Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
05. 11. 2009.
Отворено писмо власника и директора “Борбе” Ивана Радовановића
На жалост, у Србији је и даље све исто – ако хоћеш нешто да радиш, мораш да будеш део “система” и да радиш оно што тај систем тражи од тебе; ако нећеш тако да радиш – нећеш радити уопште. Систем ће те угушити. Ми у “Борби” схватили смо то веома добро.
Још пре него што смо се појавили, систем је почео са својеврсним мобингом. Државним и бруталним. Месецима пре него што је први број нове “Борбе” објављен, министар Млађан Динкић је повикао да су то новине Станка Суботића, човека којег су држава чији је Динкић министар, и систем чији је шраф, прогласили једним не само од највећих непријатеља, него и једним од највећих криминалаца у Србији.
Доказа за ту тврдњу, наравно, није било, нити су били потребни. Нико, на пример, није покушао да провери, у Агенцији за привредне регистре, ко је регистрован као власник “Борбе”.
Било је довољно да нас Динкић “оптужи”, па да медији, кобојаги новинарска удружења, политичари...крену да ту његову тезу понављају.
Чињенице просто, у државном, системском мобингу, престају да буду важне. Престају да важе и закони, било каква правила, па, рецимо и она, која омогућавају свакоме да буде власник новина, све док те новине поштују норме окружења у којем су.
Није тачно. У Србији, власник новина може да буде само држава, и то противуставно (Политика и Новости), могу да буду Беко и Мишковић (Новости, Прес), може да буде и Драган Ђилас (недавно се појавио на Управном одбору Преса, сигурно не као градоначелник), и може да буде свако ко се повинује систему и пристане на правила која тај систем, подземно, намеће.
Свима осталима је, једноставно, забрањено. И ако се усуде против те забране, биће угушени.
То се десило, и дешава се и “Борби”. Још када смо у пилот броју објавили рекламе, бесплатне, неких јавних предузећа, звали су нас из једног од њих и рекли – из кабинета је забрањено да дајемо рекламе код вас. Кабинет је онај који припада председнику државе Борису Тадићу, а човек који окрће телефоне је Небојша Крстић. Исти ће, када “Борба” убрзо после тога почне да излази, наређивати функционерима ДС да не дају изјаве за “Борбу”.
Други пример мобинга, са самог почетка – смс порука коју је главна уредница “Борбе” добила од једног сарадника Срђана Шапера (још је чува) у којој јој врло децидно каже да реклама јавних предузећа за “Борбу” неће бити.
А то је био само почетак. Етикетирање, претње, забране...
Ни једну рекламу било чега што има везе са државом и системом никада нисмо добили. А, на жалост, све има везе са државом и системом.
Зато што маркетиншки монопол у Србији држе Драган Ђилас и Срђан Шапер. Они су највећи трговци рекламама, простором и временом за рекламе, и на “Борбу” су једноставно ставили забрану.
И то не само на рекламе у “Борби”. Ставили су забрану и на оно што “Борба” пише. Па се тако десило, када је “Борба” објавила, без иједне погрешне информације, причу о афери “лобиста”, и Милану Петровићу, човеку који има канцеларију у Чикагу, а тајном одлуком владе од Србије добија 80.000 долара месечно, десило се да ни један медији, буквално ни један, није смео реч о томе да објави.
Уредник “Борбе” који је дан по објављивању требало да гостује у јутарњем програму Б92 и прелистава “Борбу”, вече пре тога је позван и гостовање му је отказано.
И сви при том знају шта се десило. О томе колико ће на којем медију да буде реклама одлучују фирме Драгана Ђиласа и Срђана Шапера. Њихов утицај, њихов монопол је апсолутно безграничан. И преко њега врло лако одлучују какав ће програм, какав ће садржај неки медиј имати.
Ко не пристаје на то – нема рекламе.
Ко пристаје, пристаје на све. У неким медијима чак су уредници људи који су, на пример, радили, или још раде у Шаперовој фирми.
И то је Србија данас. И у њој се појавила “Борба” са идејом да се бави независним новинарством. И за мање од годину дана излажења објавила више заиста великих вести него било који други медиј у Србији. Приче о Миладину Ковачевићу и Милану Петровићу су само део тога.
Постали смо омиљени извор информисања свима који су желели да знају шта се у Србији заиста дешава. И платили цену за то. Услови под којима смо ми штампани били су гори него и за један други медиј у Србији. Примера ради, “Новости” дугују својој штампарији више него десет пута више него “Борба” својој, али несметано излазе.
Додуше, главни уредник “Новости”, чији акционар је, противуставно, држава, је истовремено и председник Управног одбора штампарије у којој се “Новости” штампају. Штампарија је, наравно, у власништву државе. И када држава одлучи да као помаже медијима, исти човек предводи Комисију која треба да одлучи којем ће штампаном медију та помоћ отићи. Хоћете ли да погађамо – “Борби” или “Новостима”?
Исцрпљени вишемесечним мобингом, на крају смо морали да престанемо да излазимо. Без реклама, без икакве помоћи, са најгорима штампарским условима, више нисмо имали ни за шта.
И тачно је, месецима нисмо поделили плате (уз напомену да ни ја, као директор, никада нисам подигао своју плату из “Борбе”, нисам је себи чак ни одредио, што значи да сам радио под истим условима као и сви остали) , и месецима смо блокирани.
И онда нас се изненада сетио НУНС. Хоће да пружи правну помоћ новинарима и да испита приватизацију “Борбе”.
А при том, све што смо данас написали, у НУНС-у веома добро знају. И за маркетиншки монопол. И за противуставно власништво државе у медијима. И за мобинг којем је “Борба” била изложена.
Знају, између осталог и зато што председница НУНС-а жена која живи са човеком који је власник Стратегиц маркетинга, фирме која најближе сарађује и зарађује са Ђиласом и Шапером – одређује рејтинге, мери гледаност, читаност и даје репере за трошење маркетиншких буџета.
И наравно, суживот нема никакве везе са грехом или кривичним делом, али, бар у случају “Борбе” има везе са сукобом интереса.
И тврдимо да има везе с тим што никада НУНС није тражио да се испита ко је наредио да, у време афере Миладина Ковачевића, полиција упадне у “Борбу”, нити је инсистирао на одговорности за ово дело.
Такође, тврдимо да има везе с тим што је председница НУНС-а, у време “Борбиног” сукоба са градоначелником Ђиласом (изјавио да неће да даје изјаве новинама Станка Суботића), одбила да то коментарише, уз опаску да је “Борбино” писмо градоначелнику, злобно.
Тврдимо да има везе и са тим што Независно удружење новинара Србије не реагује на то што се Ђилас појављује на Управном одбору Преса; ни на то што је Манојло Вукотић и председник УО Штампарије “Борба”, и главни уредник “Новости” и шеф Комисије која одлучује коме иде помоћ за медије; ни на то што Ђилас и Шапер отворено контролишу маркетиншко тржиште и преко њега медијски простор; ни на то што држава газдује медијима иако јој Устав то забрањује...
Тврдимо, и то ћемо трвдити у допису који ћемо због државног мобинга, покушаја гашења, и веза које постоје између власти, медија и удружења, упутити свим амбасадама и свим међународним организацијама које се баве основним људским правима, од којих је право на објективно и јавно информисање једно од основних.
Иван Радовановић
Власник и директор “Борбе”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.