Вести

16. 02. 2016.

Извор: www.portalnovosti.com

Манифест страха и терора

Колинда Грабар-Китаровић, попут свог претходника, мисли да би лист Српског народног вијећа требао бити послушан и непримјетан или га не би требало бити. Невоља је, међутим, у томе што ми никад нећемо одустати од новинарства, какве год посљедице то изазивало: без икаквог комплекса и страха, објавит ћемо сваку провјерену и релевантну вијест, неовисно на кога се односи, коме се не свиђа и кога провоцира на испаде бијеса

 

У току је здружени удар свих грана власти, с придруженим цивилним и паравојним сателитима, на ‘Новости’ и на Српско народно вијеће, издавача ‘Новости’.

Разлог је најновијем окомљавању на овај лист и његовог издавача понајприје у томе што смо открили и објавили фотографију министра културе Златка Хасанбеговића с усташком капом на глави и његов текст из мјесечника ‘Независна Држава Хрватска’, објављен 1996. године, у којем усташе уздиже међу хероје, мученике и шехиде.

Све што смо објавили била је истина, а о томе свједочи и промптна изјава министра Хасанбеговића: да би задржао функцију, први пут у животу јасно је осудио злочине усташког режима. Прешутно је одустао од тврдњи да су ‘Новости’ накнадно интервенирале у фотографију која га приказује с усташком капом на глави, као што је устврдио у својој првој реакцији, али нажалост, прешутно одустајање неће бити довољно: морат ће се испричати.

Протунапад министрових сљедбеника, спонзора и обожаватеља, разноразних сијача страха, састоји се у каотичном изљеву срџбе и мржње што проваљује са свих страна, од Милијана Бркића, Ивана Тепеша и Јасена Месића до Нина Распудића, Марија Јареба и Вишње Старешине, срџбе и мржње према ‘Новостима’ и СНВ-у, па и према Милораду Пуповцу и потписнику ових редака, која се циједи с телевизијских екрана, са страница тиражних дневника и из десничарског интернетског подземља у којем конце повлаче бивши сурадници Туђманове тајне полиције којима је новинарство током већег дијела каријере било само покриће за ситно патриотско доушништво, бивши и садашњи плаћеници домољубних и богољубних криминалних организација из политичке и мафијашке сфере, неписмене пропалице којима у животу није преостало ништа друго него да се баве тржењем свог испраног провинцијског национализма.

А онда се запјењеној и разузданој дружини прикључила и разгоропађена предсједница Републике Колинда Грабар-Китаровић. Она је за повод свом укључивању у напад на ‘Новости’ због ‘случаја Хасанбеговић’ узела писмо које јој је прије неколико дана упутио Милорад Пуповац: Пуповчева епистола састојала се од израза забринутости због драматичног пораста говора мржње и конкретних пријетњи Србима и истакнутим српским политичарима у Хрватској, те цивилним активистима и културњацима који не пристају на шутњу о актуалним политичким и друштвеним питањима. Предсједничин полемички одговор може се свести на мрачну афирмацију тоталитаризма: да, можда има примјера мржње и нетолеранције према Србима, и жао ми је због тога, али за то су криви сами Срби, јер перфидно и непрестано провоцирају и вријеђају већински народ и његове светиње, негирају стварност хрватске државности и опћенито занемарују оправдано већинско очекивање да буду – куш; ако дижу главу, онда се морају суочити с уличним хордама нахушканим из владајућих кругова.

Откуд предсједници Републике уопће смјелости да одређује границу између слободе изражавања и ‘евидентног вријеђања осјећаја хрватског народа’, између сатире и изругивања с чувствима већине, откуд јој одважности да тако страствено и јавно презире највише одредбе Устава, те најављује владавину терора?

Овако пише предсједница: ‘Желим бити врло јасна: онако како треба осудити поступке који су уперени против равноправности, сигурности и достојанства политичких, етничких и других мањина у Хрватској, тако треба осудити и све поступке који вријеђају хрватски народ и било коју већинску заједницу. Сношљивост претпоставља узајамност уважавања и поштовања. Стога се очите провокације и вријеђање националних осјећаја хрватскога народа и големе већине хрватских држављана који воле своју земљу не могу називати ‘перформансима’, ‘новинарским’ или ‘умјетничким слободама’ или ‘сатиром’.

У потпуности подржавам слободу говора и умјетничке слободе, укључујући и сатиру. Исто тако међутим држим да слобода изражавања претпоставља одговорност и да никада не смијемо пријећи границу након које јавна ријеч постаје средством увреде другога. Када је један хрватски тједник у вријеме док сам још била министрица пренио карикатуре пророка Мухамеда објављене у страном тиску, рекла сам тада да се не слажем с њиховим објављивањем јер слобода изражавања мора знати разлучити границу када прелази у вријеђање других. Исто тако гледам и на увредљив текст у ‘Новостима’, тједнику који издаје Српско народно вијеће, а финанцирају га хрватски порезни обвезници, у којему се изругује хрватска химна. Зар је то, како његово излажење оправдава главни уредник листа, доиста ‘сатира’?

Подсјетит ћу још само на истоврсну ‘сатиричку’ злурадост у споменутом тједнику због пада двају Мигова ХРЗ-а, а све без реакције издавача и надлежних државних тијела унаточ евидентном вријеђању осјећаја хрватскога народа. Нису ли и то догађаји који итекако стварају контекст ‘атмосфере нетолеранције’, на коју оправдано упозоравате? Колико ми је познато, такви поступци нису осуђени ни од једног појединца или организације које сте у свом писму навели као жртве ‘пријетње и говора мржње’, као ни од једне друге организације или појединца који се самозвано сматрају чуварима демокрације и толеранције.’

Госпођа Грабар-Китаровић – примјетно узнемирена све већом транспарентношћу нарави своје везе са Здравком Мамићем – одлучила је тако са скромним овластима и још скромнијим знањем метастазирати и у подручје новинарства, књижевности и умјетности, као и у трусно поље тумачења и заступања осјећаја хрватског народа. Откуд предсједници Републике уопће смјелости да одређује границу између слободе изражавања и ‘евидентног вријеђања осјећаја хрватског народа’, између сатире и изругивања с чувствима већине, откуд јој одважности да тако страствено и јавно презире највише одредбе Устава, те најављује владавину терора? Како јој уопће пада на памет да јавно износи просудбе о томе до које је мјере нешто сатира, а одакле то нешто потпада у дјелокруг ‘надлежних државних тијела’?

Како јој то пада на памет, нарочито кад притом врло добро зна да је Државно одвјетништво још у фази одлучивања о казненој пријави против Николе Бајте, аутора антимилитаристичке сатиричке пјесме ‘Лијепа наша хаубицо’, и мене као главног уредника ‘Новости’, које су објавиле ту пјесму? Што ћемо ако се одлука Државног одвјетништва и евентуална каснија судска пресуда подударе с већ објављеним праворијеком госпође Грабар-Китаровић?

Што ћемо, пак, ако се не подударе? А сва та бламажа с тражењем казненог прогона само зато да би се ‘Новостима’, Пуповцу, Србима и свим осталим реметилачким факторима утјерао страх у кости, да им се указало на границу до које им је допуштено судјеловати у јавном животу: граница је притом флексибилна, овисна о околностима и дневнополитичким потребама, баш попут ‘осјећаја хрватског народа’. Мали је корак од тога до пописа градских четврти у којима Срби не би требали живјети како би осјећаји хрватског народа остали нетакнути.

Ваља, међутим, регистрирати да насртај предсједнице државе на ‘Новости’ представља континуитет у односу на њезина претходника Иву Јосиповића: с истом количином бијеса и с једнако биједним аргументима, Јосиповић је на овај лист јуришао у љето 2012., након што смо се детаљније позабавили карактером његове пословно-пријатељске повезаности с подузетником Марком Војковићем и пројектом ЗАМП-а.

И Јосиповић је булазнио о Пуповчевој политици сталног подгријавања међуетничких напетости, и Јосиповић је, тобоже узгред, спомињао чињеницу јавног суфинанцирања ‘Новости’, чињеницу која би нас ваљда морала присилити да у новинама радимо тако што ћемо одустати од новинарства и посветити се испуњавању задатака које нам је намијенио милостиви финанцијер, што није ништа друго него заговор цензуре.

Но, зашто се онда иста аргументација не примјењује на највећи број домаћих медија? Држава је, на примјер, прошле године издаваче хрватских дневних листова – ‘Јутарњег’, ‘Вечерњака’, ‘Новог листа’… – субвенционирала са 130 милијуна куна, путем порезне стопе од пет посто: тај износ вишеструко надмашује укупни годишњи буџет свих двадесетак мањинских листова у Хрватској и свих оних непрофитних медија што су смјеста доспјели под осветничку сјекиру министра Хасанбеговића.

Зашто не пропишу ‘Јутарњем листу’, Хини, З1 телевизији или ХРТ-у о чему смију писати, а што морају заобилазити, као што се упорно покушава прописати ‘Новостима’?

Кад се ствари поједноставе, ради се само о очекивању да новине српске националне мањине, суфинанциране јавним новцем, требају знати докле смију ићи у критичком новинарству, у сатири, у избору тема којима ће се бавити. Колинда Грабар-Китаровић, попут свог претходника, мисли да би лист Српског народног вијећа требао бити послушан и непримјетан или га не би требало бити. Невоља је, међутим, у томе што ми никад нећемо одустати од новинарства, какве год посљедице то изазивало: без икаквог комплекса и страха, објавит ћемо сваку провјерену и релевантну вијест, неовисно на кога се односи, коме се не свиђа и кога провоцира на испаде бијеса.

Још је већа невоља што Хрватска има предсједницу, али и остатак власти, која није способна разумјети новинарство као професију ни сатиру као жанр, нити располаже капацитетима за прихваћање слободе изражавања као права које припада свим људима једнако, без обзира на националну или било коју другу припадност, без обзира на то како се финанцира поједини медиј, без обзира на то о којим се темама пише.

Умјесто да се држи Устава и да се образује о слободи говора, Колинда Грабар-Китаровић покренула је својим манифестом страха и терора опасну кампању суспендирања демокрације у корист ‘идеје хрватске државе’, ‘Домовинског рата’ и ‘осјећаја хрватског народа’: сасвим у складу с Карамарковим концептом да сватко у свом стану може мислити и говорити што хоће, али не и на јавној сцени. Сасвим у складу с тоталитарним претензијама неколико недораслих људи који не умију владати мимо ушуткивања и застрашивања.