Вести
07. 07. 2016.
Богићевић задржао Политику, Родић још на чекању
Шта је заједничко Влади Србије, Мирославу Богићевићу, Мирославу Мишковићу, Милану Беку, Станку Суботићу и Александру Родићу? Одговор: „Политика“.
Најстарији дневни лист на Балкану одавно је предмет најзамршенијих борби за власт у којима су новинарство, тираж и профит најмањи мотиви. Међусобни односи ових актера, уз немачког издавача WAZ, кипарске и руске параван фирме и на крају учешће бившег председника Србије и садашњег премијера Србије, тако су испреплетани, закулисни и недоречени, да је питање да ли ико са пуном сигурношћу може да каже ко је данас власник „Политике“.
Оставком Љиљане Смајловић, главне уреднице листа, ово питање је поново актуелизовано, нарочито јер је Смајловићева јавно прозвала „менаџмент“ за опструкцију, тврдећи да јој две директорке не дозвољавају да самостално води редакцију.
Поменуте директорке су Мира Глишић Симић и Нина Самарџић и представљају два власника Политике: прва државу Србију, а друга Ист медија групу.
Како је одавно објављено, Ист медија група, фирма регистрована у Русији, заправо је у власништву Мирослава Богићевића, власника Фармакома. Он је, што је такође познато, половину удела у „Политици" купио од WAZ-а, немачког издавача који је одлучио да се повуче из Србије. Сам Богићевић није имао жељу да постане медијски могул, али је тадашњи председник Србије Борис Тадић од њега тражио да купи Политику. С обзиром да је убрзо потом на изборима победила СНС, шабачки тајкун је запао у немилост нове власти, али је познато да је убрзо изгладио односе, што се видело када је премијер Вучић изјавио како је Богићевић био натеран да обави ову трансакцију.
То је, међутим, тек почетак. Како ће се испоставити, Богићевић јесте купио Политику, али на рате. Пошто се крајем 2014. Богићевић нашао у притвору због кредита које је узимао Фармаком, дошао је у ситуацију да једну рату не може да плати на време. Према одредбама уговора о продаји, ако Богићевић не буде у стању да плаћа рате, уговор се раскида, а сав до тада плаћени износ остаје WAZ-у као уговорна казна. Друкчије речено, Богићевићу је претило да изгуби милионе евра које је до сада дао за Политику, а WAZ-у да поново постане власниктих новина, што му није циљ.
Због тога је WAZ склопио „резервни“ споразум, такозвани кровни уговор, саАдријамедијагрупом - медијским комплексом Александра Родића, власника Курира. Према том уговору, ако Богићевић престане да плаћа рате за Политику, на његово место аутоматски долази Родић.
До тога, за сада, није дошло. Незванично, ствар је озбиљно претила да заврши баш по описаном сценарију, али је у последњем тренутку направљен договор који је фамилију Родић оставио испред врата зграде у Македонској улици. WAZ, који је у међувремену нестао, а његов правни наследникје постала друга немачка групација Функе, пристао је да Богићевића причека за новац и да одложи активирање клаузуле по којој би уговор био раскинут, чиме је Политика „спашена од куриризације“.
Питање је како је до овога дошло. Опет незванично, Функе је дуго практично одбијао да разговара о уговору, што је довело до читаве медијске гунгуле у којој је уредништво Политике на челу са Смајловићевом, може се рећи, панично покушавало да спречи да их преузме Курир, док су Родићи скоро па прогласили Политику својим власништвом. Онда је дошло до познатог (мада краткотрајног) окршаја Курира са Владом Србије и премијером Вучићем, који је на крају изглађен, али је Функе променио мишљење и оставио Богићевића у власништву.
Да ли је Функе оставио Родиће „па леду“ пре њиховог сукоба са Вучићем или после, није сасвим јасно, али је епилог исти: Политика је остала ван домашаја Курира. За сада.
Али, ни ту није крај причи. Наиме, како за Данас каже саговорник добро упућен у читаву трансакцију, тај посао првобитно уопште није био намењен Богићевићу, већ управо Куриру, који је требало да купи Политику од WAZ-а. Проблем је настао јер је ту трансакцију блокирао Тадић, који није хтео Родиће. Онда је тражио да уместо Курира као купац буде Богићевић, који је просто преузео уговор који је већ био спреман и читав посао је урацтен „па брзину".
Две директорке и једна уредница У својој оставци, Љиља Смајловић је као разлог навела то што јој две директорке Политике не дозвољавају да самостално води редакцију. У јучерашњем интервјуу за сајт Удружења новинара Србије, на чијем је такође челу, Смајловићева је појаснила да јој је управа бранила да бира свој тим и да јој је правила бирократске препреке, издвојивши као примерслучај када директорке нису хтеле да одобре да новинар купи бензин за свој ауто како би се одвезао на Мећавник да интервјуише бившег уругвајског председника Хосеа Мухику. Међу новинарима Политике се иначе препричава и то да се Смајловићева месецима борила са директоркама да би једног човека поставила на уредничко место на које је хтела, а недавно су директорке правиле проблем и око запошљавања новинара који недостају редакцији.
Смајловићева је оценила да је бирократизација управљања Политиком спроведена још за време Бориса Тадића и то намерно како би се стварно управљање са редакције пребацило на менаџмент и да се премало ствари побољшало од тада.
Још занимљивије је то што је Политика само део медијског „пакета“ који још чине Новости и Дневник и којим се већ годинама тргује „ђутуре“. Тај пакет је, по свему судећи, а и уз потврду људи упућених у ове трансакције, сада такође Богићевићев, иако је оригинално требало да буде Родићев. „Кровни уговор“ такође важи за сва три листа.
Како је писала и сама Политика, WAZ, који је био власник Политике, Новости и Дневника, продао је своја потраживања према Политици (што је посао независан од од продаје удела у Политици) оф-шор фирми која се повезује са Богићевићем. Истог дана, WАZ је продао и своја потраживања према неколицини других оф-шор фирми, кипарском предузећу Венетоко, које незванично, такође припада власнику Фармакома. Та неколицина оф-шор фирми је имала своја потраживања према другим сличним фирмама за које је утврђено да су у власништву Милана Бека. То су фирме Тримакс, Ардост и Карамат, које су за ове дугове гарантовале својим уделом у Новостима, који укупно износи 62 одсто. Тако је на крају Богићевић постао и власник ових медијских кућа.
Како је Беко постао власник Новости и Дневника је такође нејасно. Сам Беко је изјавио да га „нико не зове за дуг од 20 милиона евра“, а да и сам не зна коме он сада дугује тај новац. Наиме, наводно је WAZ својевремено позајмио Беку новац (поменутих 20 милиона евра) да купи Новости, па он сада не зна да ли паре дугује Функеу или Богићевићу. Али, нови заплет је у томе што постоји спекулација да је тај новац у ствари дао Станко Суботић, којег је тако Беко оставио без 20 милиона евра и да је то све урађено као део трансакције намењене да WAZ постане власник ове две медијске куће.
Тако је наводно, WАZ хтео да купи Дневник и Новости, али су у Влади Србије инсистирали да сав посао буде урађен преко Бека и Мишковића, а „посредовао“ је Цане Суботић, којег је ангажовао WAZ. Онда је Беко на овај начин постао власник ова два медија, да би касније WAZ дао новац за куповину Суботићу који је онда исплатио Бека и Мишковића. Сам Беко је једном приликом потврдио даје са власником Делте имао „економски договор“ око овог аранжмана, али је демантовао даје новац за Новости позајмио од Цанета.
Вучић: Не дао вам Бог да у то улазите
Пре него што је постао премијер Александар Вучић је обећао да ће разоткрити таћно власништво у Политици и све оно што је рађено са том медијском кућом. Међутим, касније када је дошао на ћело Владе, Вућићје од тог подухвата одустао, рекавши да „ми нисмо у стању да разрешимо власнићке односе у Политици", да тек треба да се „распетља" ко ту коме шта дугује, те да је то све толико компликовано да „пе дао вам Бог да у то улазите".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.