Вести
30. 05. 2016.
О протесту и медијима
Зашто је иницијатива „Не да(ви)мо Београд” своју борбу ставила у други план и протест подредила новинарским слободама? Зашто су жртвовали свој циљ да би били туђу битку
Одржан је 25. маја још један протест против нелегалног рушења београдске Савамале. Било је више људи него први пут, 11. маја. Окупила се критична маса свесних, мислећих, незадовољних људи са само једним захтевом: оставке оних који суспендују законе и уставни поредак наше земље и ускраћују нам статус грађанки и грађана.
По свим критеријумима био је то успешан протест: велики одзив, спектар говорника који указује на то да се полако прави широк фронт грађанских покрета, независних од политичких партија. У успехе треба убројати и то што се, премда прорежимски, али колико-толико пристојни медији нису трудили да прикрију информацију о протесту, него напротив, готово сви су дали сасвим коректне извештаје. Успех је и то што су прорежимски таблоиди напали организаторе, Иницијативу „Не да(ви)мо Београд”, јер кога год режимски таблоиди у овој земљи нападају, тај сигурно нешто ради како треба.
Све је било како треба и ево ме како данима размишљам зашто ме ипак нешто жуља, а жуља ме и стидим се. Позвали су наиме, организатори и мене, да као новинарка из медија који одолева притисцима кажем нешто. Уз бескрајну захвалност на поверењу и прилици, прихватила сам. Али баш је то оно што ме жуља.
Зашто су ови људи, окупљени око врло јасног циља, око права грађана на град, одлучили да протестна шетња буде обилазак медија, са стајањем испред РТС-а? Зашто су своју борбу ставили у други план и читав протест подредили новинарским слободама? Зашто су жртвовали свој циљ да би били туђу битку?
Наравно, јасно ми је да веза постоји: медији треба да служе грађанима, а овај је грађански протест најграђанскији у историји протеста у Србији. Да је тако говори и чињеница да је због исте ствари протест организовала и Демократска странка, па је дошло вишеструко мање људи. Овде су на истом месту стајали нпр. Ђорђе Вукадиновић и Зое Гудовић, Леви самит и Либертаријански клуб, Београђани, Краљевчани, Нишлије, Ваљевци…
Али опет, као новинарка, мислим да је некоректно што сам пустила да моју битку бије неко други. Што сам слушала звиждуке испред „Политике” и РТС-а, што потпуно разумем те људе који звижде, али немам ни жеље ни воље да и сама звиждим. Не могу да звиждим, јер знам оно што људи који не раде у медијима нису дужни да знају: у те две зграде седели су и звиждуке слушали бројни честити новинари, који у тим редакцијама свакодневно бију битку за право да честито раде свој посао. Неки људи чији прилози завршавају у фиокама или бивају уредничком руком преправљани до бесмисла… Како њима да звиждим? Да пре него зазвиждим, викнем: „Добри људи, не звиждим вама, него вашим шефовима!”
Хај’те, молим вас, то не може. Али, ево шта може: можемо ми који имамо привилегију да радимо у слободним редакцијама, да будемо глас оних новинара који се за ту слободу сваког дана лактају и траже начине да до ње дођу. Можемо и морамо стално да подсећамо да су ти људи храбри и честити, да им је горе него нама, да упиремо прстом у оне који их газе, уцењују и гуше. Можемо да будемо на њиховој страни и дајемо им снаге да не одустану и не поклекну.
Коме ово звучи идеалистички, тај много греши, јер имам доказе да је могуће. Кад су крајем прошле године почели новинарски протетсти под паролом „Новинари не клече”, на њих је долазило по 200–300 људи. Многи су били љути што се на протесте не одазива више колега, љути зато што се новинари плаше, итд. Ни тада, као ни сада, нисам дала на те људе. Опростите на патетици, али знала сам да и највећа лавина почиње од једне малене грудве снега. Знала сам да, ако довољно пута поновимо да политичари не постоје без медија, биће више колега који ће у то поверовати и окуражити се. А онда се десило мало чудо: у неком свом обраћању, премијер Вучић се издрао на новинарку ТВ Н1 јер се није сложио са њеним питањем. Једна друга жена, ни мање ни више него новинарка РТС-а, одбрусила је премијеру да се тако са новинарима не разговара и одржала лекцију свима. Њему, који мисли да му је све дозвољено, колегама које се и даље плаше, те јавности која верује да су новинари јавног сервиса сервилни према свакој власти.
Ето вам доказа да је могуће. Знам да је споро, знам да се многи питају хоће ли за свог живота видети да се политичари тресу пред новинарима, а не обрнуто. Али знам да ће се то кад-тад десити, само ако ми које нико не гуши не одустанемо од својих колега.
Не знам кад ће то бити, али биће.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.