Вести
05. 08. 2016.
Југ Гризељ: Није најважније да је новинар писмен, већ да није човекомрзац!
Новинарство, то уопште и није посао, то је једно тотално заробљеништво и тотална опседнутост. Ако човек схвати новинарство онако како га већина новинара схвата — а то је да је бављење тим послом пре свега огромна привилегија, привилегија да се бавиш узбудљивим и никада досадним послом откривања новости свету — онда је то чисти хоби
Забележио: Миодраг Маркуш (Здраво, новембар 1980.)
Читао сам да се много мојих колега определило за новинарство зато што им је то био животни сан. Ја сам се нешто друкчије определио. Године 1947, једног дана у октобру месецу, састало се друштво сплитских бруцоша којима сам и ја припадао, и живо дискутовало шта ће ко да студира. Нико није имао никакве посебне жеље — осим што смо знали да хоћемо да нешто завршимо. Ја сам се много колебао између чисте филозофије и ветерине. Већ из тог колебања видите колико су то била озбиљна опредељења.
У једном тренутку ми је пришао један друг из ратне бригаде и упитао ме да ли би хтео да радим у новинарству. Нисам га добро разумео, и пошто сам у почетку мислио да се ради о продаји новина, питао сам га и да ли би ме то спречило да студирам. Он је, наиме, већ био новинар.
Рекао ми је: “Наравно да те не би спречило. То је посао у коме се мало ради, а добро зарађује”. Кад ми је то човек рекао — ја сам се наглавачке определио да се бавим тим послом.
Хтео сам да продајем новине
Сада, после толико година од тог дана који ме определио за цео живот, размишљам како сам олако улетео у ову професију, а осим тога и погрешно информисан. Наиме, уместо да продајем новине, тај мој друг ме одвео у редакцију “Вјесника” где сам установио да је мој посао да пишем.
Већина читалаца вашег листа неће то разумети, јер је познато да је данас навала на новинарство огромна. Међутим, у то време цео свет је хтео на медицину и евентуално на економију, а шта је то новинарство — нико добро није знао. Људе су малтене скупљали по улицама да иду да раде у новинама.
Знам да данас многе моје колеге тврде како су дошле у новине по важном партијском задатку и слично, и они су сигурно у праву, али ја морам да признам да сам у новине стигао верујући дубоко да ћу сат-два дневно радити продајући новине, а да ћу остатак студирати: или Сократа и Аристотела, или краве и овце.
Опаљује вас како ко хоће
У још једној ствари сам се грдно преварио. Мало је рећи да је лаж да се у новинарству може радити мало а добро зарађивати. Данас после толико година видим да је ситуација потпуно обрнута: ради се много а мало заради, а уз то вас опаљује свако коме то падне на памет.
Пошто новинари умиру млади, пошто је то тежак посао, а плата није особита, пошто цео дан и целу ноћ треба гањати неке рубрике и неке личности, пошто свако може да вас опали кад хоће и како хоће, поставља се природно питање: зашто сви ми нисмо побегли из новинарства? Зашто бисмо радили на послу у коме нам се ради о глави?
У томе је ствар: новинарство човеку постане једна тотална опсесија. То уопште и није посао, то је једно тотално заробљеништво и тотална опседнутост.
Ако човек схвати новинарство онако како га већина новинара схвата — а то је да је бављење тим послом пре свега огромна привилегија, привилегија да се бавиш узбудљивим и никада досадним послом откривања новости свету онда је то чисти хоби. А када је у питању хоби, човек не пита шта кошта.
Задовољство је откривати занимљиве људе
Откако сам постао такозвани “искусни новинар” (односно, у преводу, откако сам оматорио) често ме водају по разним трибинама и терају да им причам о тешком новинарском животу итд. Ја увек кажем да је то све једна велика мистификација, о томе како ми страдамо у својој професији, јер је разлика између новинарског посла и многих других професија у томе што се тај посао ради са страшћу.
Примедба коју често чујем, када кажем да је то један диван посао, јесте да је то тако у мом случају пошто имам могућности да сваке друге недеље разговарам са понеким краљем, генералним секретаром неке иностране партије, нашим председником владе или шефом Уједињених нација.
Морам да кажем, и то бих хтео да ми читалац верује, да је највеће задовољство пронаћи негде, на неком светионику, осамљеног светионичара и са њим водити разговор.
Задовољство није у томе да се разговара с краљевима, него да се откривају занимљиви људи, а њих има толико да човек тога није ни свестан. Да се од њих чују паметне ствари, да се те паметне ствари преносе читаоцима, то је привилегија.
Отићи код Курта Валдхајма у Њујорк или код председника швајцарске републике — то је чиста рутина, то је лук и вода. Много је занимљивије и узбудљивије, а и људскије, направити интервју са Миљенком Смојем, сплитским новинаром, или професорком Божиновић — која је за последњих десет година спасла две хиљаде људи од инфаркта.
Што мање човекомрзаца
Још једну ствар хоћу да вам кажем када већ чачкате по тој професији. Видите, када се бирају млади људи за пилоте млазних авиона — онда се обаве многобројна истраживања како бисмо били сигурни да ћемо добити правог човека.
Када се људи примају у новине — не праве се готово никаква истраживања, а сматра се да је најважније да је човек писмен. Мислим да је то најмање важно!
Мислим да је најважније да у новинарство стигну добри људи, да буде што мање мућкова, што мање мрзовољних и злочестих људи, што мање човекомрзаца, оних који до подне мрзе себе, после подне цео свет.
Најопаснији су они који мисле да су у нечему били прикраћени у животу, па такви стигну у новине — и почну да гоне све редом, да проналазе у сваком човеку оно што је најгоре у њему, да у свему виде аферу, да у свему виде злу намеру.
Зашто је то опасно? Опасно је због тога што новинарство даје велике могућности, не бих рекао моћ, али велике шансе да се ствари виде на различите начине. Ако нисте довољно добричина, ако не гледате ствари очима детета, ако не волите сунце, ако не волите да се играте, ако сте песимиста — вама ће све чега се дотакнете у животу бити сумњиво.
Е, кад такав један мрзовољац стигне у новине и када почне да гање у својим чланцима и репортажама људе око себе — то је читава трагедија. Одједном из новина почну да испадају само противници самоуправљања, само непријатељи, само крадљивци, само фалсификатори. Мислим да и у нашим новинама има неколико таквих новинара — и опасност од њих је равна опасности од атомске бомбе.
Знате: када једном оцрните једног човека, нема више тог сапуна којим га можете опрати.
Као распорени јастук од перја
Један је познати амерички новинар, после дугогодишњег искуства и рада на једној од најважнијих рубрика у сваким новинама — на рубрици “Писма читалаца” и “Исправке”, написао да је вест коју човек објави, о неком или о нечему, у много чему слична радњи коју обави домаћица када из неког лудог разлога одлучи да распори свој јастук и истресе кроз прозор све перје. Као што перје полети преко седам брда и седам планина ношено ветром, тако и вест коју ви објавите стигне на све стране.
После, рецимо, утврди се да ви нисте добро проверили ствар и да та вест није тачна. Шта ви радите: дајете исправку. Та исправка, рекао је тај наш амерички колега, има исту толику вредност као када би домаћица, пошто је свој јастук од перја избацила кроз прозор, зажелела после да покупи перје. Никада ни пола перја неће сакупити. Никада ни пола људи који су прочитали вест неће прочитати исправку.
А да не кажемо да док стигне до исправке — човек кога сте оцрнили стигне до свих несрећа, губитака достојанства, поштења и поштовања.
Зато је оно чему ја покушавам да учим своје младе колеге једно правило које није сасвим, можда, у духу модерне педагогије, али је по мом мишљењу у духу поштовања човека.
То правило гласи: када треба човека похвалити, или испричати о њему лепе ствари — немој уопште ни да се распитујеш много, ни да провераваш, ни да размишљаш. Похвали га, брзо и што више. Ту погрешити можеш мало. Али када човека треба напасти, оцрнити, распитај се на сто страна и изврши сто истраживања и сто пута мућни главом.
Југ Гризељ (Врлика/Шибеник, 1926 – Београд, 1991).
Са шеснаест година се прикључио партизанима. Новинарством је почео да се бави 1947. Био је један од најсвестранијих и најчитанијих југословенских новинара. Председник Удружења новинара Србије 1987–1989. Један је оснивача УЈДИ-ја и Форума за људска права.
Пренето са: Yугопапир
Коментари (2)
Остави коментар08.08.
2016.
Re:
Najveci deo ovih subjektivnih utisaka iz vremena drugacijeg novinarstva ne stoji jer su proizvod drugih vremena i sistema kada je postojala veća doza romantizma i ideala. To znam pouzdano jer sam ja iz generacije školovanih za upravo to zanimanje: vecina nas su dobri ljudi, lepo vaspitani, koji i danas mnogo rade, poneki čak i kao novinari, ako su uspeli da se zaposle pored svih drugik zanimanja i veza jer naš FPN nikad nije imao ni formalno prednost pri zapošljavanju.
ОдговориJug Grizelj je pripadao grupi srecnih koji su se slučajno našli u poslu koji mu je omogućio da se nađe u zemljama, da se sretne sa ličnostima i u situacijama o kojima nije mogao ni da sanja. Iskoristio je svakako šansu i ne potcenjujem njegov značaj. Ali čitava ta posleratna generacija je išla uzlaznom linijom u životu u kome se posao teško ili gotovo nikako gubio a stan dobio i more video svako ko je to hteo. Da ne govorimo o članovima jedne ali" vredne" partije ili DB.
Teškoće sa kojima se današnji novinari hrvu teško je nabrojati a novinarstvo je ipak samo jedan zanat koji treba časno obavljati ne brkajući pri tome književnost, novonarstvo a kamoli jeftinu zabavu i marketing. А svakim novim danom kvalitet naših života je sve niži i besprespektivniji.
05.08.
2016.
lekcija
Ovaj teks bi pojedini novinari trebalo da nose uza se kao vernici Sveto pismo, da upamte posebno onaj deo o mržnji prema ljudima. Prepoznajemo mnogo takvih novinara, posebno iz onih medija koji se izdaju za zaštitnike slobode i demokratije.
Одговори