеле прорачунског новца. Да будемо јаснији, држава помаже послушнима, а неисплатама и сталним притисцима кажњава оне који критички пишу о власти. Анализирајући стање у регији, дошли су до закључка да је ситуација у Србији пуно ближа оној у Босни и Херцеговини, посебно по увјетима рада новинара. Стање се заправо мијења, како су казали, с лошега на горе.

Да је друкчије у БиХ, свједочи и податак из истраживања „Медијске слободе у БиХ у 2016.“ УдружењаБХ новинара и Закладе Фридрицх Еберт. Према том истраживању грађани те државе, унаточ свему, највише вјерују медијима (79,2 посто), за које траже више слободе, политичку и финанцијску неовисност те адекватан законски оквир, посебно истакнувши да су напади и притисци на новинаре недопустиви (92 посто), док је 2009. године сваки пети испитаник сматрао да новинаре, барем понекад, треба и претући.

Ниџара Ахметашевић, новинарка и публицисткиња из Сарајева, каже да је ситуација, што се тиче медија у БиХ, „изузетно комплицирана“. „Тешко је рећи да у БиХ тренутно постоје слободни медији, односно постоји тек неколико њих који једва опстају. Има новинара који успијевају, тешком муком, задржати своју неовисност и раде углавном као фрееланцери. Али они су потпуно незаштићени, у сваком погледу. Немају радни стаж, осигурање, мировинско…
Фактички, то су незапослени људи који повремено објављују своје текстове. Но, толико кошта слобода у БиХ“, каже Ниџара Ахметашевић.

Према њезиним ријечима разлога за то је пуно, прије свега оних економских, по чему је БиХ слична многима у свијету, особито у регији. Међутим, додаје она, треба имати у виду да је БиХ земља која и даље има статус полупротектората у којем су сви сегменти живота били барем неко вријеме под контролом међународне заједнице. Тако и медији. Није могуће утврдити колико новца ни тко је све након рата улагао у реформу медија и медијског сектора у БиХ. Но, резултати су једва видљиви. Јавни сервис, који је једно вријеме био под потпуним протекторатом међународне заједнице, у потпуном је расулу и никад није профункционирао као јавни сервис, него је остао бојно поље за различите политичке странке. Уствари, интервенција међународне заједнице у медијском сектору најбољи је показатељ неуспјеха експеримента послијератне изградње БиХ који су водили.

Партијски билтени

С друге стране, наглашава Ниџара Ахметашевић, постоје политичке партије и лидери који отворено стоје иза појединих медија; чак има случајева да су политичари власници или сувласници појединих медија. Ријеч је о људима који имају новац, јаке везе у маркетиншком сектору и могућност манипулирања медијском сценом. Такви медији често су склони сензационализму те диктирају то као једини модел за опстанак медија у БиХ.

„Морамо имати на уму и да је БиХ, као и многе земље у регији, на путу да постане аутокрација (ако то већ није) и да политичке елите у овој земљи контролирају све сегменте живота, укључујући медије, судове, полицију, економију… То им омогућава страшне притиске на медије. Неки од њих, који настоје одржати неовисност, свакодневно су обасути тужбама које најчешће заврше на суду, често не у њихову корист, што исцрпљује не само економски, него и на сваки други начин. Напади на медије се често не процесуирају и не истражују. Имате случај Слободне Босне, магазина у Сарајеву, којем су прије неколико година запаљена улазна врата у редакцију. До данас се не зна тко је то учинио. Или случај новинара Миме Сахинпашића, којег су у два наврата јавне особе, службено лице у једном случају, напале на улици због онога што ради, а да за то или нису били кажњени или су кажњени тек симболично“, илустрира Ниџара Ахметашевић.

Оно што је заједничко свим државама у регији, како каже она за БиХ, је да је бити новинар у БиХ данас права авантура. С друге стране, нажалост, мањка солидарности међу колегама, што додатно отежава ситуацију, при чему чак ни они нису највећи губитници. То је јавност која остаје ускраћена за битне информације.

С лошега на горе…