Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Истраживачко новинарство и вакцине
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

31. 03. 2016.

Аутор: Др Зоран Радовановић Извор: Данас

Истраживачко новинарство и вакцине

Штампани и електронски медији недавно су били заокупљени питањем безбедности вакцина

Тему је наметнуо “истраживачки биро” једног опскурног, али високотиражног листа, а прихватила су је, нажалост, и нека угледнија гласила, дајући простор социолозима наглашено десне провенијенције са звучним академским звањима (редовни професор, научни саветник).

Нећемо улазити у политичке импликације одвраћања пажње од животно важних питања за развој друштва у осетљивом политичком тренутку, али је потребно разоткрити злоупотребу појма истраживачко новинарство на овом конкретном примеру.

“Истраживачки биро” се нападно препоручује као једини који “ово…сме да објави”. Храброст је несумњиво потребна истраживачком новинару, али не на рачун истинољубивости. Невероватно је колико су нетачности “истраживачи” груписали само на једној насловној страници свог листа. Пођимо редом.

Прво, ничега ексклузивног ни шокантног нема у објављеној вести (“Ексклузивно. Шокантни документи”). Читаоцу се сугерише да се савесним истраживачким радом дошло до помно скриваних докумената, а реч је о подацима које Министарство здравља САД поносно држи на свом сајту, управо као показатеље високе безбедности вакцина. Поента је да је ризик од озбиљних нежељених дејстава вакцинације током дугог периода био мањи од један на милион датих доза, а да се користи мере стотинама хиљада спасених живота.

Друго, одудара од здравог разума порука: “Америчка влада: Вакцине за бебе су опасне!” Да верују у то, зар би власти САД тако упорно наметале вакцинацију? Та земља има најобухватнији вакцинални програм управо зато што власти сматрају да тиме на најбољи начин штите свој подмладак.

Треће, нетачна је и тврдња да вакцине “изазивају аутизам”. Како у САД, тако и у остатку развијеног света, научницима се чак замера што са толико упорности изнова доказују оно што је већ показано на вишемилионским серијама испитаника, наиме да између вакцинације и аутизма не постоји узрочно-последична повезаност. Четврто, ружна и опасна је дезинформација “Због вакцинације умрле 1.184 особе”. Податак се односи на број породица које су током много година пријављивале да им је дете преминуло сатима, данима или недељама после вакцинације. Пријава не значи да је вакцинација заиста имала везе са смрћу.

Задржимо се и на само два поднаслова. Шта није тачно у тврдњи: “Према званичној евиденцији Вашингтона, у САД је за 27 година због вакцинације умрло или оболело више од 16.000 људи”? Током назначеног периода, толико породица је поднело одштетни захтев, али је у скоро три четвртине случајева он одбачен као неоснован, упркос врло толерантном односу америчких власти према том питању. Наиме, тамо важи став да се захтев прихвати кадгод не може да се искључи могућа повезаност. Ради се о 4.526, а не “више од 16.000 људи”, а уз малобројне изузетке, ни за кога није доказано да је доживео последице због вакцинације, већ само после ње (разлика је суштинска). У тој великој и многољудној земљи накнада је годишње исплаћивана за мање од 170 породица. Када би се у Србији установио компензациони фонд, за шта се иначе залажу стручњаци окупљени у Лиги за имунизацију, број исплаћених накнада, имајући у виду пропорције датих доза вакцина, био би 2–3 током године.

Посебно су етички спорни мотиви скривени иза поднаслова: ”У Србији је од пре три недеље вакцинација постала обавезна, док је у осталим земљама света то и даље ствар личног избора”. Зар “истраживачи” не знају да та обавеза постоји већ скоро 180 година, још од прве владе Књаза Милоша? Поред тога, како им је промакла на истој страни приказана мапа са јасно назначеном половином европских земаља у којима је вакцинација такође обавезна? Можда је било превише очекивати да сазнају како исто важи и за многе друге земље у свету, док се у осталима ова драгоцена мера намеће на различите, привидно суптилније начине. Остаје, на крају, кључно питање: Зар нам је истраживачко новинарство (са наводницама или без њих) заиста пало на тако ниске гране?

Аутор је професор универзитета, епидемиолог

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси