Вести
15. 05. 2014.
"Овде новинарство више не постоји"
Ауторка Инсајдера Б92 Бранкица Станковић добитница је престижне награде за новинарску храброст за 2014. годину међународне медијске фондације са седиштем у САД.
Независни одбор новинара је међу више од 50 кандидата на светском нивоу, одабрао баш Бранкицу Станковић због "њеног изванредног рада на пољу новинарства и посвећености истинитом извештавању у тешким околностима пуним препрека".
"То заиста није само моје признање већ признање за цео Б92 и Инсајдер јер је то светска награда. И јако је важна и због наше емисије јер то што ми радимо није више препознатиљиво само у Србији и региону, или Европи, него је то отишло и даље. Мислим да ће нам неке ствари бити много доступније, да се нећемо бавити само локалним темама већ да се у будућности у неким коопродукцијама можемо бавити и неким озбиљнијим истраживачким причама на светском нивоу", каже Бранкица Станковић.
Она се гостујући у Кажирспту Б92 поводом 25 година од оснивања Б92 и радија на којем је годинама радила, осврнула не само на ту награду него и на цело новинарство у Србији којим је дубоко разочарана.
"Овде новинарство више не постоји. Прва асоцијација на тих 25 година мени је уништавање медија. Можда није примерено да се сада баш на ову годишњицу говори, али ја јако добро знам шта је био Радио Б92 - он је представлајо симбол слободе говора, слободе мишљења, правог новинарства, професионалног. На жалост временом због опстанка на тржишту и отварања телевизије дошли смо у ситуацију да сада имате више забавног програма него информативног, а радио је био најпознатији у целом свету управо због тог информативног програма. И ја мислим да баш ми који радимо на Б92 имамо право то да коментаришемо. Ипак и пред те комерцијализације, Б92 је колико толико сачувао кредибилитет јер ту још увек имате неке информације, праве вести, можете да слушате и гледате емсије у којима се постављају озбиљна питања, ипак је Б92 медији који се усудио да има Инсајдер".
Бранкица Станковић каже да су медији у Србији уништени, да су за то криви и сами новинари који подлежу притисцима разних моћника били они из света политике, бизниса или криминалног миљеа и не желе о томе да говоре. "Како смо ми дошли до тога да се новинари плаше политичара, да не смеју да поставе питање, да оду на конференцију за новинаре која служи само као промоција полтичара, нико ништа не пита, а ако неко нешто и пита остале колеге цокћу и преврћу очима, уместо да се покупе и сви заједно устану и оду када не добију одговоре на питања која су битна за јавност".
Бранкица Станковић истиче да она не зна шта је то цензура, да њу нико никада није звао да јој каже ово може да иде или не може.
"Цензура постоји код оних уредника и новинара који дозвољавају да их неко позове и тражи то и то, који пристају на такав однос. Ја тврдим да не може да се ћути о томе, о цензури, новинари који тврде да постоји цензура морају да проговоре о томе, ево ја јавно кажем да мене нико никада није звао".
Она смтра да мора да се изађе из оквира у којем је мерило "да постоје и лошији" и да медији морају сами да схвате да су одговорни за програм који нуде. Напомиње да медији нису једини проблем српског друштва и да је по њеном мишљењу највећи проблем правосуђе.
"То је најлошији део српског друштва и ви имате разне моћнике који могу да утичу на полицајце, на судије, на тужиоце, па и на новинаре. Када би јавно неки полицајац или било ко изашао и рекао да га је неко звао, да му је нарадио да тај и тај предмет остане у фиоци, онда би ствари почеле да се мењају, онда не би сви ти моћници могли да се тако понашају. Када немате правосудни систем који је гарант за сваког грађанина да се осећа безебедно, онда ви немате нормалну земљу. Дакле правосудни систем је најслабија карика".
Бранкица Станковић је дубоко разочарана и због тишине која постоји у медијима и друштву након њене књиге "Инсајдер моја прича".
"Ја нећу више много да причам о тој теми, али то ћутање након књиге је заправо доказ да је неко овде у овој земљи укинуо новинарску професију која овде више не постоји. Невероватно ми је то ћутање новинара и то одсуство реакције, или релативизовање свега тога да испада као да је све то што се мени дешава нека моја фикција у којој сам ја умислила да неко хоће да ме убије. Све је то постало једно велико блато и сви су се помирили са тим да је нормално да се тако нешто дешава неком новинару. Није нормално да ја морам да зовем обезбеђење да бих бацила ђубре! Све што сам написала су чињенице и информације званичних органа о којима постоје званичне службене белешке забележене под редним бројем".
Она напомиње да ипак та ограничена слобода кретања није утицала на њу да говори шта мисли и ради новинарски посао професионално.
"Ограничена слобода кретања и органичена слобода говора није исто. Ми имамо потпуну слободу говора, ми смо ти који одлучујемо о темама шта ћемо и како ћемо да радимо".
Бранкица Станковић је ипак охрабрена тиме да је Инсајдер и њена књига добио највећу подршку међу младим људима.
"Коме може да смета Инсајдер? Сигурно не може да смета некоме ко живи поштено од своје плате, дакле сигурно не смета поштеном грађанину. Инсајдер може да смета разним поитичарима и разнима странкама и групацијама којима се бави. И да ми имамо кредибилитет показује управо то да се велики број младих људи заинтересовао за нас, да је највише оних између 14 и 20 година долазио на Сајам кјнига и помоције по Србији. И ја сам се сама изненадила када само то видела али је негде показатељ да смо нешто успели да урадимо, и драго ми је због тих малдих људи јер су они будућност ове земље".
О слободи медија
"Нема освајања слободе него мора професионално да се ради посао који се ради. Новинарство је врло одговоран посао и новинари морају да буду свесни да је нечији живот у њиховим рукама. И немате право да нечију слику ставите у новине и да по нечијем налогу о тој особи пишете то што пишете и објављујете то што објављујете јер сте у ситауицји да по том налогу уништите нечији живот. Да је ово нормална земља и нормално друштво на стуб срама би било постављени сви они који раде по нечијем налогу".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.