Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
28. 08. 2009.
Осветнички закон
Човек никада нема толико мало да и то мало Бог не може да му узме, каже стара народна мудрост. Модеран свет богат је знањем, али не и мудрошћу. Што се Србије тиче, она је земља крајности и парадокса. Често, тамо где почиње логика, престаје Србија. Што нам најбоље показују и актуелне политичке и друштвене игре, око Динкићевог закона о информисању.
Ако се којим случајем догоди да парламент Србије 31. августа усвоји скандалозни Динкићев закон о информисању, много ригиднији од закона из 1998. године, Србија ће бити у великом проблему.
Како је већ јавно речено, сматрам да је то важан дан за Србију, у којем испит зрелости полажу наши политичари, парламентарци, али и демократска власт у Србији. Ради се о недемократском закону који треба да спасава демократску власт, у турбулентним временима, а који је у супротности са Уставом Србије и Европском конвенцијом о људским правима.
Тај закон најављује узурпацију ионако контролисаних медијских и људских слобода у Србији. Дотеривање, шминкање, амандмани, мало шта ту могу да поправе. Једина могућност да Србија спасе свој углед и демократски образ, да покаже да јој је стало до медијских и људских слобода у Србији, до стручне и критичке јавности, да јој је стало до сваког човека у Србији, то је да посланици - не изгласају овај опскурни закон, или да га председник државе Србије Борис Тадић - не потпише!!!
Поред толиких проблема у којима се Србија налази, наочиглед грађана, стручне јавности и међународне заједнице, по хитном поступку, без јавне расправе, донет је предлог једног осветничког закона, којим потпредседник Владе Млађан Динкић демонстрира своју политичку (не)моћ и уцењује своје коалиционе партнере, у име завођења реда и одговорности у држави. Спреман је, а и владајућа коалиција са њим, да зарад таштине, лагодног владања, својих малих освета, баци под ноге све остварене тековине слободе и демократије у последњих десет година.
Још увек крхке демократије у Србији и још крхкије рахитичне демократске јавности... То је закон који враћа Србију у 19. век, у време оријенталних деспотија, где је појединац моћнији и јачи од државе, од институција друштва, и у својој ексцентричној ирационалности, замишља да је Бог који треба да влада нашим судбинама и судбином Србије.
Повремено, ту и тамо, на разне начине, демонстрира се чежња појединаца за неким просвећеним апсолутистом у Србији. Не траба имати илузија, свака власт жели да господари новцем, информацијама, медијима. У време информатичке револуције и фрагментације друштва и глобализације света, Србија лагано али сигурно постаје медијско друштво, где важи правило да оно што није објављено у медијима и не постоји. Данас, ко влада информацијама, влада светом. Тако је новинарство, како кажу, од седме силе прошлог века, постало прва сила 21. века!
Није спорно да треба увести ред и одговорност у медијску сферу, и не само медијску, доношењем сета закона, које не може да замени један кастрирајући закон, који ће да гурне медије и новинаре у нове неслободе и самоцензуру! Ред би било већ једном да знамо ко су власници медија и уређивачких тимова у Србији!? Није спорно, и неизводљиво, бар је то за државу лако, и у оквиру постојећих закона, укинути један или два листа, кастрирати једног или два власника новина, за пример другима... То је најлакше!? Па тога смо се нагледали, више пута, од деведесетих година... Али створити нове услове, демократски амбијент, за креативно и одговорно деловање новинара, медија, неговање критичке и демократске јавности, потребно је много више од бирократске памети, и државног насиља над новинарима и медијима...
Пратећи неке таблоиде, али и неке емисије и серије, те полуписмене даме - телевизије, често ме је срамота кад помислим да сам две деценије била новинар!!!
Пошто смо ми народ који брзо заборавља, да подсетим, да је седамдесетих и осамдесетих година Београд имао најбољу школу новинарства у Југославији. Где су новинари били пристојно плаћени, чак је и у комунизму уважавано њихово лично и професионално достојанство, и у оним ситуацијама кад су долазили у сукоб са државном бирократијом, што се више пута дешавало ауторки овог текста... Кад је њихова борба за сваки нови корак освојене слободе и критичке јавности била слављена као важан догађај у професији, друштву...
Зато сматрам да јавност треба да зна ко су креатори и писци овог бирократско-лешинарског закона о информисању, који је антидемократски и антиевропски. Ко су новинари који су учествовали у његовом писању и издали професију, слободу и демократију у Србији?
Како рече неко познат, власт је увек насиље... Са законом о информисању, Србија се налази пред великим искушењем. Са све тежом економском ситуацијом, побуном радника, побуном сиромашних и гладних људи, поставља се питање, куда ће кренути Србија у данима који долазе? Јер, овај закон, хтели ми то јавно да признамо или не, није само ствар таштине и освете једног увређеног политичара, ма како он био гласан и моћан, већ и најава могућег терора државе над медијима, и најава пузајуће диктатуре у Србији...
То би требала да буде и једна од последњих одбрана власти ако затреба... Кад је диктатура у питању, нема велике разлике између црне, црвене и жуте диктатуре, разлика је само у нијансама. Ову власт могла би спасити само истина! Да коначно власт каже народу истину!!! Да каже, шта нам је чинити!? Где смо, ко смо, и куда идемо... Плаћени су да виде више од нас... Уместо што нас обмањују јефтиним причама како је Србија данас јефтина за живот, јефтинија од свих других земаља у региону!?
Можда министар културе Србије Небојша Брадић нема афинитета за ове теме, или му је можда свеједно, у ситуацији кад му је важнија фотеља од културе и слободе грађана Србије, у стилу хлеба и игара. Али све болове и искушења у којима се данас налази Србија, мора да осећа председник Борис Тадић, и не сме да заборави!!!
Искрено се бојим да би нас доношење овог штеточинског закона, који обећава државни терор над новинарима и медијима, увео у још веће проблеме у земљи. У Србију у којој сутра можда неће бити ни хлеба ни игара... Крхка је наша слобода...
Наташа Марковић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.