Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
01. 10. 2009.
Жвака у пепељари
На листи погибељних могућности у свету, пад са мердевина се високо котира - 2.300.000:1. Годишње петнаестак људи погине, а око 1.200 претрпи озбиљне повреде на тај начин. У Србији је ствар под делимичном контролом - једино је Горан Бреговић претрпео озбиљне повреде због пада с вишње. Остатак Србије, отприлике 6.999.999 Срба трпи лакше последице због тешких последица које трпи групица оних који се понашају као да су пали с крушке.
Прексиноћ, међутим, одмах после „Великог брата“, на ТВ Б92 увидели смо како изгледају они који су пали с бандере. А изгледају ко да су пали са зграде „Политике“, без падобрана.На екрану се у пуној величини појавио Хаџи Драган Антић, шланк ко Југослав, и сат времена објашњавао ствари у које не би поверовао ни просечан проседи читалац „Политике“ из времена када је он уређивао. Тачније, унеређивао.
Па се у тим временима често није разликовала од свог подлиска званог „Политика за децу“. „Имали смо тираж 200.000 примерака, ја сам правио далеко бољу Политику од ових данас“- рекао је том пригодом Х.Д.А., у жутом сакоу, црно-белих размишљања, у пози Роденовог Мислиоца налакћеног на студијски астал.
Човек кога су, по сопственом признању петог октобра из њему непознатих разлога хтели да баце кроз прозор са четвртог спрата, али су, водећи рачуна о амбијенталној целини центра Београда, у коме нема рупа на асфалту већих од вулкана Етна, од тога одустали, преживео је револуцију без да му ја зафалила длака на глави. Једино је својеручно одсекао репић, саставни део имиџа због ког су га обожоваоци звали Антонио Бандераш.
Иако су га тог дана чекали испред главног улаза, он је противпожарним степеништем безбедно напустио лист који је дан после пада Книна, на насловној страници као ударну објавио вест о још једној успешној акцији Тамилских тигрова у оближњој Сри Ланки.
Много касније, тврде очевици, Струју су пронашли су чланови „Гринписа“ негде на обалама Кубе с томпусом у устима и харпуном забијеним тамо где треба. Хроничари сведоче да је Влада Булатовић Виб на вест о постављењу Хаџи Драгана Антића за помоћника главног и одговорног уредника Политике реаговао смирено: „Струја помоћник главног уредника!? Ја сам га скинуо с бандере, ја ћу га на њу и попети!“
Струја се после отео контроли па се на „бандеру“ у Македонској улици успентрао толико високо да је сарадницима знао да каже:“Ја сам трећи човек у држави“. Нико није сумњао у то. Сви су се питали: „Ко је други?“ С имиџом креираним тако успешно да је изгледао ко да је неким несрећним сплетом околности отпао са кастинга за Фелинијеве филмове, понашао се као онај луди ујак из „Амаркорда“ који се узверао на дрво и неће да се спушта док му не набаве жену. Сваког ко приђе, гађа орасима. Струја је био нешто суптилнији. Сваког ко приђе њему, трећем, познатом првом, и мистериозном другом човеку Србије, гађао је бљувотинама са редакцијском опремом.
У његово време, у Политици било је мање живота, а више читуља, али од нечега се јелте, морало живети. Исто тако, у његово време у Политици било је мање вести, а више психијатријских дијагноза с креативним насловима.
Рецимо „Чланови пронатовске организације Отпор нервно лабилне особе, познате по кривичним делима“, био је наслов текста у коме су пожаревачки „отпораши“ сазнали делове својих медицинских досијеа, а можда и туђих. Углавном, то је сазнало и оних 200.000 читалаца, а Струја, наравно, подвлачи данас, о томе ништа није знао.
На факсу с тим подацима који је у Политику стигао из Карађорђева није било његовог потписа, па је убедио и судије како он нема везе с таквом пашквилом. Уз то, није ни био тог дана у редакцији. Ваљда је боравио у Карађорђеву.
Особа коју су виђали како у Рамбујеу празни пиксле у крупном кадру током интегралног ТВ преноса конференције за штампу егзотичног српског преговарачког тима (Горанци, Слоба, Турци, Хаџи Струја, Роми и Тањуг), остао је доследан свом ангажману „малог од кужине“ Милошевићевог режима и после његовог пада. Последњи пут је виђен како обилази дедињску вилу Милошевићевих док су у њој хапсили извесног подстанара с богатом међународном каријером депонованом у архивима Интерпола, редовно подиже малу професорску пензију Мири Марковић, и штампа њене књиге у сопственој едицији дражесног наслова - „Медаљони“.
Баш уочи деветогодишњице петог октобра, Струјина појава нас је подсетила да је у уторак шести октобар. Пети октобар је, по Струјиној интерпретацији на Б92, био датум када су грађани масовно изашли на улице како би оружано пљачкали вредна уметничка дела из државних и парадржавних институција, али им није успело једино да украду њега, вредан експонат културне епохе због које би Ван Гог одсекао и друго уво, као и свих десет прстију. Шести октобар је, опет, био датум када су грађани желели да врате тамо где треба све те покрадене „умјетнине“. Неке у музеје, неке на бандеру. Међутим, уметничка дела почела су сама од себе да се враћају. Неки на посао, а остали да нам објасне „суштину ствари“.
Драгољуб Петровић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.