Вести

19. 02. 2016.

Аутор: Предраг Ђорђевић Извор: Данас

Реалити програми и деца

Медији су моћан алат и требало би да се одговорно односе према публици. Чини се да су неке ствари кренуле како не ваља. Реалити програмима припада замашан део наше популарне медијске културе. „Реална телевизија“ се раширила целим спектром канала од броја један на даљинском, па све докле скала сеже. Затрпани смо разноликим медијским садржајима који нам нуде исечке онога што тежи да буде представљено као стварност.

 

Реалити телевизија, оваква каква је, својим начином функционисања и, нарочито, нашом домаћом изведбом данас је најсавршенији облик антиобразовања који можемо да замислимо. 

Као да унатрашке обрће процесе селекције, еволуције и еманципације фаворизујући и банализујући криминал, стимулишићи агресивност и насиље, дистанцирајући сексуалност од осећања, подстичући конзумеризам и потцењујући рад. Све се одвија на начин посебно штетан за децу и омладину, којима је теже него одраслима да јасно сагледавају границе између живота и фикције. Њихово искуство је далеко више заокупљено фантазијама са ТВ екрана и рачунарских монитора него реалношћу света у којем живе. Шта је у реалитију стварно стварност? Као да ни многим одраслима није баш сасвим јасно да у свету ових програма није све тако реално како им име казује. Посебно питање је како деца и адолесценти доживљавају, схватају и прихватају свет реалитија.

Реалити телевизија, оваква каква је, својим начином функционисања и, нарочито, нашом домаћом изведбом данас је најсавршенији облик антиобразовања који можемо да замислимо.
Деца не би ни требало да знају да неки људи постоје. Није им развојно важно да знају имена разних насилника, сецикеса, превараната, робијаша, проститутки, спонзоруша, старлета, а они им за тили час, кликом на дугме, постају суседи, укућани, узори.

Стварно, питате ли се зашто је генерацијама које стасавају понуђено толико призора ризичног сексуалног понашања, вербалних и физичких сукоба, оговарања, подметања, превара, порочности, криминала, па чак и хапшења уживо? Медијски призори деци пружају обрасце који показују да ли ће нека понашања бити награђена или кажњена. Бринете ли да ће мали гледаоци да науче да понашање из реалитија виде као пожељно, а затим га и сами прикажу у стварном свету? Чему реалити телевизијски програм може да научи младе о томе шта их чека и шта се вреднује у стварном свету? Запитајмо се како утиче на њихове ставове, уверења, слику о себи и понашање.

Које су теме (вредности) најчешће заступљене у реалити програмима?

Већина реалити емисија приказује (превасходно жене) на начин који истиче у први план и идеализује физички изглед. На цени су лепота, мршавост, провокативно облачење, хируршка „побољшања“. Ово ствара снажан утисак да се нечија вредност заснива готово комплетно на физичком изгледу. Популарност је изведена из лепоте, а критеријум лепоте постављају поменути програми и ето зачараног круга.

Таква пракса стрпљивим понављањем учвршћује уверење да и „стварни“ људи могу да напусте своју свакидашњу анонимност и стекну толико жељени статус самим фокусирањем на властити физички изглед. Додатни квалитет се постиже ако је лична слика мање или више (боље више) оперважена наглашеном сексуалношћу. Па још ако све ово кокетира са вулгарношћу… Шта да се ради, гледалиште се свачега нагледало у временима бившим и садашњим, па се све теже узбуђује и шокира. Стварно је тако. Чак је и навек шокантни и декадентни Плејбој престао да објављује призоре голих женских тела. Стварно, више није било сврхе. Голотиња је свуда присутна и свима је доступна у свим могућим појавним облицима.

Вредности које усрдно пропагирају реалити шоу програми подразумевају материјализами идеализацију селебритиначина живота, без обзира на последице.

Вредности које усрдно пропагирају реалити шоу програми подразумевају материјализами идеализацију селебритиначина живота, без обзира на последице. Приказани су животи наизглед привилегованих, који троше пуно новца, носе дизајнерску одећу, пију алкохол, уживају у понуди сваковрсних задовољстава, а чак не морају ни да раде. Упркос њиховом очигледном лошем понашању и доношењу лоших одлука, њихова популарност наставља да расте. Деца идеализују животни стил лаких задовољстава, садржан у трач магазинима и реалитију, па га често преносе и у своју стварност, покушавајући да у свом амбијенту открију погонско гориво за овај начин живота. Овакви садржаји „помажу“ да се дечји систем вредности усмери ка материјализму и пукој прекомерној забави.

Исплати се…

Па, добро, зашто реалити програми имају толико простора у медијима? Једноставно, јефтини су за производњу и имају добар одзив у популацији. Ако упоредимо трошкове продукције филмског програма и реалне телевизије, добијамо велике бројке које недвосмислено говоре у прилог овог другог.

Механизму поистовећења је исто тако далеко лакше да обави свој посао. Заправо, колико год глумци онако улицкани, сређени и талентовани били добри телевизијски узори, лакше је поистоветити се са овим простонароднијимпојавама које у пуном „сјају“ отелотворују и мане нашег друштва. Сличан се сличноме радује. Тако су чак и најслабије карике друштва и маргиналци добили своје телевизијске представнике. Ови су постали њихове медијске лучоноше и представљају их, будећи веру у пет минута славе баш за свакога ― „Данас он, сутра ја“, као херој или антихерој, пуковник или покојник, мање је битно.

Агресија и насиље

Реалити телевизија је одавно у позицији да угрози устаљени систем вредности употребом прекомерне силе коју је стекла и нагризајући основни темељ владавине права, што подразумева одбацивање насиља. Ови програми позивају на насиље, секс и сензационализам у далеко већој мери у односу на то колико тога заиста има у друштвеном животу и искуствима сваког од нас, посебно деце. Принципи тешко извојеване победе цивилизације над варварстом, људских права и вредности наспрам закона џунгле, као да губе сваки смисао у свету у којем све пролази и где најјачи постављају правила. Појава и глорификација беспризорника и криминалаца сваке сврсте добро кореспондира са мрачном страном свих оних који је имају.

Реалити програми типично приказују неприкладно понашање унутар група учесника, међусобне сукобе, подметања, агресивност и малтретирање. Оговарање, блаћење, ниски ударци, вербална и физичка агресија, потцењивачко понашање пружају деци идеју да је све ово нормалан део међуљудских односа, да је у природи људи да буду непријатељски расположени и конкурентни једни другима. Кроз магичну телевизијску кутију позивају се и призивају примитивни демони и дају им се велика овлашћења. Успорава се процес цивилизовања и ослобађају моћни импулси који се усмеравају против околине. Оно што проистиче из овог ослобађања, заправо, није прочишћење већ опремање нових човеку вукова, спремних да уроне у рат свих против свих. Док се, с једне стране, трудимо да различите облике међуљудске агресије сузбијамо, реалити показује деци да се одрасли управо овако понашају једни према другима. У реалити програмима већина важних животних вредности потпуно одсуствује. Уместо тога, деца гледају и уче како да побеђују, поткопавајући и рушећи друге. Све за популарност у мејнстрим медијима.

У реалити програмима већина важних животних вредности потпуно одсуствује. Уместо тога, деца гледају и уче како да побеђују, поткопавајући и рушећи друге. Све за популарност у мејнстрим медијима.

Шта може да се учини?

Не заваравајмо се, за почетак. Телевизија и интернет постају деци и дадиља и још један родитељ. Не можемо да склонимо децу од неприкладних медијских садржаја. Строге забране, сви то знамо, могу само да појачају жељу. Како да зауставимо или поправимо лош утицај на децу? Како да их одучимо од онога што су већ научили? Има ли пута назад? Некада је била довољна препорука да ако сматрате неки садржај неодговарајућим за децу, можете једноставно да их склоните од тога. Могло је доста тога да се постигне простим притиском прекидача. Сада ствари стоје мало другачије. Медији своје садржаје не упућују само на ТВ екран, па ситуација уопште неће да се реши тиме што нећете да држите телевизор у дечјој соби. Медијске поруке су свуда око нас. Својим најмлађим конзументима стижу на телефон, у слушалице или ће их, једноставно, чути од осталих.

Није најједноставније, али покушајте да одгледате са својом децом неку од ових емисија. Упознајте противника. Није лоша идеја – ем ћете да појачате повезаност кад поделите заједнички интерес (условно речено), ем ћете да стекнете увид колико су програми које ваша деца гледају (не)одговарајући за њихов узраст и зрелост.

Будите отворени и испричајте деци све што знате о „стварности“ стварних програма. Неће вам одмах поверовати, али не би било лоше да им натукнете да се ту ствари дешавају мимо реалних животних сценарија. Ове сценаристичке бравуре којима сведочимо, намењене су томе да отелотворе сензационализовану медијску реалност. Најчешће (ма, увек) и за њих постоји претходно исписан скрипт. Готово ништа није стварно и спонтано. Но, самим тим није ништа мање опасно. Виђено у ТВемисијама лако може да послужи као основа за имитацију.

Потрудите се да сазнате шта ваше дете сматра реалним

Нема другог начина да сазнате какав је утисак већ постигнут. Можете да поставите пар питања деци о реалити програмима уопштено, или о одређеној емисији коју воле да гледају. Затражите да вам препричају шта се дешава у емисији, шта је лоше или добро (ако га има). Питајте шта мисле како људи на сличне ситуације реагују у стварном животу и колика је разлика између тога и виђеног на телевизији.

Сазнајте да ли медијске слике утичу на ваше дете, да ли му замагљују или мењају слику о себи и животним вредностима. Реалити и популарна култура често диктирају шта је „кул“ и шта значи бити прихваћен. Сазнајте да ли ваше дете опонаша вредности приказане у шоу програму. Да ли завиди ликовима на начину живота? Постоји ли нешто што жели да мења код себе у складу са виђеним? Разговарајте са својим дететом о томе заштому се допадају поједини ликови. Ово може да буде врло поучно и пружиће вам прилику да сазнате зашто и како ваше дете прави одређене изборе. Може и да укаже које су му вредности у првом плану. Зашто неке ликове сматра привлачним? Истражите заједно да ли су ти ликови заиста за дивљење или постоји нешто друго што чини да дечјем оку изгледају добро. Да ли су ти ликови добри узори? Ко није добар узор?

Већина деце гледа исте емисије јер им то пружа заједничку платформу за разговор и учествовање у друштвеном животу. Питајте дете шта његови другари гледају ових дана. Шта они мисле да је кул? Да ли желе или покушавају да имитирају виђено? Шта мисли да би урадио неко од његових пријатеља у сличној ситуацији?

Иако реалити програми на први поглед делују као необавезна забава и умеју да буду на свој начин занимљиви, важно је да деци помогнемо да постану свесни порука и вредности које овакве емисије приказују и промовишу. Што је још важније, иако на то не можемо сасвим да утичемо, хајде бар да и ми пробамо да будемо свесни шта нам деца то гледају. Тако лакше можемо да их научимо како да препознају и процесуирају често добрано закривљене и кородиране вредности које долазе до њих овим пречим путем. Јесте, незгодан је то задатак, јер ови програми лако обману и заведу младе гледаоце да поверују да су прави одраз стварног света.

Биће од помоћи и да боље обавестите своју децу о овим емисијама и помогнете им да схвате да су осмишљене искључиво у сврху забаве и добре зараде. Обавезно нагласите да ово није начин на који већина људи живи своје животе и да понашање које се приказује НИЈЕ НОРМАЛНО. Најбоље би било да се потрудите да им пружите и неке друге забавне алтернативе за провођење слободног времена.

Млади умови још увек немају развијене пуне логичке функције и веома су осетљиви и пријемчиви на спољашње утицаје. Сигнале из спољашњег света упијају попут сунђера и без много провере уграђују их у свој систем, стварајући ставове и уверења. Деци су потребни физичка активност, дружење са пријатељима, жива породична интеракција, школске обавезе, учење. Треба да знају да су вољена и не постоји ништа што би могло да замени квалитетно проведено време са родитељима.

Најмлађи могу да науче да не узимају здраво за готово и безрезервно прихватају оно што је приказано на реалити телевизији као истину, већ да критички промишљају о томе шта раде лица са екрана, и зашто се понашају на овај или онај начин. Ово ће вашем детету пружити нови алат за развој система вредности, више чврстине и самопоштовања, делимично ослобођеног од утицаја реалити програма.

Аутор: Предраг Ђорђевић, дипл. психолог