Вести
15. 05. 2016.
Мајор и водник
Како би изгледало поређење између портрета просечног ТВ гледаоца који се црта подацима „пиплметра” и аутопортрета који би нацртао свако од нас, онако како сам себе види као лице пред ТВ екраном? Да ли је објективнија слика коју ствара мање од хиљаду механичких мерача ТВ гледаности или уверење милиона појединаца да у медијској понуди (не) добијају оно што желе и сматрају вредним? Има прилика у којима се обе стране несумњиво поклапају, односно утврђени „рејтинг” подудара с логично очекиваном масовном гледаношђу.
То су ових дана тениски мечеви Новака Ђоковића и такмичење „Песма Евровизије”. Али, по природи ствари, припадајући Јавном РТВ сервису ови директни преноси нису довољни као доказ његове предности у односу на домађе комерцијалне телевизије. Она се утврђује једино у „редовним околностима”, односно управо онда кад нема тако атрактивних и ванредних догађаја. А у склопу редовне програмске шеме наших телевизија све је мање ставки за таква поређења. Оснивањем специјализованих филмских и информативних, комерцијалне станице сиромашиле су своје основне канале смањујући на њима сопствену продукцију. Изузев Прве, оне кућу практично држе на само два стуба - ријалитијима и певачким надметањима (остало је спорадична декорација).
Телевизијске серије, као престижна и курентна ТВ роба, и као локална робна марка, тренутно се могу наћи једино на РТС-у и Првој. Квизова има свуда, али су РТС-ови најбољи. Документарне емисије Јавног сервиса такође су без премца. И избор цртаних филмова ту је одличан - пред децом су љупка створења из новопридошлог хита „Маша и медвед”, класици попут Калимера, Чарлија и Снупија. Музичке емисије су добар пандан туђим певачким ревијама - појављују се одлични оркестри, подијум се нуди млађим извођачима. Цели програмски корпуси РТС-а (наука, култура, уметност) уопште ни немају с ким да се пореде. Но, као што је то бивало у време највећих протеста и негодовања јавности поводом рада Радио-телевизије Србије, деведесетих година прошлог века, оцена о програму заснива се првенствено на његовом информативно-политичком делу. При том се занемарују или не примећују довољно све оне емисије научнообразовних и културноуметничких редакција
које се предано баве друштвеним животом чији је и политика саставни део. Не узмају се у обзир програмске јединице у којима се простор даје критичком мишљењу кроз интелектуална разматрања теорије и праксе, постављају питања и траже одговори дубљег смисла и далекосежнијег значења. Броје се само прагматични коментари дневних актуелности и реакције на непосредне појаве и догађаје.
А има толико различитих начина за ТВ сведочење ио садашњости ио прошлости. Свеж пример: подсећање на одбрану и пад карауле Кошаре 1999. године и војнике страдале у сукобу с албанским терористима. Првоје тема отворена на РТС-у у серији „Мој рођак са села” кроз херојски чин литерарногјунака, мајора Враниђа. А онда се у увек узбудљивом циклусу „Живот прича” Татјане Војтеховски на ТВ Прва појавио истински јунак тог збивања, водник Рачић.
Тема заслужујејош коју телевизијску верзију.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.